Verovali ili ne

Neki pozivi kao i izlasci na teren službe HMP Novog Sada se graniče sa naučnom fantastikom, podacima za Riplija.Ovaj tekst se može nazvati “Verovali ili ne”, a može i “ Brigo moja, pređi na drugoga “.
Verovali ili ne ti pozivi su upućeni od strane kolega, iz Kliničkog centra, bolnice iz Novog Sada, a ponekad i iz Dečije bolnice, Pedijatrijske klinike.
Najčudiniji i najčešći su pozivi iz Instituta za Psihijatriju “ Dođite da prevezete i po potrebi reanimirate vitalno ugroženog pacijenta, do Urgentne hirurgije, tj Klinike za reanimaciju i anesteziju” , možda vama to ne zvuči čudno, ali Klinički centar i služma HMP su dve potpuno odvojene ustanove, HMP je do sada bila deo Doma Zdravlja Novi Sad, a uskoro će postati poseban Zavod za Urgentu medicinu. Osnivač Doma Zdravlja je grad Novi Sad, a osnivač Kliničkog centra, jer je to pokrajinska bolnica je Pokrajina. U sklopu Kliničkog centra, u krugu Pokrajinske bolnice je Klinika za anesteziju i reanimaciju, a ipak lekari sa Instituta za Psihijatriju, pa i Instituta za Neurologiju ne pozivaju u pomoć svoje kolege koji su nadležni i bliži, trebalo bi i stručniji, veštiji i bolje opremljeni od ekipe službe HMP, već ipak pozivaju HMP, koja u tom trenutku može biti ili zauzeta ili veoma daleko od njih. Ne znam zašto je to, ali se svaki put čudim i dolazim u konflikt sa kolegama, jer naš posao i rešavanje problema je na ulici, u kući, na drugim javnim mestima, i verujte mi to uopšte nije lako. Stalno smo na očima javnosti, građana, reanimiramo u blatu, pored obora za životinje, u javnom toaletu ( WC-u ) ,na kiši, suncu.
U stanu nas dočekaju ljuti, namrgođeni, nezadovoljni, pijani, prljavi, neuredni ljudi, koji znaju i da odgovore “ Izlazite napolje, ja sam u mojoj kuću “ ili da nas napadnu, pa povremeno i povrede, udare, pocepaju nam uniformu i slične situacije. Drugačija je situacija na klinici, osoblje je zaštićeno on pogleda prolaznika, svaka agresija je nedopustiva ( dešavalo se samo na prijemnom odeljnju Urgentne hirurgije, a tamo su zaposleni čuvari ), a mi ne možemo zaposliti po jednog čuvara za svaku ekipu, a nikad se ne zna na šta će mo naići, i kakav će odnos prema ekipi biti u tom trenutku. Pre nekoliko meseci je mladić kome je mama umrla od neizlečive bolesti- karcinoma, napao ekipu HMP koja je došla i nije joj mogla pomoći, a on je osim stresa bio i pod uticajem narkotika, osim toga je razlupao staklo na kolima, pre toga je druga ekipa napadnuta u Sremskim Karlovcima, a interesantno je da je prošle nedelje, isti čovek koji je pijan napao doktorku i tehničara, opet zvao HMP, ali ovaj put, u pomoć za trudnu suprugu. Takvih i sličnih situacija ima dosta. Pokušavamo da se zaštitimo tako što kad pri prijavi poziva, dobijemo podatak o agresivnosti, pozivamo službu SUP-a i na teren izlazimo sa njima, no u ova dva slučaja i u pregršt drugih , takvog podatka nije bilo.
Odgovornost lekara HMP za pacijenta je od trenutka prijema poziva , pa do dolaska na prijemno odeljenje nekog od Instituta. Tu se takođe dešavaju neobične i nedopustive situacije, da na prijemnom nema nikoga, da se dežurne sestre i lekari čekaju po 10- 15 minuta, i nama ekipa bespotrebno gubi vreme, i time je onemogućena da pruži pomoć drugom pacijentu, ili da se malo odmori, okrepi, pre sledećeg izlaska na teren.
Svakodnevi prevozi vitalno ugroženih pacijenata od Kliničkog centra do Instituta u Sremskoj Kamenici, su nam uobičajeni, i tad se traži pratnja lekara, jer Verovali ili ne , ni Klinički cetar, ni Institut u Sremskoj Kamenici, nemaju ni jedan auto za prevoz nepokretnih i vitalno ugroženih pacijenata. Njihova vozila su za prevoz, robe, veša, lekova, lekara i pokretnih pacijetata - na konzilijarne preglede.
Pre nekoliko godina je bilo 2 do 3 poziva i iz Pedijatrijske klinike “ Dođite da pregledate baku, ili mamu, kojoj je pozlilo, u čekaonici , ili je mama primljena na odeljenje u pratnji deteta” a na pitanje gde je lekar- Pedijatar, i o čemu se radi, čuo se odgovor medicinske sestre sa druge strane žice “ Mi radimo sa decom, a vi dođite da pregledate odrasle “, tad sam se pitala , da li je taj pedijatar završio medicinu, ili je preskočio šest godina studija i odmah upisao specijalizaciju.
Još jedna vrsta poziva spada u kategoriju Verovali ili ne, to su pozivi za transportne ekipe, kad se pacijenti vraćaju kući, sa pregleda ili kontrole. Sestre prijavljuju prevoz i urgiraju da se što pre dođe po pacijenta “ Jako je loše, umreće tu u čekaonici dok vi dođete “. Zar takvog pacijenta treba vratiti kući da umre, ili da umre u kolima HMP? Zar nije dovežen u bolnicu baš zato što rodbina nije mogla ili želela da gleda umiranje svog dragog-oca, brata, sina, majku...iako boluju od neizlečive bolesti.
Jednom je kolega stavio u auto HMP čoveka koji je umirao od karcinoma i vozio se sa njim okolo, ulicama grada sve dok nije umro, jer nije želeo da tom činu prisustvuje maloletni sin , koji se do tada, sam brinuo o ocu, a u Novom Sadu ne postoji odeljenje za teško bolesne, neizlečive pacijente, ne postoji mesto gde bi ih smestili i pružili im potrebnu medicinski negu i pažnju do trenutka smrti, koja je neminovna. Teško je gledati i osećati hladan dah smrti u vazduhu, bilo kog čoveka, a posebno, nekog koje je tvoj najbliži.
Ernest Hemingvej se na početku romana Za kim zvona zvone poslužio pesmom Džona Dona iz 17. veka: "Smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer i ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom".

