Stručni sastanak Zavoda za HMP sa eminentnim profesorima Instituta za Psihijatriju

Šef stručno edukacionog centra Zavoda za HMP"Novi Sad" je organizovao stručni sastanak 28.03. u prostorijama DLV. Gosti su bili Prof.dr.N.Vučković i saradnici. Diskusija je bila tipa okruglog stola, razgovor i razmena iskustva lekara HMP i Kliničke psihijatrije, na teme:
-Prinudna hospitalizacija bolesnika-etički i pravni aspekti
-Urgentna psihijatrija u uslovima terenskog rada-najčešća pitanja i dileme
Osim lekara Zavoda za HMP"Novi Sad", predavanju su prisustvovali kolege i iz okolnih mesta i gradova Vojvodine.
Početak sastanka je započeo razgovorom o problemima u praksi nas, lekara HMP i dežurnih na Klinici za Psihijatriji, sa zbrinjavanjima osoba u akutnom napitom stanju, odnosno u stanju intoxikacije alkoholom. Novi Sad nema odeljenje, kliniku gde bi se treznili pijani ljudi, pa te osobe koje nisu bolesne, već su zbog zlopotrebe alkohola dospele u ovo stanje, dovoze na Kliniku, koja treba da se bavi lečenjem bolesnih ljudi, uključujući bolesti zavisnosti. Klinički centar u Nišu ima odeljenje toksikologije u okviru Klinike za endokrinologiju, u Leskovcu je u okviru bolnice formirana toksikološka ambulanta a u Beogradu postoji više ustanova za lečenje i zbrinjavanje ovog stanja, mada su lekari Gradskog Zavoda za HMP 2005 godine imali iste probleme koje imamo i mi sada. Objavljen je stručni rad u časopisu ABC "PREHOSPITALNI TRETMAN ALKOHOLNIH KOMA U GRADSKOM ZAVODU ZA HITNU MEDICINSKU POMOĆ BEOGRAD" autora:
Sonja Stojanović, Mirjana Isailović, Tanja Ratković
Gradski zavod za hitnu medicinsku pomoć Beograd
sa zaključkom:Definitivno zbrinjavanje ovih pacijenata hospitalizacijom u adekvatnu ustanovu, vrlo je često problem. Klinika za toksikologiju VMA kao jedina referentna ustanova za lečenje akutnih trovanja odraslih je limitiranih kapaciteta. Česta je koincidencija akutnog trovanja alkoholom, povreda, akcidenata što zahteva dodatne konsultacije. Naše ekipe imaju teškoća pri pokušaju hospitalizacije ovakvih pacijenata zbog interspecijalističkih dilema i činjenice da su akutno otrovani alkoholom nerado primani pacijenti u većini bolnica. Mišljenja smo da bi otvaranjem dugo najavljivane specijalne ustanove za lečenje akutnih trovanja alkoholom ovaj problem bio rešen, naš rad olakšan, a pacijenti dobili u pravo vreme adekvatnu pomoć.
Ovaj isti zaključak je donet i na kraju našeg stručnog sastanka.
Druga tema je bila narkomanija sa posebnim osvrtom na tzv. OVER-DOSE , gde se preporučuje davanje iv amp Naloxon, ali je profesor ujedno istakao opasnost LEČENJA NARKOMANA NA DRUGI NAČIN i korišćenja blokatora “naloreksa” kao i činjenicu da Naloxon deluje 20 minuta, a Droga (heroin) i nekoliko sati. Dotakli smo se razloga sve češće upotrebe narkotika, a onda smo pomenuli načine i mogućnosti prinudne hospitalizacije, kao i napomenu da sa pacijentima treba razgovarati, a u slučaju ideje i pretnje samoubistvom takvog bolesnika "uvek treba najozbiljnije tretirati i praktično skoro uvek hospitalizovati".
Sastanak je završen prigodnim koktelom, osveženjem sokovima kafom i zakuskom sa naznakom nekog sledećeg druženja i stručne edukacije.

Čelični "Varadinski most"

"Petrovaradinski most je sagrađen za 160 dana davne 1946. godine. NATO avionima je trebalo mnogo manje da ga sruše."


