Napadi i pretnje novosadskoj Hitnoj Pomoći

Da li postoje pacijenti koji napadaju ekipe i dispečere nosadske hitne pomoći? Nažalost, postoje. Na sreću, retki su fizički napadi, ali verbalnih pretnji i uvreda putem telefona je mnogo veći broj. Mada sam vam već pisala da su naši sugrađani uglavnom zadovoljni radom Hitne pomoći pa nam se zahvaljuju i hvale nas. Za vreme praznika nas pozivaju na broj 94 sa čestitkama i pohvalama. Postoje i oni koji se žale, ali mi se svi trudimo da je broj opravdanih žalbi mali, a naročito da je stručnih grešaka što manje i da one nemaju teže posledice.
Dnevnik je 08.02. pisao o tome, ali i o radu dispečera. Nisam Vam se hvalila, da od prvog januara, ne radim kao dispečer, baš zbog stresa i uvreda kojima sam tada bila izložena i to od strane onih koji ne primaju savete, a drsko i nekulturno reaguju na bilo kakvo pitanje i potrebnu informaciju. Jednom sam gospodinu uspela objasniti, da bih i ja kao i svi ostali stanovnici Srbije, volela da je naše zdravstvo na nivou npr Norveške, i da se svaki poziv prima. Naravno to podrazumeva mnogo veća izdvajanja za zdravstvo od strane države, ali i samih stanovnika, sa jedne strane, a sa druge, veoma skupo naplaćivanje svakog neopravdanog poziva i angažovanja Zavoda za HMP.
Nekoliko puta sam bila u situaciji da sam izbegla udarac nogom i šamar. Dva, tri puta se radilo o bolesnim ljudima, psihijatriski pacijenti, a zbog mog neiskustva u radu, prišla sam im bliže nego što sam smela. Jednom prilikom mi je pretio sin, koji je revoltiran uleteo u stanicu HMP i tražio dežurnu doktorku-dispečera (tada nisam bila dispečer, tek sam došla na posao, i još uvek bila u civilnom odelu). Uhvatio me je za ramena i vikao je "Ako je moj otac umro!? Sve ću Vas poubijati! Baciću Vam bombu." Pre toga je zvao 94, a koleginica mu je posle upisane adrese i upućivanja jedne od ekipa, spustila slušalicu. To ga je jako naljutilo. Srećom, i pre 14 godina, mi smo imali registrofon, pa smo preslušavajući razgovor čuli molbe i kulturno obraćanje dežurne doktorke, ali i psovke, uvrede i pretnje sina. Šta se stvarno desilo? Sin je došao da poseti oca. Zatekao ga je mrtvog. Zbog griže savesti, pomešane sa tugom zbog gubitka, pozvao je 94, a na obavezna pitanja o trenutnom stanju pacijenta (oca) , potrebnoj adresi i broja telefona sa kog se poziva(tada nismo imali identifikator) , odgovorio je salvom ružnih reči. Na kraju, posle neuspešne reanimacije (smrt oca je nastala pre više od pola sata) i smirivanja sina od strane ostalih zaposlenih radnika HMP, tužan ali razuman, prihvatio je smrt svog oca, kao neminovan kraj života, a izvinuo se za predhodno ponašanje, uvrede i pretnje koje je izneo.