Dolazi leto

Ovako smo preživljavali tople, sparne dane u Dispečerskom centru, Službe za HMP "Doma Zdravlja" u Novom Sadu prošle godine. Svakodnevna obećanja naših tadašnjih rukovodioca, da će nam nabaviti klimu uređaj, nisu urodila plodom.Koncentraciju na temperaturama, većim od spoljašnje je bilo teško održati. Ostalim sugrađanima smo savetovali, da uzimaju dovoljno tečnosti, napuste pretople prostorije i adekvatno se obuku.
Ovako ćemo raditi ove godine, u Zavodu za HMP, jer nam je direktor ugradio klimu u radnu prostoriju.

Pune ruke posla

Subota noć, Mimina smena. Protekla je vrlo dinamično za radnike Zavoda za HMP, dežurne na Hirurškom urgentnom prijemu i policiju.Lepo toplo veče, maturske svečanosti uz slavlja sa alkoholom, a bez dovoljne doze samokontrole agresivnosti dovode do toga da se naša deca sve češće opijaju, pa tako pijani leže na ulicama, a ponekad se i potuku. Jedna od tuča, noćas se desila u okolini Novog Sada. Povrede nisu bile ozbiljne, ekipa je dvoje lako povređenih mladih ljudi odvezla do hirurgije. Posle toga su ostali učesnici nesretnog slavlja zvali tokom cele noći da bi se raspitali o zdravstvenom stanju povređenih. Pošto im je svest bila zamagljena alkoholom uz nedostatak adekvatne komunikacije, nikako m se nije moglo objasniti da Hitna pomoć nije bolnica, nemamo stacionar i ne znamo šta se dalje dešava sa pacijentima koje prevezemo u bolnicu, osim ako nas pozovu da ih naknadno transportujemo na drugo odeljenje ili kući.
Dva provalnika se nisu pokazala vična svom „poslu“, ne samo da su uhvaćeni, nego su se i povredili pri pokušaju da pobegnu od policije. Jedan je iskočio kroz prozor, a drugi je pao sa motora, kad je naleteo na auto policije. Povrede nisu bile opasne po život.
Nekoliko ljudi je zvalo našu službu i policiju zbog porodičnih svađa i problema, a jedna se majka zabrinuto interesovala za ćerku koja se nije vratila na vreme sa posla.
Naša sremska ekipa, iz Petrovaradina je noćas imala sreće. Zbog dotrajalosti voznog parka i kvara na instalacijama, motor se zapalio. Sretna okolnost je, da se to desilo u krugu bolnice, gde je bilo mnogo ljudi. Odmah je dotrčao i dežurni vatrogasac sa aparatom za gašenje, pa je požar ugašen. Druga ekipa ih je odšlepala do garaže, gde su preuzeli rezervni auto i nastavili dalje normalno da rade do kraja ove noći.
Kao lekar, jedne od urgentnih ekipa u gradu, ove noći je bio direktor Zavoda za HMP. U istraživanjima ekonomista, postavlja se pitanje „ Šta je važno da bi direktor bio dobar „ pa se navode odgovori da: „Direktor mora da čuje šta brine zaposlenog i da svojom energijom stalno gura ljude napred, uvek ima vremena za sve, i što je ključno - on je pravedan.” Ako znate da je nama važno, da smena funkcioniše bez problema i da su sve ekipe na svojim radnim mestima, a da je broj lekara koji su zaposleni u Zavodu za HMP još uvek nedovoljan, da bi se pokrili svi izostanci, zbog bolovanja, a sad i godišnjih odmora, onda sami procenite da li je naš Direkor dobar.
p.s. Srdačan pozdrav dragim prijateljima,kolegama u Norveškoj od svih zaposlenih, a specijalno od Mimine smene.

