Dispečeri

Godišnji odmor mi se završava. Ponovo na posao. Provela sam ga kod kuće
( nažalost nisam imala mogućnosti- novca da bilo gde otputujem ). Sin je krenuo u prvi razred srednje škole. Drago mi je što nisam radila proteklih dana zbog negativnog stava ljudi i medija prema Hitnoj. Na rasporedu sam, za ovaj mesec dispečer-lekar konsultant.
Zašto želim da radim kao dispečer?
Moram vam naglasiti da je mišljenje većine zaposlenih u HMP Novog Sada, a i moj lični stav da je posao dipečera najteži. Psihički je najnaporniji. Potrebno je 12h biti skoncentrisan, razgovarati, uzeti pravilno anamnezu, poslati najbližu ekipu do stana pacijenta ili mesta nesreće. Osim toga smiriti osobe koje su u panici i prećutati uvrede, kletve i ponekad veoma ružne reči , upućene meni kao lekaru-nepravedno, primitivno i nekulturno. U martu sam napisala tekst Zloupotreba službe HMP. Na mestu dispečera su do sada bile samo dve osobe-lekar i tehničar, koji treba da se jave i na najbolji mogući način reše poziv na šest telefona, četiri na liniji 94 i druga dva , službena telefona, predviđena za transportne izlaze i pozive od strane osoblja i rukovodstva. Ako nas dvoje ponesemo i naše lične mobilne telefone, to je znači osam telefona u prostoriji, na koje se javljaju dve osobe. Osim toga, tu je i radio stanica, odnosno veza sa osam ekipa na terenu ( četiri u gradu i četiri van grada ) .Najčešće se dešava da zvone bar tri do četiri telefona u isto vreme i da su minimum četiri ekipe na terenu. Većina posetilaca dispečerskog centra, uključujući i kolege i osobe koje nisu zdravstveni radnici, izlaze iz dispečerskog centra sa pitanjem „ Kako vi ovde izdržavate ?„
Za tih 12 sati moramo otići i do toaleta, i nešto pojesti, popiti kafu ili čaj, vodu, sok, a ne postoji vreme pauze, niti razumevanja od strane osoba koje pozivaju 94. Čak je jedna osoba, prokometarisala,“ Samo se žalite da su vam male plate, a kad god zovem, čuje se da nešto žvaćete „.
Pa zbog čega onda ja i nekoliko mojih kolega uporno radimo kao dispečeri ?
Moji razlozi su sledeći : Fizička kondicija mi nije najbolja. Sve mi je teže
da se penjem na treći, četrvrti, ...sedmi ili više spratove peške. Pregledi pacijenata i intervencije koje se vrše, a naročito ako je potrebna reanimacija su često u skučenim, pretrpanim stanovima ili na raznim mestima gde se treba savijati , leći na pod, podvući se pod kamion ( desilo mi se kod saobraćajne nesreće ). Osim toga, čak i posle toliko godina rada na ovako tužnom i stresnom poslu mi se desilo i dešava mi se , da se rastužim do suza, kad se na terenu susretnem sa nekom tragičnom situacijom. Više puta su me kolege tešile , kad se rasplačem. U stanu, ili na terenu, uglavnom uspevam da sakrijem suze , ali čim uđem u kola HMP vadim maramicu i brišem lice. Koleginica, sa kojom sam razgovarala o ovoj temi i objašnjavala joj da je i ovo razlog , zašto prihvatam , čak i tražim, da radim kao dipečer, je konstatovala „ ali ovako si u kontaktu sa svim nesrećama i tugom tog dana, a kad si na terenu, samo sa onim situacijama, gde te pošalje dispečer „.
To je tačno, međutim, ja sam vizuelni tip.
Strašno mi je kad čujem da je na primer : povređeno dete, ili da je umrla mlada osoba , da je poginula cela porodica u saobraćajnoj nesreći i slično, ali kao dispečer to ne vidim, rastuži me, ali nema slike, koja mi ostaje danima, a nekad i mesecima u mislima. No, onog trena , kad prestanem da saosećam , treba da napustim ovaj posao i medicinu.
Sa druge strane, pošto nemamo GPRS, niti vremena stalno gledati u mapu grada, gde je koja ulica, ja kao lekar koji je dugo radio samostalno ( bez tehničara i vozača ) dobro poznajem grad, pa čak i okolinu te mogu da povežem izlaze jedne ekipe koja je u blizini, što skraćuje vreme dolaska ali i olakšava vožnju i štedi gorivo. Volim da pričam te mi nije teško da saslušam i posavetujem pacijente ( ponekad čak i preteram, pa sledeći poziv čeka duže ).
Nadam se da su „ klinke „ koje su mesecima zivkale i uznemiravale , zvale su po 100 puta u toku smene sa dva mobilna telefona ( imamo identifikator poziva ), a predstavljale se kao Milijana i Ana, opomenute ili su kažnjene i na drugi način, od strane telekoma mts- 064, jer nam takvi pozivi izuzetno otežavaju posao i izazivaju nepotreban , dodatni stres i ljutnju.
Ranije je takvih osoba i poziva bilo mnogo-mnogo više. Zahvaljujući rukovodstvu Doma Zdravlja, poslat je zvanični dopis telekomu , sa njihovim brojevima i oni su kažnjeni, više ne zovu.