Vozači HMP= Paramedikusi

Jutro 6h, Vozač HMP je odvezao pacijente na dijalizu, pri povratku u garažu, nailazi na saobraćajnu nesreću, i kao humana osoba, ali i kao radnik službe HMP, on je stao, pomogao povređenom, uz pomoć prolaznika ga stavio na nosila i prevezao do Urgentne hirurgije. Neki vozači sami rade, bez pomoći medicinskog tehničara,neki sa tehničarom, i svakodnevo dolaze u kontakt sa teško bolesnim ljudima, a drugi su u Urgentoj ekipi, te tada učestvuju u imobilizaciji povređenih, transportu bolesnih,a takođe i u toku reanimacije.
Apelujem na ministarstvo zdravlja, sve političare, upravnike, rukovodioce, da isprave nepravdu koja je naneta našim vozačima, novim pravilnikom i reorganizacijom zdravstva, pri kojoj su oni kategorisani kao nemedicinsko osoblje Zdravstvene ustanove i uskraćeni za povećanje plate. Tačno je da nisu završili medicinsku školu, ali su skoro svi obučeni za pomoć bolesnom i povređenom, neki su završili kurs iz BLS i AED, poneki znaju da daju parenteralnu terapiju ( injekcije ), a poneki čak imaju i znanja u dijagnostici i terapiji mnogih bolesti.
Od kako radim u HMP, bilo je nekoliko težih, masovnijih nesreća, a u tim trenucima vozači transportnih ekipa, opremljeni nosilima, sa ili bez zavojnog materijala, sa ili bez ličnih zaštitnih sredstava ( uniforma i rukavice ), ali sa velikom dozom humanosti i požrtvovanja su sedali u automobile i jurili na lice mesta da bi pomogli urgentim ekipama i zdravstvenim radnicima u zbrinjavanju i prenošenju povređenih do bolnice. Nije bilo potrebno da ih dispečer proziva i šalje, ako su bili bez pacijenta u kolima, sami su se prijavili i otišli u pomoć.
Zbog svega toga pravilnije bi bilo nazvati ih paramedikusi i adekvatno ih nagraditi, jer nemedicinsko osoblje Zdravstvene ustanove, ne dolazi u kontakt sa akutno obolelim i povređenim pacijentima.

