Kad dođe muka, nema bruka

Prostorije dispečerskog centra Hitne pomoći su izdvojene službene prostorije. Nezaposlenima je ulaz zabranjen! Nalaze se u prizemlju zgrade Zavoda za HMP, koja je u lepom dvorištu. Od ulice je odvaja uređen travnjak i metalna ograda. Kapija se vikendom i noću zaključava. Preko puta je poznat novosadski restoran, a pored, prodavnica polovnih automobila.
Bila je subota, oko 19h. Kapija nije bila zaključana (to je vreme smene ekipa). Telefoni zvone. Već 2-3 sata odlažem vršenje male nužde (bešika mi puca), mada znam koliko je to nezdravo. Razgovaramo nas dvoje, ja i medicinski tehničar sa pacijentima, rodbinom, prijateljima, policijom ili slučajnim prolaznicima. Upisujemo adrese, savetujemo pacijente, šaljemo ekipe. Koleginica treba svaki čas da dođe i da me zameni. Primećujem da je neko ušao u naše prostorije, ali vrata su mi iza leđa pa nisam videla ko je to došao.
Medicinski tehničar, kolega dispečer, me obaveštava da je jedan čovek ušao i zauzeo naš toalet. "Hitno mu je""Nužda je to", a tamo na kapiji piše Hitna pomoć.
Molim??!!?? Prošao je kapiju, dvorište, ušao u službene prostorije i u toalet koji mi koristimo. Počela sam da galamim!! ŠTA??!! KO? Kako ga nije sramota?! To je isto kao da je došao u službene prostorije banke, pošte, prodavnice, Suda, Policije-na 92 itd.. i utrčao u njihov WC. Pa restoran mu je bliže.
Telefoni su i dalje zvonili. Javljala sam se. Razgovarala. Upisala neke adrese. A, on je izašao. Delovao je kulturno i pristojno: "Izvinite...Izvinite" i otišao je. Žao mi je što ga nisam pitala gde radi, pa da mu uzvratim uslugu koju smo mu mi tada pružili.