Koliko se klinika za NPK, oba Instuta, za Neurologiju i za Psihijatriju, oslanjaju na našu pomoć, pokazuju česti pozivi njihovih sestara i lekara, radi transporta pacijenta do drugih odeljenja ali i radi ukazivanja urgentne medicinske pomoći njihovim pacijentima, kako u prijemnoj ambulanti, tako i na odeljenjima. Ako je potrebna reanimacija za nekog pacijenta, oni ne pozivaju Kliniku za reanimaciju, koja je je u krugu Kliničkog centra, već zovu HMP. Prosečno bar dva–tri puta mesečno naša Urgentna ekipa dolazi na NPK, radi pomoći i/ili transporta vitalno ugroženog pacijenta. ( Pozivaju nas i sa drugih Instituta i Klinika, ali malo ređe i to samo za transport uz pratnju lekara). Transportne ekipe HMP, svakodnevno prevoze nepokretne pacijente iz Kliničkog centra u Novom Sadu do Instituta u Sremskoj Kamenici i nazad. Nažalost, oni naš rad i pomoć, ne cene dovoljno. Naprotiv, ako ih odbijemo, tada se ljute. Na mene su se nekoliko puta ljutile sestre ili lekari, zato što sam odbila da im pošaljem transporta kola za prevoz, sa NPK do Hirurgije „Da li Vi znate, koliko smo mi daleko od zgrade Hirurgije? Napolju pada kiša, ili sneg !! Ne mogu ja da guram pacijenta na nosilima. On je u teškom stanju, a na putu ima rupa.itd ...“
Najčudniji poziv, koji sam takođe odbila, i koji je vrhunac pokušaja neopravdanog angažovanja HMP, desio se pre otprilike godinu dana. Mlada koleginica zaposlena na Institutu za Psihijatriju nas je pozvala radi utvrđivanja smrti kod pacijenta koji je ležao na odeljenju. Poziv je upućen i policiji, zato što je to bila nasilna smrt ( verovatno samoubistvo ). Nažalost, moguće je da se to desi, a sa druge strane, srećom, veoma retko. Oni imaju velik broj pacijenta sklonih samoubistvu, ali na njih posebno paze i daju im odgovarajuće lekove. Ovaj bolesnik je bio, tek primljen, nedovoljno sediran i uspeo je da ih zavara pa time i ostvari svoju nameru. Naravno, odbila sam ovaj poziv. Lekari HMP, nisu veštaci, a koleginica je završila Medicinski fakultet, pa je i ona bila u stanju da konstatuje smrt, a mogla je pozvati i starijeg dežurnog lekara.
O ovoj temi sam već pisala . Posećam vas , 27.08.2006 god. tekst: Verovali ili ne i 27.10.2006 god. tekst : Nesuglasice.
14.9.07
Pomoć klinici za NPK
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
4 comments:
Pomoć???
Pa vi im služite kao posluga a ne kao pomoć... Kad se govori o pomoći, onda je to na nivou kolega-kolega, a čini se da je ovde u pitanju odnos nadređeni-podređeni...
Nije to samo kod vas u NS tako... Sticem utisak da je... pa baš da kažem svuda, možda je malo preterano, a? Skoro svuda u Srbiji...
Nije novo da se na zaposlene u službi hitne pomoći gleda kao na radnike drugog reda, kao na transportere, na taxi službu itd. Delom smo i sami krivi zbog toga, zbog našeg pasivnog stava, delom je i sistem organizacije rada ove službe (u Srbiji) kriv, a delom (čini mi s da je to najveći deo, a možda sam i malo subjektivan...) takvom stavu doprinose i - kolege. No, nadam se da će se stvari promeniti na bolje kada bude donet taj famozni ZAKON O RADU HITNIH POMOĆI (ili pravilnik ili zovite ga kako god zelite, ali jednom stavljeno na papir, da moze svako da procita i da zna sta je nas posao a sta nije) na koji cemo se moci pozivati u ovakvim i slicnim situacijama. Mozete naci na internetu - Hrvatska ima takav dokument - pravilnik o radu izvanbolnicke hitne pomoci.
Do tada - snalazi se ko kako ume!
Koliko ste Vi do sada imali uspesnih reanimacija?
Ako mislite na mene - do sada sam imao (samo) dve uspesne reanimacije. Edukacija i zainteresovanost laika za mere osnovne životne potpore - BLS - je trenutno ispod svakog minimuma, tako da u situacijama aresta imamo coveka koji umire, gomilu koja ga posmatra u panici, besomucno pozivajuci 94 i ekipu hitne koja juri ulicama ne bi li stigla u tih kriticnih 4-5 minuta. Nažalost (ili na žalost, nikad ne znam kako je pravilno, ako neko zna neka mi javi) najčešće stignemo prekasno. Kad bi bar neko bio dovoljno priseban, pa da krene da masira srce - makar i primitivno - bilo bi mnogo bolje. Moje dve uspešne reanimacije bile su uspešne upravo iz razloga što se jedan aest desio neposredno pred mojim očima, a drugi nekoliko trenutaka pre nego što je pacijent ušao u ambulantu. Dakle - u oba ova slučaja reanimacija je započeta veoma brzo nakon aresta.
Hvala Vam za pitanje, ma ko bili. Čini mi se da je put do rešenja ovog problema veoma jednostavan, ali i veoma dug i mukotrpan. Ljudi moraju shvatiti da hitna ne može da leti i da u sitacijama "čovek bez svesti" trebaju biti produžena ruka hitne pomoći, dok ekipa HMP ne stigne.
Precizan broj uspešnih reanimacija Zavoda za HMP ne znam tačno. Taj podatak ćemo imati, kad se instalira nov softver, i elektronski pratiti svaki pacijent( kupljen je iz sopstvenih sredstava Zavoda ). Lično sam imala dve uspešne reanimacije, ali ja nisam reprezentativni uzorak. (više sam radila, neodložnu i kao dispečer). A, u vezi ovog teksta, znam tačan datum za četiri reanimacije koje su rađene u julu na klinici za NPK, za dve znam da su bile uspešne, a za druge dve nemam podatak ( mogu proveriti).Ranijih godina smo popunjavali posebnu evidenciju (mesečno)o stanjima i bolestima, kad se slala ekipa, kao i način ukazivanja pomoći. Posebna stavka su bile i reanimacije ( ali je sve to, kao i ostala evidencija našeg rada, kao službe za HMP u DZ"Novi Sad", čudnovato "nestala", posle osnivanja Zavoda za HMP.
Post a Comment