Naše dužnosti

Petak, posle podne. Poziva nas medicinska sestra u penziji i traži intervenciju Hitne pomoći zbog zabrinutosti za zdravlje mame. Mama je stara, ima 87 godina, živi u Hrvatskoj, a ovde je u gostima. Sada SPAVA. Pre nedelju dana joj je pozlilo, pozvali su privatno lekara internistu, a on je dijagnostikovao virozu i prepiso joj antibiotike. „ALI.... možda je nešto ozbiljnije u pitanju? Možda je nešto centralno ?Mama je imala i vrtoglavice.“ Upisala sam adresu i poslali smo lekara, koji će proceniti zdravstveno stanje, a neurološkim pregledom, pokušati da potvrdi ili isključi centralno oboljenje. Medicinskoj sestri, ćerki, sam napomenula, da nije prijavila ni jedno urgentno stanje, ali da ćemo joj izaći u susret i poslati lekara, a izlaz nećemo naplatiti, iz kolegijalnih razloga ( iako imamo pravo na to ). To joj se nije dopalo. Nije se zahvalila, već prokomentarisala „Vi ste neljubazni. Svi se žale na VAS. Nemate razumevanja. To je moja mama, bez obzira koliko ima godina.„ Kad je lekar došao, zatekao je baku kako mirno spava.
Tog dana je još jedna pacijentkinja iskazala svoje negodovanje i pokušala da mi objasni šta je naša dužnost i obaveza. „Moj suprug je srčani bolesnik, a imao je i nekoliko šlogova. Danas je povraćao tri puta. Povraća od pre tri dana. Zvala sam njegovog doktora-neurologa. On me je posavetovao da pozovem Hitnu i da se pregleda. Možda je srce? Pre tri dana je bio na pregledu, kod kardiologa i nije bilo srce.“
Na pitanje dispečera „Da li ste pozvali njegovog lekara opšte prakse da ga pregleda i prepiše potrebnu terapiju u toku ova tri dana ?“- počinje paljba :
„Kako VAS nije sramota da me pitate ???!! Njegov lekar je radio pre podne. Ne mogu sada da ga zovem. Vaša je dužnost da ga pregledate. Ako on umre, vi ste krivi!!??“
Interesantna je činjenica, da niko drugi ne snosi odgovornost za zdravlje ovog pacijenta: ni supruga, ni lekar opšte prakse, ni svi specijalsti kod kog smo ga nosili na preglede ( pacijent je nepokretan ), već samo MI. Ekipa, koja ga je pregledala je utvrdila da ovaj put, njen suprug, nepokretan i organski izmenjen, nije povraćao zbog oboljenja srca, niti mu je šećer bio povišen, a nije se ni gušio.
Pozivi ostalih pacijenata su bili mnogo prijatniji. Gospođa, koja je zvala zbog saveta u vezi povišenog krvnog pritiska, se zahvaljivala i blagosiljala nas zbog ljubaznosti i razumevanja. Pacijent M.T. je tražio jednog našeg lekara lično, kao i direktora Zavoda za HMP. Želeo je da istakne činjenicu; „Vaš lekar je meni spasao život 04.10. Došao je brzo, a uz jedan izuzetno ljubazan i human odnos, posle pregleda mi dao pravu-odgovarajuću terapiju.Hvala Svima Vama u Hitnoj Pomoći.“