Radni vikend

Protekli vikend mi je prošao radno. Petak, dnevna smena, od 07h do 19h. Toplo vreme i neadekvatno reagovanje svih građana Novog Sada, pa i ostalih gradova, na naglo otopljenje je dovelo do povećanog broja poziva kao i intervencija službe Zavoda za HMP. 14.05. je B92 objavio vest : Utrostručeni pozivi Hitnoj pomoći B92
Ne znam, koliko urgentnih ekipa u toku dana, radi u Beogradu i koju teritoriju pokrivaju, za oko 2 miliona stanovnika. Ali znam da Zavod za HMP Novog Sada, u toku jedne smene ima 8 urgentnih ekipa, a u gradu od toga rade 4 ekipe. Sa obzirom da smo, moj tehničar i ja primili 69 poziva, za intervencije, za tih 12 časova, a od toga 11 intervencija na javnom mestu, i takođe samo oko 19 van grada,i oko 2 za tehničara, koji daje terapije, bez lekara, znači da su 4 ekipe u Novom Sadu intervenisale u proseku 12 puta, po ekipi u Novom Sadu i skoro 5 intervencija po ekipi van grada.
Svi su se umorili, preznojali i ljutili se na nas dvoje-dispečera. U kolima HMP je pretoplo, klime koje bi trebale bile sastavni deo opreme naših automobila, su se pokvarile. Sav vozni park je dotrajao i neophodno nam je da ga obnovimo, ali nedostatak sredstava nam to ne dozvoljava. Novi direktor, nam je obezbedio nove uniforme, jer su prethodne, stare više od 3 godine, iznošene i iscepane, ali za veća ulaganja, još nema dovoljno novca. Možda će ovo pročitati, neko ko bi želeo da nam pomogne, kao sponzor, pa ga molim da se u tom slučaju obrati direktoru Zavoda za HMP Novog Sada i pomogne nam u daljem radu. Nas dvoje dispečera, smo se takođe umorili. Zbog povećanog broja poziva, davanja saveta i osim urgentnih izlaza, ogromnog broja transporta ( do 15h je bilo preko 110 transportnih izlaza, koje obavljaju transportne ekipe, bez lekara ), uspeli smo da doručkujemo oko 16h tog dana. Kolege koje su nas smenile su takođe imali velik broj poziva i intervencija u toku te noći, tako da smo ukupno imali preko 120 intervencija za 24h.
Subota noć od 19h do 07h, je takođe protekla sa većim brojem poziva i intervencija, ali je noću malo lakše raditi, temperature u kolima su manje, postoji dodatni lekar, koji radi neodložnu, za sva neurgentna stanja. Većina poziva je do 01h. Tako da od 50 izlazaka na teren te noći, i to za 2 saobraćane nesreće i 5 osoba na javnim mestima, većeg broja pijanih i tuča u našem lepom gradu, smatrali smo da je noć prošla lagano, u odnosu na dnevnu smenu. Na ovom mestu, osećam obavezu da pohvalim grupu mladića, koji su pomogli momku u centru, kojeg su po rečima ostalih prolaznika, tukli neki obesni klinci. Prvo su nas pozvali, a potom ga i odveli u našu dežurnu ambulantu, gde mu je ukazana pomoć i pre dolaska ekipe. To je adekvatno pružena pomoć, a ne kao ostalih 5-6 prolaznika, koji su zvali za njega, ali nisu ni zastali da pokušaju da mu pomognu. Marija Šerifović sa pesmom "Molitva" pobedila je na ovogodišnjoj 52. Evroviziji koja je održana u Helsinkiju.
Nedelja noć, je bila pravi “odmor”, samo 33 intervencije, te noći i to oko 4-5 urgentna izlaza, a sve ostalo hronični bolesnici. Velik broj pacijenata je prihvatao date savete. Ne zaboravimo jedan lažni poziv. Devojka je zapušila nos i tako govoreći se predstavljala, kao baka, kojoj nije dobro. Ona i njen prijatelj “šaljivdžija”, nisu hteli da izdiktiraju broj mobilnog sa kog su nas pozvali, ali MI IMAMO IDETIFIKATOR POZIVA.

