Odlično raspoloženje

Ovaj mesec opet sam dispečer. A, baš mi je bilo lepo na punktu (bar sam mogla slobodno da prdim, pred mojom ekipom). Doduše, sada je toplo, u automobilima-još tolije, pa mi mirovanje u jednoj prostoriji i nije tako loše. Radni dan u subotu je protekao neverovatno dobro. Posla je bilo mnogo, ali je saradnja sa pacijentima bila izvanredna. Dispečeri su se pre nekoliko meseci preselili u nove prostorije. Doslednost našeg direktora u obezbeđivanju što boljih uslova za rad, se taj dan (po ko zna koji put) pokazala na delu. Došao je i najavio dolazak majstora, koji će nam i ovde ugraditi klimu uređaj. Jedino što sam rekla je bilo: "Jes! To! Klima!" Posle nas je ponovo obišao, da proveri da li je sve dobro namešteno. Upoznala sam veselog i simipatičnog prijatelja Tamburixa. Momak, služi vojni rok u civilnoj službi, kao pratilac bolesnika u Zavodu za HMP. Oko podne je došao kolega, doneo sokove, prasetine, meze i kolače (odjedared astal šaren). Celo lice mu je sijalo od sreće:"Dobio sam ćerku. Zvaće se Katarina." Pljuštali su poljupci i čestitanje. Čak mi ni neurotična žena (ćerka jednog pacijenta), koja je zvala da se žali na razgovor sa dispečerom iz prethodne smene, nije pokvarila raspoloženje. Nije bila u pravu. To vam govorim ne zato što neobjektivno branim kolegu, već zato što je to istina.
Uveče sam došla kući. Dočekao me je šlag na današnjoj torti. Žule mi je poslao slike; on, njegova supruga i mali Nikola. Nekoliko tih predivnih fotografija sam preko USB Flash-a prebacila na komjuter u dispečerskom centru sledeće veče. Sada i ostale kolege mogu da vide našeg dragog tehničara i njegovu novu porodicu.