Hvala, gradu na opremi

Služba Hitne Medicinske Pomoći se zahvaljuje gradonačelnici Maji Gojković
i gradskoj upravi za zdravstvo.
Tekst prenosimo sa sajta Oficijalne prezentacije grada Novog Sada

Опрема вредна 66 милиона динара пуштена у рад

Градоначелник Маја Гојковић је данас са Проф. др Браниславом Бобићем, чланом Градског већа за здравство пустила у рад нову медицинску опрему у објекту "др Јован Јовановић Змај" у улици Змај Огњена Вука (кабинет за РТГ) диспечерски центар и дијагностичку опрему у објекту Хитне помоћи у Вршачкој улици. Опрема је вредна 66 милиона динара, а целокупан износ обезбедила је Градска управа за здравство.

- Отварањем новог диспечерског центра као и увођењем нових директних линија 94, скратиће се време од пријема позива до доласка екипе хитне помоћи на терен. Значај нове опреме је изузетан када се има на уму да један минут уштеде времена за некога може представљати разлику између живота и смрти - рекао је Бобић.

Измештањем Диспечерског центра на локацију у Вршачкој улици, биће превазиђени проблеми који су постојали на стaрој локацији на Лиману 4, где су губици у времену били знатни, како у пријему позива, тако и у комуникацији особља Хитне помоћи са осталим здравственим установама. То време ће сада бити максимално скраћено, пошто су сада инсталиране 4 директне линије 94 за пријем позива и два директна броја за пријаву санитетског транспорта, распоред рада екипа и комункацију са другим здравственим установама.

Пошто су нове просторије знатно веће, могуће је увођење рачунарског умрежавања свих евиденција Службе хитне помоћи, чиме ће функционисање службе бити подигнуто на савремен, ефикасан и квалитетан ниво.