Nepromišljenost mladih lekara u opasnim situacijama

Dok sam pisala prošli post na blogu i navela da je mlada koleginica ipak otišla u kuću kod pacijenta, za kog je navedeno da je agresivan i psihotičan, setila sam se jednog svog doživljaja, kao lekara početnika. Radila sam sa duhovitim tehničarom, koji je imao više iskustva od mene u radu Hitne pomoći. Jedne noći smo poslati na adresu kuće, iza koje je bila bašta. Bašta je bila u mraku. Kad smo stigli, čuli smo od ukućana, da se čovek verovatno ubio pištoljem. Policija je pozvana, ali još nisu stigli. Upalila sam malu, džepnu lampicu i krenula da tražim "pacijenta".Tehničar me je odgovarao i molio me da sačekam policiju. Ali, meni ni na kraj pameti nije palo da razmišljam o eventualnoj opasnosti u kojoj se mogu naći;npr da li smo sigurni da se radi o samoubistvu, ili je ubica u blizini, mračna stazica je bila neravna, pacijent je sedeo na stolici, pored nekih dasaka. Znala sam da ne smem da pomeram ništa oko pacijenta, zbog uviđaja, ali sam u tom trenutku pomislila " Šta, ako je još živ? Šta ako mu je potrebna pomoć, a mi čekamo?" Negodujući i sa neodobravanjem, moj tehničar je ipak krenuo ispred mene, da bi me zaštitio u slučaju bilo kakve opasnosti. Stigli smo do čoveka. Zatekli ga mrtvog. Videli pištolj i ulaznu ranu, a tad mi je tehničar objasnio razloge zašto se protivio traženju "pacijenta", jer nije hteo pred rodbinom da iznosi sumnje o izvršenju krivičnog dela. Tek tada sam shvatila da je bio u pravu, i setila se predavanja dr Soldatovića, iz prve pomoći, gde se navodi ,da se pomoć ukazuje onda kad smo sigurni da nećemo sami nastradati.Međutim, mi se toga ne pridržavamo u potpunosti. Sa malo više iskustva, pokušavamo da smanjimo nivo opasnosti u kojoj se možemo naći, ali ponekad su situacije takve, da tek po dolasku na teren shvatamo da postoji neka od opasnih okolnosti i po nas.

Izvinite, da li ste sigurni da neće pucati na nas?

Četvrtak, 03.05.2007. god. oko 21h, zazvonio je telefon 94 " Dođite hitno , ispred Bazara je pucano na čoveka. Pao je. " Istog trenutka je poslata Ekipa. Stigla je na lice mesta, policija još nije stigla. Ukazala pomoć povređenom, odvezla ga na Urgentnu hirurgiju. Sreda 09.05. oko 23h30min " Dođite hitno, moj brat je psihijatriski bolesnik, agresivan je. Pozvali smo i policiju. " Pozivam 92 ali saznajem da su im sve ekipe na terenu. Ekipa HMP i pored toga dolazi na lice mesta a mlada doktorka, uz pomoć medicinskog tehničara i rodbine, uspeva da preveze pacijenta do bolnice. Četvrtak 10.05 oko 01h " Dođite brzo, suprug je lečen na psihijatriji, prestao je da uzima lekove. Policija je već na licu mesta, kod nas. Malo se smirio.Deca i ja smo pobegli napolje, u dvorište. Mora se opet vratiti u bolnicu na lečenje."
Odličan tekst u listu" dnevnik" sa naslovom "Izvinite, da li ste, možda naoružani?" 06.05.2007 gde novinar Lj.P. piše o opasnosti u kojoj se nalaze hirurzi pri lečenju žrtava, sve češćih krvavih uličnih obračuna. Te žrtve najčešće dovozi Ekipa Zavoda za HMP. U tekstu piše "Lekari se u ovakvim slučajevima suočavaju i sa potencijalnim opasnostima ", "Samo jedna vrata nas dele od ljudi koji su vrlo razjareni i u ubilačkom nagonu, koji stižu neposredno nakon počinjenog dela, a tada u hodniku nema policije.Lekari ne znaju ko je u pratnji ranjenog čoveka, koliko je taj agresivan i da li je naoružan. Obezbeđenje je uvek u krugu bolnice, ali je taj krug veliki." Zamislite samo, kako je na licu mesta, na terenu. Nema vrata. Nema obezbeđenja. Ekipa Zavoda za HMP prilazi povređenom, ukazuje mu pomoć, a ne zna da li su " ljudi razjareni i u ubilačkom nagonu " još uvek tu, ili su se udaljili. Bilo je situacija, da su se ekipe na terenu sakrivale iza kombija, legali na sedište, dok su meci zviždali svuda naokolo.

