Nepromišljenost mladih lekara u opasnim situacijama

Dok sam pisala prošli post na blogu i navela da je mlada koleginica ipak otišla u kuću kod pacijenta, za kog je navedeno da je agresivan i psihotičan, setila sam se jednog svog doživljaja, kao lekara početnika. Radila sam sa duhovitim tehničarom, koji je imao više iskustva od mene u radu Hitne pomoći. Jedne noći smo poslati na adresu kuće, iza koje je bila bašta. Bašta je bila u mraku. Kad smo stigli, čuli smo od ukućana, da se čovek verovatno ubio pištoljem. Policija je pozvana, ali još nisu stigli. Upalila sam malu, džepnu lampicu i krenula da tražim "pacijenta".Tehničar me je odgovarao i molio me da sačekam policiju. Ali, meni ni na kraj pameti nije palo da razmišljam o eventualnoj opasnosti u kojoj se mogu naći;npr da li smo sigurni da se radi o samoubistvu, ili je ubica u blizini, mračna stazica je bila neravna, pacijent je sedeo na stolici, pored nekih dasaka. Znala sam da ne smem da pomeram ništa oko pacijenta, zbog uviđaja, ali sam u tom trenutku pomislila " Šta, ako je još živ? Šta ako mu je potrebna pomoć, a mi čekamo?" Negodujući i sa neodobravanjem, moj tehničar je ipak krenuo ispred mene, da bi me zaštitio u slučaju bilo kakve opasnosti. Stigli smo do čoveka. Zatekli ga mrtvog. Videli pištolj i ulaznu ranu, a tad mi je tehničar objasnio razloge zašto se protivio traženju "pacijenta", jer nije hteo pred rodbinom da iznosi sumnje o izvršenju krivičnog dela. Tek tada sam shvatila da je bio u pravu, i setila se predavanja dr Soldatovića, iz prve pomoći, gde se navodi ,da se pomoć ukazuje onda kad smo sigurni da nećemo sami nastradati.Međutim, mi se toga ne pridržavamo u potpunosti. Sa malo više iskustva, pokušavamo da smanjimo nivo opasnosti u kojoj se možemo naći, ali ponekad su situacije takve, da tek po dolasku na teren shvatamo da postoji neka od opasnih okolnosti i po nas.