Zloupotreba sužbe HMP

HMP Novog Sada u proseku, dnevno, sa svojih 8 ekipa izađe na teren i obavi nešto preko 100 izlaza.Nekad je veći broj danju, nekad noću.
Najveći broj terena je za hronične bolesnike, odnosno neurgentne slučajeve. Samo, manji broj je hitnih, a od toga veoma mali broj veoma urgentnih,
odnosno pacijenti koji su životno ugroženi,u stanju kliničke smrti.Tačne podatke broja reanimacija, težih srčanih bolesti , saobraćajnih nesreća i ostalih urgentnih stanja
koje hitna pomoć zbrinjava ima načelnik hitne med. pomoći.
Rad ekipa nikad nije ravnomerno raspoređen, najviše poziva i izlazaka na teren imaju ekipe u Novom Sadu
nešto manje ekipa iz Petrovaradina,koja pokriva izuzetno velik teren-Sr.Kamenicu, Bukovac, Ledince i Sr.Karlovce, sve do Čortanovaca , sa okolnim vikend naseljima.
Velik broj poziva je u Futogu i Veterniku za ekipu koja kreće iz Futoga, i osim ta dva mesta pokriva i Begeč.Na ovom mestu bi trebalo naglasiti da se u
Begeč ide veoma retko i da većina lekara koja rade u Hitnoj pomoći izuzetno ceni sve lekare iz Begeča, na čelu sa načelnicom ambulante Opšte prakse-
dr.Marta Harhai. Za njih postoje samo reči hvale na organizovanju službe, koja predstavlja pravi primer porodičnih lekara, obilaze pacijente i rešavaju na licu mesta
čak i najteže slučajeve, a HMP pozivaju samo kod veoma urgentih pacijenata.
Druge ambulante u okolini Novog Sada takođe, ređe ili češće obilaze hronične bolesnike, a veće probleme je HMP imala sa hroničnim, neurgentnim pacijentima u Futogu, Veterniku i Petrovaradinu, zato što lekari OM ređe izlaze na teren, a u samom gradu su veoma retki lekari koji obilaze hronične bolesnike i primaju teren.
Pozive, svojih bolesnika, hroničnih i u situacijama kad im je potrebna lekarska pomoć zbog pogoršanja stanja, ali ne vitalne ugroženosti, prebacuju na službu HMP,
pravdajući se da nemaju kola,da ne mogu da stignu na teren zbog velikog broja bolesnika u ambulanti, neki od lekara su oslobođeni terena i tako hitna ide da obilazi
hronične, neizlečive, razne nepokretne ili teško pokretne bolesnike, koje njihov lekar ne može ili neće da obiđe u toku svog radnog vremena.
Osim toga, lekari OM , u gradu, već godinama, neće da izlaze iz ordinacije u toku radnog vremena da bi konstatovali smrt i ispisali potvrdu o smrti, čak ni kod
hroničnih bolesnika koje prate godinama. Taj deo svog posla su potpuno prebacili na službu HMP, te smo mi, umesto lekari Urgentne medicine, postali Mrtvozornici.
Ranije je služba HMP imala lekara, koji je rešavao većinu, svih tih, neurgentnih slučajeva, te nije bio problem preuzeti jedan deo posla od lekara OM, međutim sada je služba organizovana više kao služba prave urgentne medicine, te bi trebalo rešiti pitanje terena lekara OM u gradu i što pre u zdravstvu uvesti instituciju porodičnog lekara.
Službu Urgentne medicine, osim ovih, neurgentnih slučajeva, koji su ekstrem onoga što Hitna medicinska pomoć ne treba da radi, opterećuju i mnogi drugi,neurgentni,
pijani,drogirani, neurotični, depresivni mlađi a i stariji bolesnici, siromašni, bez odgovarajuće nege i pažnje svoje rodbine, prijatelja. Bez mogućnosti da redovno nabavljaju i uzimaju propisanu terapiju. Deca su se odvojila, rade i ne mogu da stignu da su stalno sa roditeljima. Dom ili negu stručnih medicinskih sestara ne mogu da plate.
Pored njih, postoji velik broj ljudi niskog zdravstvenog obrazovanja, koji se ne pridržavaju propisane terapije ( ne iz ekonomskih razloga, već iz neznanja ).
Najčešća rečenica kod tih pacijenata je:" Meni lekovi ne pomažu, ali kad vi dođete i date mi injekciju, meni bude dobro ".
Postoje pacijenti koji toliko često zovu HMP da ih već poznajemo i po glasu, a adrese su nam dobro poznate. To su primeri očigledne zloupotrebe ove službe i ogroman ekonomski trošak za zdravsvo i celo društvo. Kad pokušamo da ih odbijemo, čujemo odgovor u stilu " Ja sam radio 40 godina, i valjda sam zaslužio da mi dođu doktori u kuću", a nisu svesni da su oni od "zdravstvenog kolača" uzeli ne samo ono što su oni zaradili, već bar još dve, tri osobe.
Postoje osobe koje pozivaju HMP u cilju zabave. Prijavljuju slučajeve gušenja, srčanih, besvesnih stanja i teških saobraćajnih nesreća, koje ne postoje-Lažni pozivi.
Ukoliko se desi da se ne posumnja u istinitost takvog poziva i po I redu hitnosti pošalje ekipa na pogrešnu adresu, nepostojeću nesreću, tad možda neki drugi pacijent
čeka zbog zauzetosti kola i umesto da mu se pomogne na vreme, kod njega se prekasno stiže. Sinoć su zvali za osobu kojoj je loše u čekaonici stanice, kad je ekipa otišla na lice mesta , nije nikog zatekla. Noćas je zahvaljujući gospođi, koju je dečak zaustavio da pozove hitnu, navodno zbog mame koja se guši, sprečeno da se ekipa bespotrebno šalje na nepostojeću adresu. Takva reakcija, da se prihvati molba dispečera i da se proveri, da li postoji potreba za dolaskom je za svaku pohvalu, ali je veoma retka.Gospođa je objasnila, da je na žalost, pre nedelju dana u porodici imala slučaj iznenadne, naprasne smrti, od srca, te je verovatno svesna, da se ne sme dozvoliti da Lekari urgentne medicine, gube vreme tražeći nepostojećeg bolesnika, dok pravi, ozbiljni, vitalno ugroženi pacijenti čekaju na dolazak ekipe.
Dispečer nikad neće odbiti izlaz kad se posumnja da je pacijent vitalno ugrožen, ne zato što je plaćen za to, niti zato što je položio Hipokratovu zakletvu, nego zbog toga što mi stvarno, iskreno želimo da spasemo što više života i da sprečimo nastanak smrti, kad god je to moguće.