"Iz mene Bagrenje procveta i cela jedna Livada."

Tog 24.03.1999 godine oko 20 h sam bila na poslu. Radila sam“neodložnu“. Odjednom su se prozori zatresli. Nešto se čulo. Bombe su pale na naš grad. Dobila sam poziv za intervenciju i krenula. Ljudi su trčali kao muve bez glave. Svi su zatvarali radnje, trafike. Video se strah, očaj. Vratila sam se u bazu, a telefoni broja 94 su se usijali. Tada se pokazalo ko su i kakvi su radnici Zavoda za HMP. Mislim da satima nijedan pacijent nije mogao dobiti vezu, jer su naši lekari, medicinski tehničari i vozači zvali a i dolazili u bazu na Liman, da pomognu. Nije bilo potrebe nekog posebno zvati. Za sat vremena u prostorijama Službe za HMP se sjatilo mnogo ljudi i oformilo više vanrednih ekipa“za nedaj bože“. Nisu bile potrebne, ali celu noć smo se družili. Slušali smo IN Radio.Isto veče došli su i direktor“Doma Zdravlja“ dr V.Strugar i naš tadašnji načelnik dr N.Đorđević. Obrazovan je štab za vanredne situacije i napravljeni novi rasporedi rada. Ukinuti su godišnji odmori, slobodni dani i uvedena dodatna dežurstva i pripravnosti. Nismo sedeli u skloništima, već smo „normalno“ išli na teren kad je bilo potrebe. Moj sin je prekinuo školovanje (prvi razred osnovne škole). Raspust od marta do septembra. Tih nekoliko meseci, sve je bilo „nenormalno“, ali je pokazalo da možemo da budemo humani. Ljudi su se družili, jelo se, pilo, pevalo. Neprijateljsva su zaboravljena. Neka unutrašnja energija i solidarnost je isplivala na površinu. "Nebom smo se pokrivali i od zemlje ponovo pravili."
Kako se sve završilo? Izgubljeni su životi. Uništena su postrojenja, fabrike, mostovi....