Bolest ili bolest zdravstva

Petak veče, žurke su svuda u gradu, a maloletnici konzumiraju alkohol.
U klubu RST dve devojčice su se jako napile, pa su pozvali HMP da im pomognemo u trežnjenju. Roditelji, pazite na svoju decu, a devojčicama objasnite da alkohol kod njih deluje, brže, jače i sa više negativnih efekata nego kod dečaka.
Oko 4h ujutru je zvao jedan pacijent, pun gorčine, ljutnje i razočarenja u društvo, zdravstvo i sve zdravstvene radnike. Trebalo mu je da nekog izgrdi, zato što mu je pregled kod neurologa zakazan za 20 dana. Nije važno to što on glavobolju na koju se žali, oseća već 5 meseci, ali se nije obraćao za pomoć, nije važno ni to što mu se izašlo u susret i odmah je pregledan kod lekara OM. Ne mogu vam preneti ceo njegov monolog,koji je trajao oko 10 do 15 minuta, i pored mog pokušaja da ga zaustavim i zamolim da prekine dalje omalovažavanje svih zdravstvenih radnika naše države, i pored toga što je telefon 94 zvonio i neko od pacijenata tražio HMP zbog akutnih, urgentnih tegoba, ne on je i dalje nastavio sa svojim monologom. Najkraće preneseno je otprilike ovo: sve bolnice treba zatvoriti, nijedan zdravstveni radnik ne radi kako treba, upravnici, načelnici i direktori ne rade svoj posao već idu po banketima, a najgori od svih je ministar zdravlja, koji baš ništa ne radi ili ovo što radi, ne radi dobro. Zdravstveni radnici ne treba da dobijaju platu za svoj rad, već je njihova obaveza da leče i rade samo volonterski , iz isključivo humanih razloga, i nemaju pravo da traže veće i bolje plate.Ljutio se što sam ga prekinula u toku razgovora da bih se javila i poslala ekipu, kod mladića koji se loše osećao, a zabrinuta majka je tražila pomoć, i prebacio mi je da nemam strpljenja u 4h ujutru da ga saslušam zbog njegovih tegoba koje kao što sam vam rekla traju 5 meseci.Verujte mi da je bilo potrebno jako mnogo strpljenja i velika doza samokontrole da se izdrži toliko nerealnih i neprimerenih komentara u to doba noći. Bolest promeni ponašanje i stav ljudi. Sećam se pacijenta koji je u početku svoje teške i nažalost neizlečive bolesti krvi( jedna vrsta leukemije ) ležao u bolnici, i poneo se prema meni, učeniku u to vreme, veoma grubo, izvređao me , psovao, sprečio mu da mu pružim pomoć. Posle nekoliko godina sam ga ponovo videla na istom odeljenju, nažalost, bolest je naravno uznapredovala i on je tad bio teško bolestan, ali potpuno drugačijeg stava i ponašanja, pun ljubavi i zahvalnosti prema svim zdravstvenim radnicima, jer su ga lečili i trudili se da mu olakšaju tegobe i produže život koliko god je to moguće. Nadam se da moj sagovornik od jutros, ipak nema neko tako teško i neizlečivo oboljenje i da će i dalje biti nezadovoljan zdravstvom, ali izlečen i bez većih tegoba.