Prikupljanje knjiga za Sigurnu dečiju kuću, Blog open susret

Naša Ekipa
Prisustvovala sam prvom sastanku blogera u Srbiji. Bilo je interesantno, mada meni kao slabo obazovanoj osobi iz oblasti komunikacija i kompjuterske tehnologije, pomalo nerazumljiva predavanja. Više o druženju pogledajte na tamburix i mooshema ili na ovoj strani blogopen
Ono što mi se izuzetno dopalo je akcija sakupljanja knjiga za decu mlađu od 7 godina, tj prvenstveno za klince i klinceze od 0-3 godine, koji je pokrenula Tanja, a knjige je predala u ime svih nas Sigurnoj ženskoj i dečijoj kući u Novom Sadu. Sigurna ženska kuća je u Novom Sadu otvorena 04.decembra 2006.pročitajte tekstove na www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=17266 i na www.chris-network.org/sh/sajt/10/451/?tpl=24
Kuća je tada primala maksimalno 30 osoba, a posle toga je proširena za odeljenje, baš te, najmlađe populacije. Međutim, nažalost, znam da su kapaciteti, već popunjeni. Pre nekoliko nedelja jedna ekipa je ukazala pomoć detetu, socijalno ugroženom, ali ne bolesnom i kad su ga odvezli do Sigurne dečije kuće, saznali su da nema mesta, te su ga gladnog i prljavog, ali zdravog odveli do Dečije bolnice, gde je zbrinut, dok socijalni radnik ne reši nesreću ovog deteta i nađe mu adekvatan smeštaj. Jedan slučaj od pre više godina, odslikava potrebu otvaranja ove ustanove. Sigurna ženska kuća je trebala biti otvorena još 2003.godine, tako su pisale novine, a gde je tada zapelo i zašto taj projekat nije realizovan, ne znam. Još davne 2002.godine, ekipa na čelu sa dr D.S.(koji trenutno živi i radi u Norveškoj ), je upućena u poslastičarnicu, u centru grada, gde se zatekli umornu ženu sa detetom od 2-3 godine. Muž i otac ih je maltretirao i žena je napustila siledžiju, ali nije imala gde da ode.( O problemima i nasilju nad ženama sam već pisala , u tekstu, „Kad komšije zovu,“ 06.10 2006. ) Njena rodbina je iz nekog sela, van opštine Novog Sada, a ona nije imala novca ni za autobus. Tada je Ekipa HMP tražila adekvatan smeštaj za ženu i dete. U bolnici ih nisu primili, nisu bile bolesne. U prihvatilištu, u Futogu su bili voljni da prihvate samo majku( nemaju smeštaj za decu ), i tako se Ekipa vozala kroz grad sa njima, više od 2 sata. Za to vreme su doktor, tehničar i vozač kupili majci i detetu, sendviče, čokoladice i soka, a na kraju, sam ja, kao dispečer pozvala telefonom njenu rodbinu, u selu i poručila im, da ih sačekaju na autobuskoj stanici. Doktror D.S. je kupio karte za autobus, a ekipa HMP ih je ispratila na put prema baki. Sve ovo je saznao tadašnji načelnik Hitne pomoći, a današnji direktor Zavoda, dr Saravolac, odmah je pohvalio Ekipu, koja se angažovala, i nadoknadio troškove, koje su imali. Napominjem vam da oni nisu tražili pohvale niti nadoknade, isto bi postupili, i pored toga što smo u to vreme imali mnogo manje plate nego sada.

