Bolest ili bolest zdravstva

Petak veče, žurke su svuda u gradu, a maloletnici konzumiraju alkohol.
U klubu RST dve devojčice su se jako napile, pa su pozvali HMP da im pomognemo u trežnjenju. Roditelji, pazite na svoju decu, a devojčicama objasnite da alkohol kod njih deluje, brže, jače i sa više negativnih efekata nego kod dečaka.
Oko 4h ujutru je zvao jedan pacijent, pun gorčine, ljutnje i razočarenja u društvo, zdravstvo i sve zdravstvene radnike. Trebalo mu je da nekog izgrdi, zato što mu je pregled kod neurologa zakazan za 20 dana. Nije važno to što on glavobolju na koju se žali, oseća već 5 meseci, ali se nije obraćao za pomoć, nije važno ni to što mu se izašlo u susret i odmah je pregledan kod lekara OM. Ne mogu vam preneti ceo njegov monolog,koji je trajao oko 10 do 15 minuta, i pored mog pokušaja da ga zaustavim i zamolim da prekine dalje omalovažavanje svih zdravstvenih radnika naše države, i pored toga što je telefon 94 zvonio i neko od pacijenata tražio HMP zbog akutnih, urgentnih tegoba, ne on je i dalje nastavio sa svojim monologom. Najkraće preneseno je otprilike ovo: sve bolnice treba zatvoriti, nijedan zdravstveni radnik ne radi kako treba, upravnici, načelnici i direktori ne rade svoj posao već idu po banketima, a najgori od svih je ministar zdravlja, koji baš ništa ne radi ili ovo što radi, ne radi dobro. Zdravstveni radnici ne treba da dobijaju platu za svoj rad, već je njihova obaveza da leče i rade samo volonterski , iz isključivo humanih razloga, i nemaju pravo da traže veće i bolje plate.Ljutio se što sam ga prekinula u toku razgovora da bih se javila i poslala ekipu, kod mladića koji se loše osećao, a zabrinuta majka je tražila pomoć, i prebacio mi je da nemam strpljenja u 4h ujutru da ga saslušam zbog njegovih tegoba koje kao što sam vam rekla traju 5 meseci.Verujte mi da je bilo potrebno jako mnogo strpljenja i velika doza samokontrole da se izdrži toliko nerealnih i neprimerenih komentara u to doba noći. Bolest promeni ponašanje i stav ljudi. Sećam se pacijenta koji je u početku svoje teške i nažalost neizlečive bolesti krvi( jedna vrsta leukemije ) ležao u bolnici, i poneo se prema meni, učeniku u to vreme, veoma grubo, izvređao me , psovao, sprečio mu da mu pružim pomoć. Posle nekoliko godina sam ga ponovo videla na istom odeljenju, nažalost, bolest je naravno uznapredovala i on je tad bio teško bolestan, ali potpuno drugačijeg stava i ponašanja, pun ljubavi i zahvalnosti prema svim zdravstvenim radnicima, jer su ga lečili i trudili se da mu olakšaju tegobe i produže život koliko god je to moguće. Nadam se da moj sagovornik od jutros, ipak nema neko tako teško i neizlečivo oboljenje i da će i dalje biti nezadovoljan zdravstvom, ali izlečen i bez većih tegoba.