Blog i internet

Pozdravljam i ujedno se izvinjavam svim posetiocima ovog bloga, što nije bilo novih tekstova i zanimljivosti, još od marta meseca. Mogla bih vam objašnjavati i davati razne razloge, ali najvažnije je to da sam imala drugih obaveza, u porodici, sa jedne strane a sa druge je razočarenje u tome što nisam podržana u pisanju bloga.
To što nije bilo tekstova naravno ne znači da nije bilo raznih interesantnih situacija, naprotiv, utisci su svaki dan novi, a i previranja u SHM su ogromna.
Za ovih nekoliko meseci sam radila i na terenu, kao lekar jedne od urgentnih ekipa, a i na prijemu poziva, kao dispečer, tj lekar konsultant na 94. Sa obzirom da svaki dan u proseku urgencije HMP izađu na teren na oko 100 primljenih poziva, a dispećeri se jave na telefon bar 500 do 600 puta, sigurno je da ima mnogo slučajeva o kojima bi mogli nešto napisati.
U toku je izdvajanje službe HMP od Doma Zdravlja"Novi Sad" i formiranje Zavoda za urgentnu medicinu, kao samostalne zdravstvene ustanove. O tome ne znam ništa više, a kad se završi sa organizovanjem i formiranjem novog Zavoda, možda ću vam napisati nešto novo o organizaciji. U svakom slučaju, informacije će biti i u sredstvima javnog informisanja, novinama i televiziji.Nadam se da će rukovodstvo zavoda podržati pisanje bloga, a još važnije je da će napraviti zvanični sajt Zavoda za urgentnu medicinu, koji će biti redovno ažuriran sa svim bitnim informacijama za službu i naš lepi grad, jer kako je napisao jedan od blogera- u današnje vreme ako te nema na internetu, to je kao i da ne postojiš. Na žalost , ta izreka u našoj zemlji još nije primenjiva, jer osim mog bloga i velik broj zvaničnih sajtova je sa zastarelim informacijama, nedovoljno ažuriran i loše organizovan, a kad kreneš da se raspituješ o podatku do kog si došao putem interneta, sa druge strane telefonske žice čuješ pitanje" Odakle vam ta informacija?", a na odgovor da si to našao na internetu, čuješ komentar u stilu " Pa,... nemojte da gledate na internetu", jer internet je kod nas još u povoju, ali se razvija i biće sve više zastupljen, a ovakvih odgovora i komentara će biti sve manje.

Novi Sad - Siguran grad

Broj tuča i na taj način zadobijenih povreda, zbog čega se osim policije poziva i služba HMP je veći u našem gradu u odnosu na pre nekoliko godina. Naročito je povećan broj za vreme leta. Policiji i HMP se obraćaju, slučajni prolaznici, povređeni ili sami učesnici u tuči.
Naša deca ( vidim i po mom sinu-pubertetliji ) su prepuna agresivnosti i nezadovoljstva. U toku školske godine im je zabava na odmoru i posle škole, da se tuku i udaraju jedni druge, a za vreme raspusta, kad "kočnice" uz sadejstvo alkohola i/ili narkotika popuste, dešava se da dođe i do težih povreda. Ne prođe veče u hitnoj a da nema bar nekoliko izlazaka na teren zbog povreda zadobijenih u tučama u gradu i okolini. Najčešća mesta odakle dolaze pozivi su oko Futoške pijace, u okolini Spensa i deo prema keju, okolina studentskih domova A i B na Limanu IV i Novo Naselje, takođe ima poziva i iz samog centra, ali ih tada uputimo da se obrate u našu ambulantu u Njegoševoj ulici, gde je u blizini i Pedijatrijska dežurna služba Doma zdravlja. Starost te dece i mladih ljudi je od 16-17 godina pa do 20-25, a retko su učesnici stariji, osim ako nisu žrtve, grupe, pijanih, obesnih "klinaca" i "klinki", koji stoje na ulici, pričaju i predlože da "za zabavu" te večeri pretuku nekog od prolaznika. Pri tome nema razbojništva, otimanja mobilnih ili novca. Razbojništva uz napad, obično izvrši jedna ili dve osobe, najčešce narkomani, kojima nedostaju pare za drogu. Dešavalo se , da prevozimo povređene do Urgentne hirurgije, i/ili Dečije hirurgije, a oni u kolima HMP ugovaraju nastavak tuče za sutra uveče.
Ne opravdavam, ali pokušavam da razumem tu decu, koja su odrasla uz ratove, bombardovanje i opštu nemaštinu, siromaštvo, izbeglištvo, bez negovanja pravih ljudskih vrednosti, uz filmove i kompjuterske igrice pune agresije. Upoznali su nove bogataše, sticanje novca uz krađe i otimačine, i kako su naši roditelji u vreme socijalizma smislili krilaticu koja je dovela do opšteg propadanja ekonomije " Ne mogu me oni tako malo platiti, koliko ja malo mogu raditi ", jer je tad bio zaštićen i radnik i neradnik, tako naša deca kažu
" Ko uči- znaće, a ko krade-imaće ".
Šta im odgovoriti na to, kad nastavnici, lekari, profesori " štrajkuju ", a samo oni koji imaju dovoljno novca,ili su izuzetni daci- pa dobiju neku od stipendija, odlaze u inostranstvo, da nastave školovanje, gde se vrednuje i rad i znanje.
U "glasu-javnosti" 27.oktobra 2001.god. je objavljen tekst,: Novosađani podržali akciju "Novi Sad - bezbedan grad" Milion maraka za veću bezbednost, i jedan deo teksta vam prenosim " novac uplaćuju gotovo svi, od penzionera i radnika do privatnih firmi, banaka i osiguravajućih društava.", a možete pogledati i forum Krstarice gde se raspravlja o ovoj istoj temi, a započela je devojka, koja je videla jednu od tuča.
Zavod za izgradnju grada je 2003.godine izdvojio 10 miliona dinara da bi se uredila i opremila dečija igrališta, koja su bila zapuštena, oštećena i bez opreme, ali deca su u međuvremena porasla, na takvim igralištima, i sad i ono što je izgrađeno lome i ruše,ljubomorni na nove klince koji bi trebalo da imaju ono što oni nisu imali dok su rasli.
Ne propagrajući ni jednu stranku, pošto sam lično van svih političkih partija i
angažovanja,prenosim vam veoma lepo rečeno izvod iz Šestog kongresa Socijalističke Partije Srbije, održan januara 2003.godine:
Borba protiv kriminala i korupcije - Za bezbednost ljudi i njihove imovine