Prvi most, Varadinski most je srušen 01. aprila oko 05h u zoru. U tom trenutku sam bila na intervenciji u Sremskoj Kamenici, kod pacijenta koji je imao bolove i davala mu injekciju. Preko radio veze sam čula da je srušen most, ali nisam znala koji. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je bilo „Kako ću se ja vratiti u grad, kad sam sa sremske strane?“ Sela sam u auto i krenula nazad u Novi Sad, prešla sam Most Slobode, jer on tada nije bio srušen.( srušen oko 03. aprila,oko 20h, pre nego što su se sirene oglasile, dok je bilo automobila i ljudi na njemu). Na mostu se nalazio, poginuo je Oleg Nasov. Naš medicinski tehničar i lekarska ekipa su imali veliki sreću. Tehničar je trebao da ode u Petrovaradin na intervenciju, ali mu se pokvario auto, pa je pozvao lekarsku ekipu da to uradi umesto njega. Krenuli su, približavali se mostu, ali je on granatiran i prelomljen pao. To jutro, oko 06h su novosađani došli do srušenog mosta i bacali cveće u Dunav, stavljali vence na Kej i odavali počast Mostu, kao da je živo biće. A, bio je star, jednostavan ali lep i voleli smo ga.

"Iz mene Bagrenje procveta i cela jedna Livada."

Tog 24.03.1999 godine oko 20 h sam bila na poslu. Radila sam“neodložnu“. Odjednom su se prozori zatresli. Nešto se čulo. Bombe su pale na naš grad. Dobila sam poziv za intervenciju i krenula. Ljudi su trčali kao muve bez glave. Svi su zatvarali radnje, trafike. Video se strah, očaj. Vratila sam se u bazu, a telefoni broja 94 su se usijali. Tada se pokazalo ko su i kakvi su radnici Zavoda za HMP. Mislim da satima nijedan pacijent nije mogao dobiti vezu, jer su naši lekari, medicinski tehničari i vozači zvali a i dolazili u bazu na Liman, da pomognu. Nije bilo potrebe nekog posebno zvati. Za sat vremena u prostorijama Službe za HMP se sjatilo mnogo ljudi i oformilo više vanrednih ekipa“za nedaj bože“. Nisu bile potrebne, ali celu noć smo se družili. Slušali smo IN Radio.Isto veče došli su i direktor“Doma Zdravlja“ dr V.Strugar i naš tadašnji načelnik dr N.Đorđević. Obrazovan je štab za vanredne situacije i napravljeni novi rasporedi rada. Ukinuti su godišnji odmori, slobodni dani i uvedena dodatna dežurstva i pripravnosti. Nismo sedeli u skloništima, već smo „normalno“ išli na teren kad je bilo potrebe. Moj sin je prekinuo školovanje (prvi razred osnovne škole). Raspust od marta do septembra. Tih nekoliko meseci, sve je bilo „nenormalno“, ali je pokazalo da možemo da budemo humani. Ljudi su se družili, jelo se, pilo, pevalo. Neprijateljsva su zaboravljena. Neka unutrašnja energija i solidarnost je isplivala na površinu. "Nebom smo se pokrivali i od zemlje ponovo pravili."
Kako se sve završilo? Izgubljeni su životi. Uništena su postrojenja, fabrike, mostovi....

Čestitka povodom Uskrsa

Svim katoličkim i drugim vernicima, koji u nedelju slave uskrsnuće Boga i Isusa Hrista
Želim da proslave ovaj velik praznik u radosti. Da se zaborave nesloge, međusobne mržnje i da ljubav, plemenitost, mir i blagostanje dođe svima u dom.

Ko je pustio vetar?

Kao što sam vas već obavestila, od 1.og januara ove godine sam ponovo u urgentnoj ekipi, što bi rekli, idem na teren. Sada imam pauzu (kad nismo sa pacijentom), za razliku od zaposlenih lekara i tehničara koji su na prijemu poziva i davanju saveta. Ekipa je odlična. Medicinski tehničar i nije samo tehničar. Ostalo mu je nekoliko ispita, pa završava Medicinski fakultet, tj uskoro je lekar. Vozač, posebno obučen za rad u Zavodu za HMP (kao i svi vozači). Obojica su mnogo mlađi od mene (preko 10godina) ali su veoma simpatični. Raditi sa njima nije teško, jer mi pomažu u svakom trenutku. A, njihov šarm i duhovite doskočice primetili su zaposleni u radnjama gde kupujemo grickalice i voće. Moji zdravstveni prolemi sa varenjem su se smanjili, ali ne i potpuno nestali.
Jednog januarskog, radnog dana, u trenucima odmora, smo nas troje sedeli, gledali TV, pričali, šalili se i smejali. U tom smehu, potpuno neočekivano, zbog pritiska trbušnih mišića, ispustila sam jedan neobuzdan PRD.
Med.tehničar, budući kolega je primetio nelagodnost i sram koju sam osetila. Kako mi je pomogao? Rekao je: „Odlično! Otvorila si sezonu prdenja. Ne moramo se više stiskati.“ Posle toga smo nastavili da se šalimo a on je do kraja smene pričao samo o ovoj fiziološkoj potrebi. Sledeću smenu sam im ja prepričala Zmajčekovu nezgodu a i moguće koristi u zdravstvenom smislu , pa čak i u poslovnim pregovorima.