Prvomajski praznici

Praznici su bili i prošli. Radnici su se vratili na svoja radna mesta, a deca u škole.Mediji su vas izvestili kako su protekli ovi neradni dani, uz roštilje i piće. Javljeno je i za eksploziju u Kontrastu, srećom bez žrtava, a i za požar u stanu na Limanu III, gde se ugušila žena.
Ja ću vam opisti dva događaja koji nisu medijski propraćeni, ali su naša tužna svakodnevnica.
U okolini Novog Sada, 1.Maja se skupila porodica i započela je priprema roštilja u dvorištu kuće, kod stare bake. Baka je dementna, davno šlogirana, pa su je postavili u stolicu, a snaja je pozvala Hitnu ,da bi je lekari pregledali. To je jedan od čestih poziva, koji ne spada u urgentno stanje. Baka je bolesna, stanje ne može da se popravi i ostaće dementna do kraja života. Međutim, dispečer ne može da ubedi rodbinu da je potpuno neopravdano pozivati i angažovati ekipu. Griža savesti koji deca i unuci osećaju uz nemoć da joj pruže više brige je jače od realne procene bolesti. Prijavljuju sumnju da se ponovo šlogirala ili čak kažu da je u „komi“, ali kontaktiraju sa njom. To je samo jedan primer nepostojeće ali česte Dg. "Vikend sindrom". Ekipa koja pokriva taj teren je bila zauzeta, te je adresa upisana ,sa napomenom da će neko doći da pregleda baku, u toku dana. Ne dugo posle tog poziva, ponovo su se javili sa iste adrese, ali ovaj put iskreno uplašeni, zabrinuti i u panici, jer je sin bake, čovek srednjih godina, stigao kod mame, na porodično okupljanje, zateturao se i pao u dvorištu. Čovek srednjih godina je bio bez svesti, usne su mu poplavile. Zahvaljujući iskustvu medicinskog tehničara-dispečera i našoj zajedničkoj proceni, da je ovo urgentno stanje I reda hitnosti, odmah je poslata druga Ekipa, iz grada na datu adresu. Na žalost i pored svih pokušaja oživljavanja, bakin sin je preminuo, te je snaja ostala udovica, a baka je živa i dalje, nesvesna da joj je sin umro od nedijagnostikovanog i nelečenog oboljenja srca i krvnih sudova.
Drugi dogaćaj pokazuje situaciju u kojoj se zdravstveni radnici sve češće nalaze, ali se o tome nedovoljno izveštava. Jedan od članaka, je prisutan na stranicama B92 sa naslovom „Kad pacijent napadne lekara”, na
www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=08&dd=02&nav_id=206580&nav_category=12&order=priority
U toku noći, oko 3h ,između 1. i 2. Maja, iz stana u centru grada je od strane pijanog društva prijavljeno, akutno napito stanje, bez svesti, za jednog od učesnika “ veselja “. I pored agresivnog i nekulturnog odnosa prema dispečeru, ipak je upućena Ekipa na datu adresu. Međutim pijano društvo je nastavilo sa napadima i na lekare koji su došli da im pomognu. Nije bilo povređenih, više je to bilo gurkanje i vređanje, a pozvana je policija da bi zaštitila medicinske radnike i vozača Zavoda za HMP. Kazna za ovakav napad , po sadašnjem zakonu je nedovoljna i neadekvatna.