Kriminal danas predstavlja jedan od najtežih društvenih problema sa kojima smo suočeni.
Porast kriminala u Srbiji posledica je povećanja socijalnih razlika, ne brige o mladima, smanjene dostupnosti obrazovanju i zaposlenju.
Socijalisti smatraju da se kriminalu, korupciji i ugrožavanju javne i lične bezbednosti mora najodlučnije suprostaviti.
Socijalisti smatraju da problem kriminala nije stranačko pitanje već problem čitavog društva i da se prema njemu tako treba i odnositi.
Jednakost pred zakonom važi za sve, osnovno je zalaganje socijalista. Niko ne može biti iznad zakona. Poreklo, bogatstvo i funkcija nikog ne može amnestirati za učinjena dela.
Socijalistička partija insistira na donošenju novog krivičnog zakona.
Garantovanje bezbednosti ljudi i njihove imovine zadatak je i odgovornost države.
Borba protiv kriminala i korupcije podrazumeva i preventivne mere: suzbijanje
nezaposlenosti, efikasnu socijalnu zaštitu, uspešno obrazovanje, angažovanje mladih i otvaranje njima sigurne budućnosti.
Socijalisti smatraju da je važna predpostavka za uspešnu borbu protiv kriminala i to da se zaposlenima u policiji i drugim upravnim organima i specijalizovanim službama - profesionalnim nosiocima borbe protiv kriminala - obezbedi bolji materijalni status i pristojne zarade u skladu sa opasnostima i svim rizicima koje nosi borba sa ovim velikim društvenim zlom.

Pre ove deklaracije, a ni posle nje, nismo se baš pridržavali tih reči, kao ni donetih zakona pa je Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, organizovao 10. jula 2006. godine panel raspravu pod nazivom: Unapređivanje ljudske bezbednosti u Srbiji.Pročitajte nešto o fondu na WEB: www.fosserbia.org.
Kao što vidite mnogo reči je rečeno o bezbednosti, ali bi trebalo, da konačno pređemo sa reči na dela.Pozdravljam vas u nadi da ćemo ubuduće, kao nekad-kad sam ja bila mlađa, slobodno šetati ulicama, bez straha da će nas ili našu decu neko napasti i povrediti.