Nitko nije imun od izgaranja na poslu!

Zahvaljujući DLV i odličnom predavanju dr Zlatke Markov, čula sam nešto više o Sindromu Izgaranja Burnuot sindromu. Bolest je veoma česta kod zdravstvenih radnika. Po podacima koje je ona iznela, čak 30-40% lekara ima neke simptome ove bolesti. Nitko nije imun od izgaranja na poslu a češći je kod ljudi koji se bave pojedinim profesijama gotovo pod konstantnim stresom. To su kontrolori leta, izveštači koji se javljaju „uživo“, novinari dnevnih listova, lekari urgentne medicine i hirurzi, a ona je posebno naglasila lekare specijaliste za anesteziju i intenzivnu terapiju.
Bilo mi je teško priznati, ali mislim da sam imala izražene simptome ovog Sy, krajem prošle godine.Burn out sindrom označava stanje potpune emocionalne iscrpljenosti, slično je sindromu hroničnog umora, ali se menja i stav prema poslu, što za umor nije karakteristično, (nastaje negativan stav prema radu, pa čak i prema životu). Sindrom izgaranja prouzokuje dugotrajna izloženost jakom stresu. Glavni razlog stresa je strah uz veliku odgovornost i veoma zamorni kontakt sa drugim ljudima. Ono što je meni uzrokovalo simptome su poznati razlozi; Rad dispečera svake urgentne službe. Pacijenti i drugi pozivaoci su nespremni na saradnju, stalno su prisutne žalbe i prigovori sa tri strane: od strane pacijenata, javnog mnjenja-medija i od strane kolega koji idu na teren. Rešenja za sada nema, niti ga može biti (liči na Sizifov posao). Sreća naša tj. moja, da je rukovodstvo (posebno direktor) Zavoda za HMP Novog Sada, dobar organizator posla, da vodi brigu o svakoj osobi pojedinačno, pruža nam zaštitu, prijateljski razgovor i razume probleme. To mi je bilo od značajne pomoći.
Terapija izgaranja je veliki problem, jer izlečiti se, u stvari znači promeniti način života. Teško je ukloniti izvore stresa. Rad s ljudima iscrpljuje. Optimizam i pozitivni životni stavovi u velikoj meri mogu biti prirodna odbrana od pojave stresa i u prevenciji depresije. U svakodnevnoj praksi je dokazano da se najbolji rezultati postižu prevencijom - delovanjem na podizanje psihofizičke otpornosti (prihvatanje stvarnosti i suočavanje sa problemima, izbegavanje sukoba i koliko god je to moguće, uspostavljanje međusobne harmonije).
Niko ne bi trebao birati između posla i života – ne živimo da bismo radili, nego baš obrnuto. Jedan od načina prevencije su Balint seminari za lekare opšte medicine, lekare drugih
specijalnosti, psihologe, defektologe, pedagoge. Drugi su Asertivni trening, meditativne tehnike, joga i sve ostalo što će pomoći da analiziramo sami sebe i odredimo prioritete u životu. "Uživajte u životu i budite dobri prema sebi" bila je poruka koju je koleginica uputila svima nama na kraju ovog odličnog predavanja.

Danas nam je divan dan (to se samo tako kaže)

Danas je moj sin napunio 17 godina. Nije to mala stvar. Posle rođendana se javlja u vojni odsek radi uvođenja u vojnu evidenciju.
Lepo kažu stari ljudi: Malo dete-mala briga, veliko dete-velika briga. On je adolescent. Još nije čovek,a nije ni dete. Roditelji mu više nisu uzor. Ali, u istraživanju 2002 godine je otkriveno da je čak 41 odsto mladih odgovorilo da nikoga ne smatra uzorom, ili su ti uzori pogrešni likovi, neki „opasni“ momci sa ulice. Postoji kriza autoriteta.
Kako mu objasniti da treba da bude pošten, odgovoran? Kako ga ubediti da je važno da bude osećajan, pravičan? Kako ga podstaći da napreduje, uči, završi školu, fakultet? Kad....! Na svako naše KAKO???, postoji ono što vidi. Drušvo koje gaji nemoralne, nepravedne, nepoštene, bezosećajne, nekulturne, neobrazovane.. ljude. „U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.” Dr Zoran Ðinđić
Posednjih 18 godina smo živeli u četiri države.
Izdati su bilteni, mnogo se pisalo o nenasilju, ali on danas neće zapevati I feel good, kao što smo mi mogli pevati.

