Prikupljanje knjiga za Sigurnu dečiju kuću, Blog open susret

Naša Ekipa
Prisustvovala sam prvom sastanku blogera u Srbiji. Bilo je interesantno, mada meni kao slabo obazovanoj osobi iz oblasti komunikacija i kompjuterske tehnologije, pomalo nerazumljiva predavanja. Više o druženju pogledajte na tamburix i mooshema ili na ovoj strani blogopen
Ono što mi se izuzetno dopalo je akcija sakupljanja knjiga za decu mlađu od 7 godina, tj prvenstveno za klince i klinceze od 0-3 godine, koji je pokrenula Tanja, a knjige je predala u ime svih nas Sigurnoj ženskoj i dečijoj kući u Novom Sadu. Sigurna ženska kuća je u Novom Sadu otvorena 04.decembra 2006.pročitajte tekstove na www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=17266 i na www.chris-network.org/sh/sajt/10/451/?tpl=24
Kuća je tada primala maksimalno 30 osoba, a posle toga je proširena za odeljenje, baš te, najmlađe populacije. Međutim, nažalost, znam da su kapaciteti, već popunjeni. Pre nekoliko nedelja jedna ekipa je ukazala pomoć detetu, socijalno ugroženom, ali ne bolesnom i kad su ga odvezli do Sigurne dečije kuće, saznali su da nema mesta, te su ga gladnog i prljavog, ali zdravog odveli do Dečije bolnice, gde je zbrinut, dok socijalni radnik ne reši nesreću ovog deteta i nađe mu adekvatan smeštaj. Jedan slučaj od pre više godina, odslikava potrebu otvaranja ove ustanove. Sigurna ženska kuća je trebala biti otvorena još 2003.godine, tako su pisale novine, a gde je tada zapelo i zašto taj projekat nije realizovan, ne znam. Još davne 2002.godine, ekipa na čelu sa dr D.S.(koji trenutno živi i radi u Norveškoj ), je upućena u poslastičarnicu, u centru grada, gde se zatekli umornu ženu sa detetom od 2-3 godine. Muž i otac ih je maltretirao i žena je napustila siledžiju, ali nije imala gde da ode.( O problemima i nasilju nad ženama sam već pisala , u tekstu, „Kad komšije zovu,“ 06.10 2006. ) Njena rodbina je iz nekog sela, van opštine Novog Sada, a ona nije imala novca ni za autobus. Tada je Ekipa HMP tražila adekvatan smeštaj za ženu i dete. U bolnici ih nisu primili, nisu bile bolesne. U prihvatilištu, u Futogu su bili voljni da prihvate samo majku( nemaju smeštaj za decu ), i tako se Ekipa vozala kroz grad sa njima, više od 2 sata. Za to vreme su doktor, tehničar i vozač kupili majci i detetu, sendviče, čokoladice i soka, a na kraju, sam ja, kao dispečer pozvala telefonom njenu rodbinu, u selu i poručila im, da ih sačekaju na autobuskoj stanici. Doktror D.S. je kupio karte za autobus, a ekipa HMP ih je ispratila na put prema baki. Sve ovo je saznao tadašnji načelnik Hitne pomoći, a današnji direktor Zavoda, dr Saravolac, odmah je pohvalio Ekipu, koja se angažovala, i nadoknadio troškove, koje su imali. Napominjem vam da oni nisu tražili pohvale niti nadoknade, isto bi postupili, i pored toga što smo u to vreme imali mnogo manje plate nego sada.