Retko koji se pacijent odbija

Kolega mi je poslao interesantan članak o radu beogradske hitne pomoći, koji treba pročitati Politika. Napisano je da Hitna pomoć Beograda izađe na oko 15% poziva, tj na oko 400 adresa. Ono što mogu reći o Hitnoj pomoći Novog Sada je da mi izađemo na teren na oko 100 urgentnih izlaza, a ponekad i više. To je više od 80%-90% poziva ljudi koji traže lekarsku pomoć. Retko koji se pacijent odbija. Osim toga u toku radnog dana terenske službe, prevezu i do 200 pacijenata, a najveći broj transporta je u toku prepodneva. Broj 94 u toku 24h zazvoni i preko 1000 puta, ali jedan deo tih poziva je pogrešno preusmeren od strane pošte, jedan deo su oni koji uznemiravaju HMP i lažni pozivi, jedan mali deo su pacijenti koji traže savet od dežurnog lekara dispečera, velik broj poziva je za prevoz pacijenata transportnim ekipama ( za svakog od ovih 200 pacijenata koji se preveze, često se poziva i po nekoliko puta ). Ponekad se desi, da pacijenti zovu samo radi saveta, ali lekar dispečer proceni da bi bilo bolje da prvo lekar pregleda tog bolesnika, tada se on upućuje na dežurnu ambulantu. Međutim Novi Sad ima jedan velik problem, a on je i evidentiran u svesci primopredaje dispečera. U Novom Sadu nema organizovane službe kućnog lečenja, kao posebne službe. Na teren kod hroničnih pacijenata bi trebali izaći izabrani lekari ordinirajuće ambulante, ali oni tu svoju obavezu veoma često, ne izvršavaju, već prebacuju pacijente na nas, čak ih i savetuju, kako da prijave urgentan izlaz i govore im kako mi moramo da dođemo. Zato smo pretrpani sa pacijentima koji spadaju u tzv „zelene” pozive, a one “žute” isti lekar ili tehničar, koji je prvo dao savet, prebacuje u “crvenu” zonu i što brže šalje neku od ekipa. Nas je samo dvoje ili troje u dispečerskom centru.
Zahvaljujući takvom predanom i napornom radu, naši sugrađani nas često hvale. U listu “Dnevnik” je sa broja 063/8421…. poslata SMS poruka, 22.08.2007 god. ovog sadržaja; “ U vezi sa člankom “Rutina Hitne pomoći zgrozila građane” želim reći sledeće-poslednjih meseci sam, nažalost, bio u prilici da nekoliko puta zatražim njihovu pomoć, zbog bolesti starijeg člana porodice. Brzina dolaska, kvalitet medicinske usluge-profesionalan i nadasve ljudski odnos tih ljudi svaki put su me istinski dirnuli. Ovo je jedini način da im se odužim-jer svaki drugi ( zna se koji način ) uvek su glatko odbijali. Hvala im još jednom.”
U svoje, a i u ime svih zaposlenih u Zavodu za HMP, se zahvaljujem autoru ove poruke. Pohvale i reči zahvalnosti svima nama mnogo znače i olakšavaju nam da istrajemo u daljem radu.