14. март 2006. године

Zloupotreba sužbe HMP

HMP Novog Sada u proseku, dnevno, sa svojih 8 ekipa izađe na teren i obavi nešto preko 100 izlaza.Nekad je veći broj danju, nekad noću.
Najveći broj terena je za hronične bolesnike, odnosno neurgentne slučajeve. Samo, manji broj je hitnih, a od toga veoma mali broj veoma urgentnih,
odnosno pacijenti koji su životno ugroženi,u stanju kliničke smrti.Tačne podatke broja reanimacija, težih srčanih bolesti , saobraćajnih nesreća i ostalih urgentnih stanja
koje hitna pomoć zbrinjava ima načelnik hitne med. pomoći.
Rad ekipa nikad nije ravnomerno raspoređen, najviše poziva i izlazaka na teren imaju ekipe u Novom Sadu
nešto manje ekipa iz Petrovaradina,koja pokriva izuzetno velik teren-Sr.Kamenicu, Bukovac, Ledince i Sr.Karlovce, sve do Čortanovaca , sa okolnim vikend naseljima.
Velik broj poziva je u Futogu i Veterniku za ekipu koja kreće iz Futoga, i osim ta dva mesta pokriva i Begeč.Na ovom mestu bi trebalo naglasiti da se u
Begeč ide veoma retko i da većina lekara koja rade u Hitnoj pomoći izuzetno ceni sve lekare iz Begeča, na čelu sa načelnicom ambulante Opšte prakse-
dr.Marta Harhai. Za njih postoje samo reči hvale na organizovanju službe, koja predstavlja pravi primer porodičnih lekara, obilaze pacijente i rešavaju na licu mesta
čak i najteže slučajeve, a HMP pozivaju samo kod veoma urgentih pacijenata.
Druge ambulante u okolini Novog Sada takođe, ređe ili češće obilaze hronične bolesnike, a veće probleme je HMP imala sa hroničnim, neurgentnim pacijentima u Futogu, Veterniku i Petrovaradinu, zato što lekari OM ređe izlaze na teren, a u samom gradu su veoma retki lekari koji obilaze hronične bolesnike i primaju teren.
Pozive, svojih bolesnika, hroničnih i u situacijama kad im je potrebna lekarska pomoć zbog pogoršanja stanja, ali ne vitalne ugroženosti, prebacuju na službu HMP,
pravdajući se da nemaju kola,da ne mogu da stignu na teren zbog velikog broja bolesnika u ambulanti, neki od lekara su oslobođeni terena i tako hitna ide da obilazi
hronične, neizlečive, razne nepokretne ili teško pokretne bolesnike, koje njihov lekar ne može ili neće da obiđe u toku svog radnog vremena.
Osim toga, lekari OM , u gradu, već godinama, neće da izlaze iz ordinacije u toku radnog vremena da bi konstatovali smrt i ispisali potvrdu o smrti, čak ni kod
hroničnih bolesnika koje prate godinama. Taj deo svog posla su potpuno prebacili na službu HMP, te smo mi, umesto lekari Urgentne medicine, postali Mrtvozornici.
Ranije je služba HMP imala lekara, koji je rešavao većinu, svih tih, neurgentnih slučajeva, te nije bio problem preuzeti jedan deo posla od lekara OM, međutim sada je služba organizovana više kao služba prave urgentne medicine, te bi trebalo rešiti pitanje terena lekara OM u gradu i što pre u zdravstvu uvesti instituciju porodičnog lekara.
Službu Urgentne medicine, osim ovih, neurgentnih slučajeva, koji su ekstrem onoga što Hitna medicinska pomoć ne treba da radi, opterećuju i mnogi drugi,neurgentni,
pijani,drogirani, neurotični, depresivni mlađi a i stariji bolesnici, siromašni, bez odgovarajuće nege i pažnje svoje rodbine, prijatelja. Bez mogućnosti da redovno nabavljaju i uzimaju propisanu terapiju. Deca su se odvojila, rade i ne mogu da stignu da su stalno sa roditeljima. Dom ili negu stručnih medicinskih sestara ne mogu da plate.
Pored njih, postoji velik broj ljudi niskog zdravstvenog obrazovanja, koji se ne pridržavaju propisane terapije ( ne iz ekonomskih razloga, već iz neznanja ).
Najčešća rečenica kod tih pacijenata je:" Meni lekovi ne pomažu, ali kad vi dođete i date mi injekciju, meni bude dobro ".
Postoje pacijenti koji toliko često zovu HMP da ih već poznajemo i po glasu, a adrese su nam dobro poznate. To su primeri očigledne zloupotrebe ove službe i ogroman ekonomski trošak za zdravsvo i celo društvo. Kad pokušamo da ih odbijemo, čujemo odgovor u stilu " Ja sam radio 40 godina, i valjda sam zaslužio da mi dođu doktori u kuću", a nisu svesni da su oni od "zdravstvenog kolača" uzeli ne samo ono što su oni zaradili, već bar još dve, tri osobe.
Postoje osobe koje pozivaju HMP u cilju zabave. Prijavljuju slučajeve gušenja, srčanih, besvesnih stanja i teških saobraćajnih nesreća, koje ne postoje-Lažni pozivi.
Ukoliko se desi da se ne posumnja u istinitost takvog poziva i po I redu hitnosti pošalje ekipa na pogrešnu adresu, nepostojeću nesreću, tad možda neki drugi pacijent
čeka zbog zauzetosti kola i umesto da mu se pomogne na vreme, kod njega se prekasno stiže. Sinoć su zvali za osobu kojoj je loše u čekaonici stanice, kad je ekipa otišla na lice mesta , nije nikog zatekla. Noćas je zahvaljujući gospođi, koju je dečak zaustavio da pozove hitnu, navodno zbog mame koja se guši, sprečeno da se ekipa bespotrebno šalje na nepostojeću adresu. Takva reakcija, da se prihvati molba dispečera i da se proveri, da li postoji potreba za dolaskom je za svaku pohvalu, ali je veoma retka.Gospođa je objasnila, da je na žalost, pre nedelju dana u porodici imala slučaj iznenadne, naprasne smrti, od srca, te je verovatno svesna, da se ne sme dozvoliti da Lekari urgentne medicine, gube vreme tražeći nepostojećeg bolesnika, dok pravi, ozbiljni, vitalno ugroženi pacijenti čekaju na dolazak ekipe.
Dispečer nikad neće odbiti izlaz kad se posumnja da je pacijent vitalno ugrožen, ne zato što je plaćen za to, niti zato što je položio Hipokratovu zakletvu, nego zbog toga što mi stvarno, iskreno želimo da spasemo što više života i da sprečimo nastanak smrti, kad god je to moguće.

