Usvojen je Statut Zavoda za HMP Novog Sada

Privremeni upravni odbor Zavoda je još 31.01.2007.godine doneo Statut Zavoda za HMP, koji je usvojen 11.06. a objavljen na oglasnoj tabli 12.06. i stupio na snagu 20.06.2007. godine.
Po članu 8 koji govori o delatnosti Zavoda:
Zavod obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou iz oblasti Urgentne medicine.
- medicinske konsultacije i lečenje kod kuće ( HMP )
- sva urgentna stanja na licu mesta, u toku transporta
- sanitetski prevoz akutno obolelih i povređenih u druge zdravstvene ustanove kao i prevoz pacijenata na Dijalizu
- snabdevanje lekovima koji se daju u hitnim slučajevima
- prećenje i sprovođenje stručno i naučno utvrđenih metoda lečenja u oblasti urgentne medicine a naročito utvrđene stručno-metodološke i doktrinarne kriterijume
- utvrđivanje i sprovođenje mera u vanrednim situacijama
- druge poslove utvrđene Zakonom, ovim statutom i aktima Zavoda

Organizacione jedinice Zavoda su:
1. Medicinska služba
2. Služba za opšte pravne i ekonomske-finansijske poslove
3. Služba voznog parka i tehničkog održavanja
4. Služba za snabdevanje, bezbednost i zaštitu na radu

Organi Zavoda su:
1. Direktor
2. Upravni odbor
3. Nadzorni odbor

Stručni organi zavoda su :
1. Stručni savet
2. Etički odbor
3. Komisija za unapređivanje kvaliteta rada

Zaposleni medicinski radnici su 21. juna predlagali članove Stručnog saveta, tajnim glasanjem. To svoje pravo je iskoristilo samo 43 zaposlena, a direktor će na osnovu datih predloga izabrati tri člana ovog saveta. Stručni savet je savetodavno telo direktora i Upravnog odbora, a njegovi članovi su lekari Zavoda.
Zavod sprovodi Interne kontrole poslovanja, kao i Unutrašnju kontrolu kvaliteta stručnog rada, a radi i na Zaštiti prava zaposlenih, Zaštiti životne sredine, sarađuje sa Sindikatom.

U Zavodu postoji i Zaštitnih pacijentovih prava. Pošto u Zavodu nema i ne sme biti , nikakvih mahinacija, krivičnih, prekršajnih i privrednih dela, zaposlena je pravnica Ljiljana Nikić-Sovilj , koja do pre dve godine tu dužnost obavljala u Domu Zdravlja i o kojoj je ovih dana dosta pisano u SMS porukama čitalaca lista „Dnevnik“ u smislu pohvala njenog rada, stručnosti, poštenja i iskorenjivanja svih vrsta korupcije. Jedan čitalac „Dnevnika“ kaže: Ako želite da služba funkcioniše vratite Ljilju Nikić Sovilj. Ona ne može da se vrati u Dom Zdravlja, pošto je sad zaposlena u Zavodu za HMP Novog Sada. Novinarka LJ. P. Dnevnika, ima ovu informaciju, ali neće da piše pozitivne tekstove o Zavodu, pošto se na Tari druži sa protivnicima dr Saravolca.

60% više intervencija

Petak,noćna smena, a posla petkom uveče, do 03h ujutru, preko glave.
Moram priznati da sam očekivala veći broj pijanstva i tuča. Srednjoškolci su se raspustili, izašli u provod, organizovali žurke, ali bilo je samo 3-4 tuče sa po nekoliko povređenih, toliko i pijanih na ulicama. Najveći broj poziva je bio zbog posledica vlažnog a toplog vazduha, koji je izazvao tegobe kod hroničnih bolesnika, srčane, plućne i psihičke smetnje. Interesantno je da je najveći broj poziva bio sa Novog Naselja i Satelita. Od 19h pa do blizu ponoći, sve tri urgente ekipe u Novom Sadu su radile bez prestanka. Proveli su više od četiri sata u kolima od jednog do drugog pacijenta i prosečno zbrinuli, za to vreme, po 10 pacijenata. Nisu stigli ni do toaleta, a o večeri i kafi ni reči. Specijalna urgencija, četrvrta ekipa u gradu je imala nešto manji broj intervencija, ali težih i urgentnijih stanja, pacijente bez svesti, reanimaciju, saobraćajnu nesreću. Ekipe po punktovima, van grada, su takođe radile, ali ne tako naporno. Ostatak večeri je prošao sa još 20-tak izlaza, te smo na kraju ove noći intervenisali 65 puta, sa osam ekipa, a nosioci posla su bile tri urgentne ekipe u Novom Sadu.