Dijabetesna ketoacidoza

Dispečer nas je poslao kod pacijentkinje koja se žalila na bol u trbuhu, povraćanje, proliv i preznojavanje. U sklopu uzete anamneze je napomenuto da se guši, da je srčani bolesnik i da boluje od šećerne bolesti. Odmah smo krenuli i ubrzo se našli na datoj adresi. Prepoznala sam bolesnicu i njenog sina, jer sam pre mesec dana već bila kod njih (nažalost nisam se sećala ničeg drugog u vezi bolesti, niti naše prethodne intervencije, osim da je nismo vozili u bolnicu, tj da nije bila vitalno ugrožena). Na prvi pogled, i pored lošeg osvetljenja, činilo se da je vitalno ugrožena. Čelo joj je bilo orošeno kapima znoja, i prva pomisao je bila akutni plućni edem , poslušala sam joj pluća i čula normalan disajni šum. Druga pomisao je bila akutni infarkt miokarda , odmah smo snimili EKG i isključili i ovo akutno stanje. Uz sve ove radnje smo pokušali da od sina i same bolesnice dobijemo nešto više podataka o tome kakve tegobe tačno ima, koje lekove uzima, da li se pridržava date terapije, kad je zadnji put bila na kontroli itd..Jedino što smo uspeli saznati je; da boluje od šećerne bolesti, da ujutru prima inzulin a uveče pije tablete, da već nedelju dana dobija injekcije od terenske službe, protiv bolova u leđima. Sin nam nije našao EKG snimak koji smo prošli put uradili, niti knjižicu za terapiju dijabetesa, jer njegova mama ne ide na kontrole i ne uzima prepisane lekove redovno, osim kad joj nije dobro (da se ne navikne). Posle svega ovoga uz činjenicu da smo već bili kod njih, pomislila sam da nije u pitanju urgentno stanje, već da je, možda, imala povišenu temperaturu pa se sad preznojava zato što joj temeratura pada. Srećom u našoj opremi imamo i aparat za merenje šećera u krvi. Ostalo nam je da proverimo nivo glikemije (ideja je bila da je nizak nivo šećera, preznojava se, primila je inzulin, a nije jela itd). To smo i uradili. Kad, jedna traka- greška, druga-H, treća-pokaže nivo 30 mmol/l, četrvta-H. Na kraju smo bolesnicu, zbog slabosti, preneli u ambulantna kola odvezli u Klinički centar i predali je dežurnom specijalisti Instituta za Interne bolesti. Njihova laboratorija je potvrdila hiperglikemiju a uz to i ketoacidozu. Bolesnica je imala nivo ŠUK-a preko 40 mmol/l, a pH krvi 7,1 (normalne vrednosti ŠUK su od 3,33 do 6,10mmol/l, a pH krvi je normalno 7,4).

Ko je upalio svetlo?

Da li ste čuli "šalu", gde je na temu učiteljice za pismeni sastav: " 45 godina u mraku pod Titovim režimom", Perica napisao: "J**O JA MATER ONOME KO JE UPALIO SVETLO".
Tako ja danima pokušavam da napišem nekoliko reči na blogu, ali kad god ukuljučim komjuter nađem se na nekoj od stranica koja piše o Kosovu i Metohiji. Ne želim da pišem o politici, ali ovo i nije politika, već jedna od mnogih nepravdi koja je zadesila ljude u Jugoslaviji, a i Srbiji. Čitala sam neke članke o Kosovu i o trenutnom statusu . Čitala sam podrške prijatelja i Srpske Dijaspore. Čitala sam tekstove o uticaju Narko-mafije na Kosovu i podrške Amerike Albancima preko kongresmena pa i ideju o nastanku Velike Albanije . Sve to me je razočaralo. Kosovo i Metohija su davno sistematski otimani i konačno oteti od Srbije.
Leto 1977 godine. Upoznala sam neko društvo i Srbe sa Kosova. Žalili su se da teško žive, da svakodnevno trpe nepravde i šikaniranja od strane Šiptara. Da su rukovodioci, skoro isključivo, Albanci. Jesen 1980 godine. Upoznala sam studenta prava, koji je živeo na Kosovu a studirao u Kragujevcu. On je slikovito dočarao način menjanja etničke slike :
"Moje komšije su Albanci. Doselili su se pre 10-tak godina. Ženu sam retko viđao, ali je uvek bila trudna. Do sada imaju preko 8-moro dece. " Da li su moji poznanici iz 1977 godine i 1980 godine još uvek živi i da li žive na Kosovu ?