Kritično vreme

Pisali smo o lancu preživljavanja,o vremenu koje je potrebno da se dođe do unesrećenog,
o mističnom razmišljanju, o sudbini.
Zašto je ovaj blog HMP nazvan " Sudbina "?
Zato što je ponekad ekipa veoma blizu osobe kojoj je potrebna, život se spase i svi su sretni.
Nas preplavi ogromno zadovoljsvo i ponos, kući odlazimo puna srca, sretni, zbog spašenog jednog ili više života.
Sa druge strane , nekad se sve "uroti" protiv naših težnji i želje da što bolje i efikasnije obavimo naš
iznad svega, human posao.
HMP Novog Sada, za razliku od nekih drugih, bogatijih gradova u zemlji i svetu, ima još jedan, dodatni problem,
a to je "kritično vreme našeg rada".
U tekstu, upoznavanja naše službe,smo pomenuli da imamo 4 ekipe u gradu i 4 ekipe u okolnim mestima, i dva
dipečera, koji se javljaju na pozive 94-lekara i tehničara.
Kritično vreme rada je između 5h45min i 6h45min, ujutru i uveče.Tada se ekipe smenjuju,od 6 do 7 časova AM i PM.
U tih sat vremena, dispečeri treba što bolje da organizuju posao, tj odlože i posavetuju što više pacijenata. a prime samo one obeleženo crveno- I reda hitnosti. To uopšte nije lako, jer je tad najveći broj poziva. Ujutro, se osim urgentnih, primaju i pozivi za transport, javljaju se razne radio stanice, da pitaju, koliko je bilo izlaza,a uveče zovu ljudi,koji su čekali ceo dan ili više dana,
sa određenim tegobama,bez javljanja lekaru, pa sada
" više ne smeju da čekaju noć "
jer se stanje ne popravlja.Često ne razumem, kako će se stanje popraviti, bez ikakve terapije. To su često i hronični bolesnici, koji uzimaju terapiju, ali im lekari OP nisu bili u kućnoj poseti, ili ih oni nisu ni zvali. Oni često čekaju da njihov lekar prestane da radi, i onda se obraćaju službi urgentne medicine sa problemima koji nemaju veze sa bilo kakvim urgentnim stanjem. Naravno da se i u to vreme jave i poneki veoma ozbiljni, urgentni slučajevi te ako se ekipa ne sačuva tj pošalje kod nekog, od ovih što praktično zloupotrebljavaju urgentnu medicinu, tad nečiji život može da strada. Moram vam napomenuti da se to može desiti u bilo koje doba dana ili noći, kad pored nekoliko ozbiljnih , urgentnih izlaza, zovu i insistiraju da se dođe i oni kojima HMP nije neophodna. O njima ćemo napisati poseban tekst.
Problem nedostatka u tih sat vremena, nije u ljudima, već u vozilima i opremi. Vozilo se mora vratiti sa terena, po novu ekipu, napuniti gorivom na pumpi, gde nema prednost u odnosu na ostale vozače, koji čekaju gorivo. Nova ekipa mora popuniti tašne sa lekovima, proveriti opremu ( defibrilatore, aspiratore, EKG aparate, i ostalo što se nalazi u kolima urgentne medicine).
Vozači treba da pregledaju gume, ulje, vodu i dodatnu opremu, u unutrašnjosti vozila, zajedno sa tehničarem i lekarom.
Svih osam vozila koja rade su " na točkovima " 24h dnevno. Postoji nekoliko rezervnih vozila, bez opreme, 2-3 novija i veći broj starih koje sad koriste transportne ekipe. Oni se uzimaju, a oprema se premešta ( što zahteva dodatno vreme ) u svim slučajevima kad je osnovno vozilo onesposobljeno za rad, duže vreme, usled kvara, oštećenja-zbog saobraćajne nesreće ili uzrokovane na drugi način, redovnog tehničkog pregleda itd.
U toku dana ili noći, ekipe imaju obavezu da vozilo održavaju uredno, tj svaki dan se ide na redovno pranje, i vanredno posle svake intervencije, koja je izazvala jako prljanje unutrašnjosti vozila ( bolesni ljudi ponekad povraćaju, izmokre se, ili se nosila zaprljaju od krvave ili blatnjave odeće povređene osobe ).
U toku dana se može desiti da pukne guma, popraviti manje kvarove i razne druge situacije koje poznaje svaki vozač.
Postoje situacije kad je broj ekipa manji zbog toga što je jedna otišla na dalji put, van grada ili je na nekom dežurstvu za koje nije bilo moguće obezbediti vanrednu ekipu. Tada je takođe problem u organizovanju posla, pošto hitna medicinska pomoć u poslednjih godinu dana ima veoma povećan broj poziva a i izlazaka na teren.