Briga roditelja i Prvomajski uranak

Jučerašnji praznik rada sam provela radno, do 19h. Javljala sam se na pozive i davala savete pacijentima. Ekipe Zavoda za HMP Novog Sada su u toku tih 12 sati imale 70 intervencija. Neradnim danima, vikendom, je obično broj intervencija u toku dana oko 60, a ovih 10 više su bili uglavnom u vezi prazničnih aktivnosti(pripreme roštilja uz aperitiv pre jela a posle toga umorni izletnici su počeli da se vraćaju kući, pa je bilo nekoliko lakših saobraćajnih nesreća).
Moj sin od 16 godina je prvi put, prvomajski uranak proveo sa svojim drugovima. Krenuli su rano zorom, oko 6h ujutru, da bi zauzeli dobro mesto i pripremili roštilj. U toku celog dana nije bilo ni jednog poziva za intervenciju sa izletišta u okolini Novog Sada, gde se on provodio, tako da se nisam brinula. Međutim, kad sam trebala krenuti kući, pozvao me je suprug i obavestio me da sin još nije došao, nije se javio, niti je dostupan broj njegovog mobilnog telefona. Svaki roditelj razume šta smo tada nas dvoje preživljavali i brigu koju osećamo za našu decu. Tada sam pokušala da ublažim našu zabrinutost, na isti način kao bilo koji drugi roditelj, koji poziva našu službu ili policiju i interesuje se ,da li je bilo nekih slučajeva ili nesreća. Pošto sam znala da našoj službi nije bilo poziva sa te lokacije, ostalo mi je samo da pozovem policiju, i saznam da li su možda oni imali neku intervenciju.
To sam i uradila. Bilo mi je pomalo neprijatno, ali je policajac kom sam se obratila bio pun razumevanja za moj problem i utešio me. Nije bilo ni njihovih intervencija na tom mestu, osim toga i sam je isto preživljavao taj dan, jer je i njegova ćerka od 15 godina, takođe taj dan provela sa svojim drugaricama. Došla sam kući, a posle sat vremena, umoran, sretan i zadovoljan, što se lepo proveo, stigao je i naš sin. Baterija na mobilnom se ispraznila, od silnog slušanja muzike i slikanja, njegovog provoda.
MALO DETE, MALA BRIGA; A VELIKO DETE, VELIKA BRIGA.
Ne umanjujem brigu ostalih roditelja, ali napominjem da je briga nas, zaposlenih u Hitnoj pomoći i Policiji, za nijansu veća, jer smo svakodnevo upućeni u dešavanja i razne nesreće koje nas i naše najbliže mogu zadesiti.

Autodestrukcija u pubertetu

U toku aprila sam koristila deo godišnjeg odmora i malo se odmorila.
Uskršnji praznici su bili posvećeni rešavanju loših ocena u školi i puberteskog inata mog sina. Suprug i ja smo zajednički tražili način da mu pomognemo u tim kritičnim " magarećim " godinama, te da popravi kvalitet svog života i podstaknemo ga da popravi uspeh u školi. Srećom, drugih problema za sada nemamo; ne uzima alkohol, ne drogira se, ne ostaje do kasno noću. Dobar je i kulturan u društvu. Ima prijatelje i bavi se sportom. Posle godišnjeg, jedan od poziva na broj 94 me je veoma zabrinuo. Upućen je od strane dečka ispred srednje škole koju pohađa i moj sin. Momak od 17 godina je tražio pomoć za druga, koji je za kratko vreme uzeo veliku količinu alkohola. ( za samo pola sata, je popio celu litru žestokog pića ). To nije bilo obično pijanstvo, to je bilo pravo trovanje alkoholom.Poziv je bio kulturan, korektno prijavljen uz iskrenu zabrinutost za druga, ne samo za njegovo zdravstveno stanje, nego i za eventualnu prijavu rukovodstvu škole.
Ta srednja škola, održava reputaciju dobrog obrazovanja i discipline, a rukovodstvo se trudi da pomogne đacima u učenju i odrastanju.
Ekipa je odmah upućena na datu adresu. Momak je upućen u bolnicu i sve je prošlo bez većih posledica. Škola je ipak saznala za incident, jer ih je razredna videla sa prozora. Ovo je samo jedan od primera autodestruktivnog ponašanja, naše omladine. Čuvajmo našu decu i negujmo stare dobre tradicije našeg društva. Treba da prihvatamo i dobre strane novih tehnologija, nove i napredne ideje , ali ne i negativnosti kojima zapadna civilizacija obiluje, u smislu otuđenosti i trke za zaradom, nauštrb bliskosti i kućnog vaspitanja.
"Ima velike sirotinje medu našom decom,kojoj,sem para,roditelji nisu mogli ništa drugo dati." DUŠAN RADOVIĆ
Poslovica " Glup čovek ne uči na greškama, prosečan čovek uči na svojim greškama, a pametan čovek uči kako na svojim tako i na tuđim greškama "