Vreme čekanja

„Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj “, sam napisala u prošlom postu. Kad nam je neprijatno, neugodno, tad su nam minuti dugi kao sati, a tako je i kad nešto čekamo, posebno Hitnu pomoć u urgentnim stanjima. Često nas pozovu, pošaljemo ekipu, a posle jednog minuta se javlja uplašena rodbina, ili slučajni prolaznici ljuto i optužujući “Zvali smo pre 10-15 minuta, a vi još niste stigli “.
Juče me je suprug pitao za jednu od takvih situacija, koja se desila pre nekoliko dana. Prva slobodna i najbliža ekipa je poslata kod pacijenta u besvesnom stanju. Kuća ovog pacijenta je na periferiju Novog Sada. Velika gužva u saobraćaju, je produžila vreme dolaska, na nekih 10 do 20 minuta. Pacijentu je ukazana pomoć, prevežen je u bolnicu, ali je zbog ozbiljnosti zdravstvenog stanja preminuo, posle 5-6 sati, na odgovarajućem odeljenju bolnice. Komšinica i koleginica pacijenta je komentarisala, kako se Hitna pomoć čekala sat vremena. Naravno da ta konstatacija nije odgovarala pravoj istini, i kad sam proverila vremena poziva i upućivanja ekipe, pružila sam pravu informaciju mom suprugu, ali nažalost, mislim da neće uspeti da razuveri komšinicu u neistinitost i nepravednost optužbe, na našu službu. Postoje ljudi, svuda u svetu, koji uvek nekog krive za nešto, a lekare za bolest, ili situacija od pre par meseci, kad me je pozvala žena-gospođa i u startu agresivno nastupila, nezadovoljnim glasom, a završila razgovor “Ja ću se uvek svađati sa doktorima” uz nabrajanje situacija u kojima je ona ili neko od njenih poznanika bio, a koje su se davno desile i koje nemaju nikakve veze sa našom službom. Čini mi se da joj je bilo krivo, to što sam ja bila dovoljno smirena i nisam želela da se svađam sa njom ( bilo mi je smešno, ali i tužno, dok sam slušala njene žalopojke i nerealna očekivanja od svih zdravstvenih radnika ).