Lanac života-preživljavanja

Više puta smo pomenuli Reanimaciju tj. Resuscitaciju, odnosno , borbu za život i krađu sigurnoj smrti, akutno obolele ili povređene osobe.
Voleli bi smo da vam pojasnimo šta znači Lanac života- Chain of survival, i da svi shvate, da se 2 do 3 karike tog lanca nalaze u rukama svake osobe, ljudi koji naiđu na obolelog ili povređenog.

Prestankom disanja i/ili srčanog rada organizam ostaje bez kiseonika, što dovodi do odumiranja ćelija. Moždane ćelije odumiru prve, već za nekoliko minuta. Samo unutar tog kratkog vremena ima smisla pokušati oživljavanje.

Klinička smrt = stanje neposredno nakon prestanka disanja i srčanog rada, a prije odumiranja ćelija, kada je još moguće postupkom reanimacije oživjeti osobu.

Cerebralna (moždana) smrt = odumiranje moždanih ćelija. Nastaje nekoliko minuta po prestanku disanja ili rada srca. Ovo je nepovratan proces.

Oživljena osoba kod koje je već došlo do delimičnog gubitka moždanih ćelija imaće blaže ili teže znakove oštećenja mozga koji se prepoznaju kao invalidnost ili smanjeno intelektualno funkcionisanje. U najtežim slučajevima "oživljena" osoba može biti u trajnoj komi, priključena na respirator, bez ikakvog izgleda da se jednog dana probudi, što nije cilj postupka oživljavanja.

Vremenski period koji protekne od prestanka disanja i/ili srčanog rada do odumiranja moždanih ćelija je varijabilan. Najčešće iznosi 3-5 minuta, ali može biti i duži. Ako je klinički mrtva osoba u stanju podhlađenost ili hipotermije (npr. utopljenik izvađen iz hladne vode), hemijske reakcije u tijelu se znatno usporavaju pa je i odumiranje ćelija usporeno. Time dobijamo više vremena za započinjanje uspješnog reanimacijskog postupka.

Ako se sa reanimacijom započne u prva tri munuta postoji šansa oživljavanja od oko 75%. Početak reanimacije u prva 4 min. pruža mogućnost uspeha tek u oko 50% slučajeva, dok poslije 5 min. koeficijent uspeha drastično opada.
Ekipi Urgentne medicinske pomoći je potrebno da dođe do mesta dešavanja u proseku 8 do 12 minuta. Cilj nam je da to vreme skratimo, na zlatnih 4 do 5 minuta, to je razlog uviđenja ekipa u okolnim mestima.

Brže se stigne kad je ekipa slobodna u blizini. Više vremena protekne u slučaju da nema slobodne ekipe, da poziv nije adekvatan, da je ekipa udaljena , da je saobraćaj zakrčen ili da ostali vozači ne propuštaju auto urgentne medicine i pored zvučne i svetlosne signalizacije.

Prva karika lanca je
- prepoznavanje situacije u kojoj može doći do nastanka kliničke smrti, ili već prisutnu kliničku smrt.
Tada treba brzo pozvati HMP i davati koncizne odgovore na postavljena pitanja dispečera. Svako raspravljanje,svađa, pretnje i vređanje samo otežavaju rad i odugovlače slanje ekipe.

Druga karika lanca je
- osnovna životna potpora, BLS - basic life support, kojom se kupuje vreme do dolaska ekipe, kojom se kupuje vreme do dolaska ekipe, a podrazumeva spoljašnju masažu srca i veštačko disanje, usta na usta. To omogućava da krv stigne do vitalnih organa do dolaska ekipe, tj. sprečava trajno moždano oštećenje.