Narkomanija

"Zavistan čovek želi da živi bez odgovornosti, ali tada gubi slobodu, postaje rob zla i greha i može toliko nisko pasti da ga se djavo zastidi."
(Patrijarh Pavle)
Bolest zavisnosti od droga se naziva narkomanija. 1957. godine Svetska zdravstvena organizacija definisala je narkomaniju kao: „stanje periodične ili hronične intoksikacije izazvano ponovljenim unošenjem droge“. Možemo razlikovati tri vrste zavisnosti: psihičku, fizičku i stanje tolerancije.
Narkomanija je "galopirajuću pošast" u Srbiji i Novom Sadu.
Hitnu pomoć pozivaju mladi ljudi “prijatelji” narkomana ili slučajni prolaznici, koji ih nađu na ulici, parku, ulazima zgrada….Pozivi za ove osobe su vrlo retko određeni i korektni. Jedan takav je bio od strane sestre za brata “Dođite tu i tu ( tačna adresa ),moj brat je uzeo heroin.Prestaje da diše i plavi u licu.“ Ekipa je poslata istog trenutka, dat mu je lek Nalokson* ( antodot ) i on je prodisao. Mnogo češće su pozivi sa velikim brojem nepoznanica “ Nešto mu nije dobro “ “Ne poznajem ga/je “ , “Ja sam samo prolaznik”, ne znam, neću, ne mogu i ostalo NE, uz obavezno VI MORATE DA DOĐETE. U tim slučajevima obično se radi o pijanstvu, ali ima i narkomanije. Koliko je rodbina otuđena od narkomana, kad svi dignu ruke od njega pokazuje primer iz “Crne hronike” naših dnevnih listova, krajem aprila. Pronađen je leš u fazi raspadanja na parkingu, na Limanu 4, u automobilu. Dnevnik Posle identifikacije osobe, koja se predozirala, osvanula je cela stranica oproštajnih čitulja, od bliže i dalje rodbine, kao i raznih prijatelja.
Koliko su roditelji očajni kad saznaju da je njihovo dete došlo u kontakt sa narkotikom je iskazala majka jednog 16-to godišnjaka, učenika prvog razreda srednje škole. Ljuta, razočarana, zabrinuta jer je saznala da je dečak duvao lepak sa drugovima.
Za nas su što se tiče adekvatnosti reagovanja, najgori pozivi iz raznih kafića i diskoteka. Jednu noć su zvali iz kafića za devojku i pri prijavi ublažili njeno zdravstveno stanje “Devojka je bez svesti, ne budi se, mrdamo je i kvasimo.Ona je u tom stanju već pola sata. Da, normalno diše. Ne, nije pijana, verovatno je uzela neku drogu.” U blizini kafića je bila jedna od urgentnih ekipa, u stanu pacijenta. Po ovoj prijavi, koja ne ukazuje na “overdose “ mogli smo sačekati tu ekipu, pa ih poslati, da pregledaju devojku. Međutim, posle par minuta je usledio novi poziv, od druge osobe, koja je nekulturno i napadno insistirala da se dođe odmah, ali opet bez objašnjenja. Ja sam tada, pozvala policiju, zbog sumnje na narkomaniju i uputila drugu ekipu na tu adresu. Pre nego što je ekipa stigla, još su jednom pozvali, a u međuvremenu je došla i patrola MUP-a i tek su tada prijavili da je prestala da diše. Zbog toga sam morala uputiti i treću Urgentnu ekipu, koja je u tašni imala lek NALOKSON* Zahvaljujući tome, devojka je i pored pogrešne prijave, preživela. Uz ovakav stav, lako sam mogla pogrešiti, čekajući prvu ekipu, ili poslati samo lekara, bez Naloksona, a tada bi se digla graja i osvanuli bi naslovi u novinama, “ Hitna pomoć je zakasnila”, očevici bi davali izjave, kako su dugo čekali i javno mnenje bi mene i sve nas krivilo za tragičan ishod. Niko ne bi krivio one koji su pozvali i namerno netačno i neodređeno dali podatke. Jedino bi policija i sud optužili dilere, koji su joj omogućili uživanje narkotika.
Ponekad na možemo da zakasnimo, zato što je narkoman već preminuo. Mada i tada odmah pošaljemo ekipu, jer sve dok ne dođemo na lice mesta, mi to ne znamo. To su prijave od strane policije, kad ga pronađu „overenog“ najčešće u WC-u, nekog kafića ili drugom javnom toaletu. Ako je „ mala nužda jedan, a velika dva“ dinara, kol`ko košta drogiranje? Cena je život.
Ps. U okviru pripreme Zavoda za HMP za mnogobrojne, veoma atraktivne koncerte i razna druga dešavanja koja su u organizaciji Exit-a, nabavljene su dovoljne količine lekova i zavojnog materijala, posebno anditota „Nalokson“.

