Rezignacija i Ushićenje

Evo još nekoliko reči o pozivima na broj hitne pomoći, 94.
Najozbiljniji i najkritičniji su oni pozivi, kad je život naših sugrađana akutno ugrožen usled teškog srčanog, plućnog i dr. oboljenja ili teških povreda. To su pozivi prvog reda hitnosti, a u Indexu urgentnog zbrinjavanja, označeni crvenom bojom.
Najvažniji cilj svakog lekara i svih radnika koji rade u Hitnoj pomoći je sprečiti naprasnu smrt, a u slučaju nastanka prividne smrti tj zastoja rad srca i disanja, u potpunosti povratiti život bez oštećenja moždanih funkcija. To je ujedno i najveći stres, kako osoba koje su u okolini, tako i osoblja Hitne tj Urgentne medicine, koji svojim znanjem i opremom pokušavaju da se izbore za život, u situaciji gde se gleda " smrti u oči ". Izgubljena bitka ostavlja neizbrisiv trag nesreće i razočarenja u duši lekara i tehničara Urgentne medicine, a ogromnu tugu najbliže rodbine preminule osobe. Svaki radnik HMP ima u svom sećanju nekoliko takvih ožiljaka, " slučajeva "
koje pamti i uvek se pita " Da li sam sve uradio? Zašto nismo brže stigli ? Zašto je ta žena ili čovek ili dete moralo umreti ? Da li je to sudbina, bog, sreća ? "
Naravno da se ne može spasiti svaki život i da se ponekad reanimacija i ne pokušava. To je na primer u slučaju teških neizlečivih bolesti, ili kad su se pojavili sigurni znaci smrti , sigurno je prošlo više vremena od nastanka privremene smrti, moždana aktivnost je trajno ugašena.
Sigurno se pitate kako izdržavamo na ovom poslu uz toliku dozu stresa.
Objašnjenje je da samo mali broj ljudi može raditi ovaj posao, drugi odlaze na mirnija mesta i napuštaju Urgentnu medicinu. Drugi razlog je da nema veće sreće i zadovoljstva od uspešne Resuscitatio, vraćanja života, kao i sprečavanja da nastane smrt kod akutno teških bolesnika, odnosno prave, adekvatne dijagnoze, terapije i transporta u bolnicu, gde se nastavlja sa lečenjem, i ta osoba se posle vraća svojoj rodbini i prijateljima.
Ne postoji novac kojim se može nadoknaditi sav napor i rezignacija posle neuspešne reanimacije,
a ujedno nije potreban nijedan drugi poklon osim spašenog života i ponosa koji osećamo u toj situaciji. ( to naravno ne znači da ne bi smo želeli da nam plata bude veća , jer ovih 200 do 300 evra koliko sada dobijamo mesečno , uključujući topli obrok i regres, za naš rad , koji se odvija u smenama i danju i noću,praznicima, u svim vremenskim uslovima, nije adekvatna. Onemogućava nam da se odmorimo, relaksiramo, bavimo sportom ili prijatnim kulturnim aktivnostima, ako i uređenjem svog životnog prostora, stana ili kuće, ili da putujemo sa svojom porodicom za vreme godišnjeg odmora. Osim toga nemamo dovoljno sredstava ni za lečenje sebe ili svoje porodice u slučaju teže bolesti, jer i mi kao i svi ostali sugrađani moramo platiti usluge drugih zdravstvenih organizacija i kupiti lekove u apoteci, državnoj ili privatnoj.)
Jedina pogodnost koju imamo je beneficirani radni staž, ali i pored toga, retko koji radnik HMP
uspe da doživi i uživa u teško stečenoj penziji.
Možda su ovi materijalni razlozi presudni u tome da nas napušta sve više dobrih, mladih, lekara i tehničara. Lekari , na određeno vreme, odlaze na bolje plaćena, lakša radna mesta, a tehničari
odlaze " trbuhom za kruhom " u Italiju. Žule će nam otići, i neki pre njega, drugi su već podneli molbe i čekaju poziv iz ambasade. Stariji su iskoristili mogućnost odlaska u prevremenu penziju, i ostajemo mi , srednjih godina sa porodicama, već dovoljno zamoreni i rezignirani,
kao i neki novi, mladi, nedovoljno iskusni, i nekoliko zaljubljenika u Urgentnu medicinu, koji moraju da pored redovnog posla pronađu još nekoliko alternativnih izvora prihoda za život.
Pozdrav Žuletu !