Naravno da se podrazumeva, da osoba koja je naišla na unesrećenu,ne može se udaljiti sa lica mesta i komentarisati kako:” nema vremena “, “ nije plaćena za to “, “ ne sme “, “ sačekaću vas ispred zgrade “, i slično.
Pozivaju se svi sugrađani koji žele da nauče osnove BLS i AED da posete sajt Resuscitacionog saveza Srbije i Crne Gore na adresi www.resuscitatio.org.yu gde će naći kontakt telefone i on-line prijave za neki od kurseva koji se organizuju. Možda će baš tim znanjem pomoći nepoznatoj osobi ili porodici , sačuvati još jedan život.
Oživljavanje je veština koja se ne može naučiti iz knjige.

Treća karika lanca je
- automatska defibrilacija srca, AED- Automatic External Defibrillation.
Nažalost Novi Sad još nema defibrilatore postavljene na nekoliko kritičnih mesta u gradu. Ali sa obzirom da ih Inđija ima , kao i mnogi gradovi u svetu, nadamo se da će i Novi Sad uskoro moći priuštiti sebi i ovu kariku lanca. “Time is of the essence when suffering a cardiac arrest, since the chance of survival decreases about 10% per minute without administering defibrillation. “

Četvrta karika lanca je
- dolazak ekipe Urgentne medicinske pomoći i dalji nastavak, stručnog ukazivanja pomoći.

Rezultat je spašen život.

U Pittsburgh-u je globalnom edukacijom laika, preživljavanje bolesnika pogođenih zastojem srca na javnim mestima, povećano sa 2 do 3 posto na impresivnih 18 posto!

Jedan primer uspešne reanimacije, vođen uputstvima dispečera HMP Beograda, objavljen je na sajtu Timočkog medicinskog glasnika,

Adresa autora:
Snežana Petrović
Gradski zavod za hitnu medicinsku pomoć
11000 Beograd

Pri čemu je dispečer koristio Indeks urgentnog zbrinjavanja. Ova knjiga je prevod drugog izdanja norverške verzije iz 1999. god. Redosled poglavlja ili izdanja Indeksa urgentnog zbrinjavanja prilagođen je zdravstvenom sistemu Srbije i Crne Gore.

Naravno da sličnih primera ima i u Novom Sadu, ali ih autor ovog teksta nije pronašao na internetu, ali je zato veliki broj primera objavljen na mnogim sajtovima drugih zemalja i gradova u svetu.

Pozdrav svim građanima Novog Sada i okoline uz poziv da nauče BLS i AED.

Ps. Autor ovog teksta ne vrši obuku, niti je instruktor, iako je , kao i većina radnika HMP Novog Sada prošao tu obuku. Tačnije informacije o svemu što vas interesuje možete dobiti od lekara koji organizuju i vode kurseve.
Za život!
U toku pisanja teksta osim naznačenih sajtova, korišćeni su podaci sa još nekoliko internet stranica
npr. Zagrebačke HMP, Riječke HMP, www.basiclifesupport.net , stranice sa Wikipedie, i nekoliko stranih sajtova o automatskoj defibrilaciji srca, reanimaciji i uzrocima naprasne smrti u Americi.