Vreme čekanja

„Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj “, sam napisala u prošlom postu. Kad nam je neprijatno, neugodno, tad su nam minuti dugi kao sati, a tako je i kad nešto čekamo, posebno Hitnu pomoć u urgentnim stanjima. Često nas pozovu, pošaljemo ekipu, a posle jednog minuta se javlja uplašena rodbina, ili slučajni prolaznici ljuto i optužujući “Zvali smo pre 10-15 minuta, a vi još niste stigli “.
Juče me je suprug pitao za jednu od takvih situacija, koja se desila pre nekoliko dana. Prva slobodna i najbliža ekipa je poslata kod pacijenta u besvesnom stanju. Kuća ovog pacijenta je na periferiju Novog Sada. Velika gužva u saobraćaju, je produžila vreme dolaska, na nekih 10 do 20 minuta. Pacijentu je ukazana pomoć, prevežen je u bolnicu, ali je zbog ozbiljnosti zdravstvenog stanja preminuo, posle 5-6 sati, na odgovarajućem odeljenju bolnice. Komšinica i koleginica pacijenta je komentarisala, kako se Hitna pomoć čekala sat vremena. Naravno da ta konstatacija nije odgovarala pravoj istini, i kad sam proverila vremena poziva i upućivanja ekipe, pružila sam pravu informaciju mom suprugu, ali nažalost, mislim da neće uspeti da razuveri komšinicu u neistinitost i nepravednost optužbe, na našu službu. Postoje ljudi, svuda u svetu, koji uvek nekog krive za nešto, a lekare za bolest, ili situacija od pre par meseci, kad me je pozvala žena-gospođa i u startu agresivno nastupila, nezadovoljnim glasom, a završila razgovor “Ja ću se uvek svađati sa doktorima” uz nabrajanje situacija u kojima je ona ili neko od njenih poznanika bio, a koje su se davno desile i koje nemaju nikakve veze sa našom službom. Čini mi se da joj je bilo krivo, to što sam ja bila dovoljno smirena i nisam želela da se svađam sa njom ( bilo mi je smešno, ali i tužno, dok sam slušala njene žalopojke i nerealna očekivanja od svih zdravstvenih radnika ).

"Kako sam se nadala, dobro sam se udala".

Naš narodni izraz koji obično koristimo, kad nam se nešto dobro desi, a očekivali smo lošiji ishod. Tako sam se ja osećala u nedelju rano zorom, pri kraju noćne smene. Subota noć, nije bila toliko naporna za urgentne ekipe, koliko sam očekivala na samom početku smene. Koncert Zvonka Bogdana i tamburaša na Trgu, razna veselja, proslave i svadbe, nisu izazvale onoliko tuča i saobraćajnih nesreća, koliko se to vikendom dešava. Velik broj pacijenata je prihvatao savet i često su dolazili u našu ambulantu u Njegoševoj ulici. Zbog toga je kolega, koji je tamo radio imao preko 50 pacijenata, do 03h. I mi smo imali posla, ali ne kao prošle nedelje. Za mene je fizički napor isti, ali mi je psihički bilo lakše i opuštenije, ( samo jedan pacijent se ljutio i svađao, zato što nisam prihvatila njegov poziv i poslala mu ekipu, već sam insistirala da podigne lek u apoteci, za koji već ima recept. ) U svakom trenutku sam imala slobodnu urgentnu ekipu, koju bih mogla uputiti na hitnu intervenciju.
Najteže mi je kad su mi sve ekipe zauzete. Tad mi se želudac zgrči, a često „uhvatim“ svoje podsvesne, sebične misli „ Samo da se sad, ništa ozbiljno, ne desi mojoj najbližoj rodbini- roditeljima, sinu, suprugu, ali ni ostalim prijateljima „ Znam, da tada nemam mogućnosti da im pomognem, osim da napustim svoje radno mesto, sednem u auto ili taxi i sama odem do njih, pa ako su pokretni i svesni, što pre ih odvedem na neko od prijemnih odeljenja Klinike ili Instituta. Druga vrsta straha je iz istog razloga, ali za ostale sugrađane, a naročito za hitne intervencije na javnim mestima. Nepostojanje slobodne ekipe, a time i duže čekanje okupljenih sugrađana, na javnom mestu, bi izazvalo nezadovoljstvo, njih ne bi interesovalo, da li postoji opravdan razlog kašnjenja.Osim toga, vreme koji oni navode kao vreme čekanja, je skoro uvek duže, od stvarnog vremena, koje prođe, dok ekipa ne dođe na lice mesta. Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj, i uslovljen situacijom u kojoj se trenutno nalazimo.
Semper dic verum, vacuam duc crimine vitam, fer patienter onus, fac sapienter opus. - Uvek govori istinu, ne čini zlo, strpljivo podnosi teret, razumno radi posao