Jedna noćna smena u dispečerskom centru ovog meseca mi je pokazala da su se pojavili neki novi ljudi koji nas zovu noću, iz nekog njima znanog razloga ??? Uvek sam se pitala, zbog čega postoje osobe, koje nisu psihički bolesni (bar nemaju dokazanu Dg), a čekaju drugu polovinu noći- tamo negde posle 02-03h, da bi pozvali lekara hitne pomoći i pričali o simptomima bolesti ili stanja, koje su imali u toku tog ili nekog drugog dana (nekad čak i više meseci unazad).
"U 18h sam merio pritisak i iznosio je 150/100 mmHg, ali mi je puls bio 120 u minuti. Kako da ja rešim taj problem? Ja sam malaksao! Meni to smeta! "
Tada ja postavim dodatno pitanje:"Od kada imate te tegobe? Da li Vam i sada lupa srce? Da li Vam je i sada povišen pritisak?"
Sledi odgovor: "A..aaaa, pa ja to imam već mesecima. Ne znam kolika je visina pulsa i pritiska. Ja sam penzioner, a merio sam kod komšija. Moja je penzija mala, ne mogu da kupim aparat."
Tada meni polako počinje da raste pritisak: "Da li imate tegobe (bolove, gušenje)? Da li ste se javljali kod vašeg lekara OP? Koja terapija Vam je prepisana i da li redovno pijete lekove? Zbog čega nas niste pozvali u 18h, već ste čekali više od 8 sati da se obratite hitnoj pomoći?"
Onda mi još više raste pritisak, srce mi malo lupa, a osoba (više ga ne zovem pacijent) sa druge strane žice me sve više nervira , jer dobijam odgovore:" Sada ne osećam ništa, ali to se meni ponavlja, dosta često. Moja doktorka, pa ona meni ništa ne preporuči, ti lekovi što mi je pisala, pa to nije ništa. Ni onaj kardiolog. Oni uopšte ne obaćaju pažnju na to što ja njima pričam." Nastavlja dalje da kritikuje lekare, zdravstvo, društvo, penziju itd..On je sam, ali ima jednu, pa posle dve ćerke. On je siromašan, ali ima i kuću i stan. On ne pije alkohol??? Da! Samoća mu smeta.
Drugi telefon je uporno zvonio. Možda je nekom drugom trebala hitna pomoć. Prekinula sam usamljenog siromašno-bogatog "pacijenta" i bogami je delovao nezadovoljno. Ubuduće ću se naći na listi lekara koje on kritikuje.
14.4.08
Noć u dispečerskom centru
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
2 comments:
Na zalost takvih bolesnika ima sve vise ali nisam znao da sad i nocu ajgiraju,ja kad ih danju vidim kako pune sve hodnike zdravstvenog centra dodje mi da iskacem iz koze.
Jadno je to sto su bolesni u glavu sa 70 godina i sa malom penzijom a mi sto zdravi umiremo od raznoraznih srcanih stresova i to sa prosecnom staroscu od 45 godina to nije nista.
Ja da sam kojim slucajm vlast .istog bi trena sve one preko 65 godina sto su kaobajagi bolesni i sto prave guzvu po bolnici istog trena streljao da bi se bolezni mogli leciti.
Mnoge mlađe osobe često daju takve izjave. Tačno je da zbog nedovoljno kapaciteta, mladi i bolesni, ne mogu da stignu kod lekara, na kontrolu ili po lekove. Penzioneri, koji nemaju drugu zabavu, hobi, a imaju neku bolest, uživaju u dolasku kod lekara. To im dođe ko izlazak, druženje i razmenjivanje iskustava ("znaš one roza pilule-e, te su odlične, meni su pomogle. Traži od tvoje doktorke, baš te. itd..divani o kvalitetu zdravstva, politici, razmene recepata, lekova, nekad nešto o bašti, kuvanju). Međutim kad ostarimo i dođemo u njihove godine, zaboravimo šta smo mislili i govorili, onda kad smo bili mlađi, a kriterijumi starosti se polako pomeraju naviše. Ranije sam smatrala da su stari ljudi preko 65 godina, a sada su mi stari preko 85 godina (zato što su moji roditelji preko 70 god.) Moja mama je pre 10-tak godina rekla:"Treba uzeti mašinku i sve bolesne preko 65 god. ta-ta-ta da se napravi mesta za mlade", nešto u tom smislu. Sada, ne priča na taj način ali se plaši nemoći i vezanosti za postelju. Mi u Hitnoj, pomažemo i starijima od 90 godina, tj nije kriterijum za naš dolazak broj godina, već urgentnost stanja. Koliko ti stari ljudi cene život smo mogli videti za vreme bombardovanja 1999 god. U skloništima su uglavnom bili stari ljudi, a mi smo se šetali, pili, pravili žurke i psovali gledajući gore u nebo, bespomoćni i pomalo ludi.
Post a Comment