Rezignacija i Ushićenje

Evo još nekoliko reči o pozivima na broj hitne pomoći, 94.
Najozbiljniji i najkritičniji su oni pozivi, kad je život naših sugrađana akutno ugrožen usled teškog srčanog, plućnog i dr. oboljenja ili teških povreda. To su pozivi prvog reda hitnosti, a u Indexu urgentnog zbrinjavanja, označeni crvenom bojom.
Najvažniji cilj svakog lekara i svih radnika koji rade u Hitnoj pomoći je sprečiti naprasnu smrt, a u slučaju nastanka prividne smrti tj zastoja rad srca i disanja, u potpunosti povratiti život bez oštećenja moždanih funkcija. To je ujedno i najveći stres, kako osoba koje su u okolini, tako i osoblja Hitne tj Urgentne medicine, koji svojim znanjem i opremom pokušavaju da se izbore za život, u situaciji gde se gleda " smrti u oči ". Izgubljena bitka ostavlja neizbrisiv trag nesreće i razočarenja u duši lekara i tehničara Urgentne medicine, a ogromnu tugu najbliže rodbine preminule osobe. Svaki radnik HMP ima u svom sećanju nekoliko takvih ožiljaka, " slučajeva "
koje pamti i uvek se pita " Da li sam sve uradio? Zašto nismo brže stigli ? Zašto je ta žena ili čovek ili dete moralo umreti ? Da li je to sudbina, bog, sreća ? "
Naravno da se ne može spasiti svaki život i da se ponekad reanimacija i ne pokušava. To je na primer u slučaju teških neizlečivih bolesti, ili kad su se pojavili sigurni znaci smrti , sigurno je prošlo više vremena od nastanka privremene smrti, moždana aktivnost je trajno ugašena.
Sigurno se pitate kako izdržavamo na ovom poslu uz toliku dozu stresa.
Objašnjenje je da samo mali broj ljudi može raditi ovaj posao, drugi odlaze na mirnija mesta i napuštaju Urgentnu medicinu. Drugi razlog je da nema veće sreće i zadovoljstva od uspešne Resuscitatio, vraćanja života, kao i sprečavanja da nastane smrt kod akutno teških bolesnika, odnosno prave, adekvatne dijagnoze, terapije i transporta u bolnicu, gde se nastavlja sa lečenjem, i ta osoba se posle vraća svojoj rodbini i prijateljima.
Ne postoji novac kojim se može nadoknaditi sav napor i rezignacija posle neuspešne reanimacije,
a ujedno nije potreban nijedan drugi poklon osim spašenog života i ponosa koji osećamo u toj situaciji. ( to naravno ne znači da ne bi smo želeli da nam plata bude veća , jer ovih 200 do 300 evra koliko sada dobijamo mesečno , uključujući topli obrok i regres, za naš rad , koji se odvija u smenama i danju i noću,praznicima, u svim vremenskim uslovima, nije adekvatna. Onemogućava nam da se odmorimo, relaksiramo, bavimo sportom ili prijatnim kulturnim aktivnostima, ako i uređenjem svog životnog prostora, stana ili kuće, ili da putujemo sa svojom porodicom za vreme godišnjeg odmora. Osim toga nemamo dovoljno sredstava ni za lečenje sebe ili svoje porodice u slučaju teže bolesti, jer i mi kao i svi ostali sugrađani moramo platiti usluge drugih zdravstvenih organizacija i kupiti lekove u apoteci, državnoj ili privatnoj.)
Jedina pogodnost koju imamo je beneficirani radni staž, ali i pored toga, retko koji radnik HMP
uspe da doživi i uživa u teško stečenoj penziji.
Možda su ovi materijalni razlozi presudni u tome da nas napušta sve više dobrih, mladih, lekara i tehničara. Lekari , na određeno vreme, odlaze na bolje plaćena, lakša radna mesta, a tehničari
odlaze " trbuhom za kruhom " u Italiju. Žule će nam otići, i neki pre njega, drugi su već podneli molbe i čekaju poziv iz ambasade. Stariji su iskoristili mogućnost odlaska u prevremenu penziju, i ostajemo mi , srednjih godina sa porodicama, već dovoljno zamoreni i rezignirani,
kao i neki novi, mladi, nedovoljno iskusni, i nekoliko zaljubljenika u Urgentnu medicinu, koji moraju da pored redovnog posla pronađu još nekoliko alternativnih izvora prihoda za život.
Pozdrav Žuletu !

Humanost

Čitala sam juče blog dispečera Londonske HMP ,Nee Naw, i shvatila da se i oni susreću sa sličnim problemima kao i mi, i pored toga što su mnogo bogatiji i navodno civilizovaniji. Reakcije ljudi i "čovečnost" je ponekad isto izražena.
Njima se dešava kao i nama da je odgovor na postavljena pitanja od strane dispečera
a sve u cilju što bržeg i efikasnijeg upućivanja jedne od ekipa na mesto najurgentnijeg zbrinjavanja:" Šta mi postavljate ta glupa pitanja ", a onda slede komentari tipa:" Hoćete li vi slati ta j****a kola ?
" P***a vam materina. Odmah da ste poslali kola!" i slični komentari
sa manje ili više psovki i vređanja.
U drugim situacijama su pozivi tipa:
" Prošao sam pored čoveka koji leži na putu, vi pošaljite auto.
" Ispred ulaza leži neki čovek. Ne smem ja da mu priđem, ja sam sama.
" Pala je neka žena tu na autobuskoj stanici.
" Ovde jednoj ženi nije dobro." i tako dalje razni su načini pozivanja.
Na pokušaj dobijanja dodatnih informacija, šta se zbilja dešava sa osobom kojoj nije dobro slede razni odgovori : " Otkud ja znam šta mu je ? Nisam stao, nemam ja vremena. Možda je i mrtav. Ne znam da li je pijan. Dođite i odvezite ga odavde.
Nisam ja lekar, pa da znam. Ja nisam plaćen-a za to.To je vaš posao. " i slični komentari ljudi koji misle da je vrhunac pomoći nepoznatim osobama kojima je ponekad zaista ugrožen život okrenuti broj 94, pozvati službu i oni su svoju dužnost brižnih građana obavili.Nažalost većina poziva ovog tipa se odnosi na lica kojima HMP i nije potrebna,
ili su u napitom stanju, ili su u pitanju psihičke promene,neuroze,
lake povrede i druga stanja koja ne spadaju u urgentno zbrinjavanje.
Zdravstveni radnici Londona, a i mi se pitamo da li za Humanost
isključivo zadužena HMP, zar nije ljudski dodati čoveku čašu vode, pitati ga kakve tegobe ima,pozvati taxi ili rodbinu napitoj osobi,uvesti nepoznatog u prodavnicu,radnju,ulaz zgrade, dvorište ili neku drugu prostoriju da se ugreje zimi ili rashladi leti.
Londonci razmišljaju o CPR-tehnike oživljavanja, koje će nadam se uskoro i naši sugrađani učiti a u cilju većeg i boljeg preživljavanja, kao što i piše u svim
knjigama i prospektima koje se bave proučavanjem Lanca Preživljavanja i sprečavanja
naprasne smrti. Za sada smo prezadovoljni ako nam osoba koja je pozvala
odgovara koncizno na postavljena pitanja,
sačeka nas na licu mesta i prihvati dati savet do dolaska ekipe.

Sneg u Novom Sadu

Naš lepi grad je osvanuo u snegu iako je polovina marta.
Ulice se čiste ali i pored toga kretanje je otežano.
Naravno da i kola HMP ne mogu juriti na zadatu adresu.
Nadam se da naši sugrađani mogu da uvaže naše žaljenje što
ne možemo stići brže do njih i pomoći im u datoj situaciji.

Doživljaji iz života

Bio je vikend.
Broj 94 je pozvan preko 200 puta u toku noći
sve četiri linije su očekivale da se jedan od dva dispečera javi i posavetuje ili što brže pošalje ekipu na mesto sa kog je poziv došao,bez obzira da li je to stan ili se radi o nekom javnom mestu.

Gde prvo poslati ekipu šta je hitno,po život opasno?

Primljeno je 10 raznih adresa a samo su 4 ekipe u gradu. Da li je ozbiljniji slučaj deteta koje se napilo, ili čoveka koji ima bolove u grudima i guši se?
Ekipa se šalje prvo na mesto gde je dete, na ulici. Loše mu je. I šta se dešava. Njega nema na datoj adresi. Ipak mu nije bilo toliko loše pa su ga odveli kući. Posle toga se odlazi kod srčanog bolesnika. Srećom ni tu nije bilo ništa ozbiljno, ali moglo je biti i možda je nekad u nekoj drugoj sličnoj situaciji već bilo ili će biti. Retki su ljudi koji nazovu 94 i jave da je osoba za koji su prijavili odvežena na drugu adresu ili joj je bolje te nije potrebno slati ekipu, jer možda je nekom potrebnija u tom trenutku.

Ekipa je spremna

Hitna pomoć kreće na teren.
Nadamo se da će ovim blogom korisnici interneta bolje razumeti naš rad ,težnje kao i probleme sa kojima se susrećemo u svakodnevnom poslu na terenu i pri prijemu poziva.Ponekad su to tužne,tragične a nekad i tragikomične situacije.Impresije ovog bloga su naše i ne predstavljaju zvanični sajt službe HMP,a imena, mesta dešavanja i drugi identifikacioni podaci su izmenjeni radi zaštite privatnosti.
Ako imate pitanja,primedbe ili sugestije o blogu i njegovom sadržaju pošaljite poruku na našu adresu