Preuranjeni zaključci

Svi smo skloni zaključivanju i osuđivanju nekog, ali dok se ne sagledaju svi aspekti situacije i razlozi postupka ili reči, ne može se niko opravdano optuživati. U listu Dnevnik je 20.08. objavljen tekst „ Rutina Hitne pomoći zgrozila građane“. Objašnjeno je da su građani pomogli Hamdiji A., legao je na travnjak i požalio se na srce. Dali su mu nitroglicerin i naravno pozvali Hitnu.Zgrozili su se kad je došao lekar i grubo postupio prema Hamdiji ali i okupljenim sugrađanima. ( nije ga udario, mada verujem da je to poželeo ). Bravo za Dnevnik i novinara S.K. koji je objektivno napisao tekst, naravno, odmah potražio i doktora koji je učestvovao u nemilom događaju. Tad je saznao, da svi mi znamo Hamdiju, već nekoliko godina ga vozamo, kad se napije. On je samo jedan od mnogih, koji nas maltretiraju, zloupotrebljavaju našu službu i ugrožavaju sve nas i vas.( i ja sam ga vozila nekoliko puta, pre 3-4 godine ). Hamdija, sam ili sa nevenčanom suprugom Vesnom, se napije, napravi scenu, a građani pozivaju hitnu. Lekar HMP je bio premoren, jer osim pravih bolesnika, treba još da „taksira“ i Hamdiju.
Svim zabrinutim „Samarićanima“postavljam pitanje!
„Zamislite, da vaša rodbina-otac,majka,dete-čeka slobodna kola HMP, da im se pomogne, ali su svi lekari zauzeti, a jedna od ekipa vozi Hamdiju, po 100-ti put, zato što se napio. Da li je tada Hamdija-ugrožen i bolestan ili je možda kriminalac, koji krade od svih nas iz fonda za zdravstvo, pa možda čak i ubica, jer neko nije dočekao pomoć?“ Novosađani, treba da znate, to vam već nekoliko puta naglašavam, da se dešava, da su sve raspoložive ekipe zauzete. Juče sam bila u laboratoriji. Posle toga sam došla u prostorije HMP, nadajući se da ću videti nekog od kolega i popiti kafu. Sekretarica mi je skuvala kafu, ali ni jedna ekipa nije došla na zasluženi odmor u toku DVA SATA, koja sam ja tamo provela.

„Bogato“ društvo i siromašno stanovništvo

Mi smo veoma „bogato“društvo, humano ali neekonomično.
Ekipe HMP se šalju kod pacijenata koji imaju bolove, ali su siromašni, pa nisu kupili lek, analgetik ( 10 tableta Baralgetas tbl. košta 18 dinara). Mene, a i ostale zaposlene u HMP, je žao siromašnih, bolesnih ljudi, koji nisu u mogućnosti da kupe skupe preparate za lečenje, a na Rp. ih ne mogu dobiti, jer nisu registrovani ili ih nema.
Međutim, ona grupa stanovnika, primitivna, nekulturna i sebična, koja zloupotrebljava HMP, zbog tbl. Baralgetasa ( ili drugog leka-slične cene i indikacija ) me nervira. Zbog njih celo društvo trpi, a fond zdravstvenih osiguranika ima gubitke. Ti pacijenti ne spadaju u grupu hitnih, urgentnih stanja, nisu naglo oboleli, niti im se pogoršala hronična bolest. Kad prvi put prijavljuju izlaz, obično izmišljaju tegobe i daju pogrešne podatke o stvarnom zdravstvenom stanju. Ako ih dispečer pri uzimanju anamneze uhvati u toj laži i raskrinka razlog pozivanja, tada počinju da vređaju, ponekad psuju ili govore „Da bog da se ti ili tvoja deca ovako ili „onako“ razbolela“ i slične reči. Jedinu indikaciju za dolazak tada navode socijalni status „Mi smo siromašni“.
Pravi razlozi njihovih poziva su potpuno banalni, za koje kulturnim osobama ne bi palo na pamet da okrenu broj 94. Probleme sa ovim i sličnim pozivima imaju sve HMP u zemlji, a možemo im odgovoriti „Nismo plaćeni za tu vrstu intervencija.“, jer često nas pitaju „ Za čega vas plaćaju?“.

Usudili ste se

BEZ KOMENTARA!

"Inspektori degradirani zbog EPS-a" 6. avgust 2007
Inspektori koji su radili na prijavi protiv bivših čelnika EPS-a premešteni na niža radna mesta ili dobili rešenje o penziji. B92

16.08.2007 dnevnik
“ LIDERI POLICIJSKOG SINDIKATA PALI U NEMILOST "
Četvorica lidera Nezavisnog sindikata policije dobila su rešenja o premeštaju na niža radna mesta zbog organizovanja štrajka prošlog meseca – kaže za „Dnevnik” član Predsedništva ove organizacije Momčilo Vidojević.
Premeštenim policajcima i njihovom sindikatu podršku uputila Evropska asocijacija policijskih sindikata, te gotovo sve od 19 nacionalnih organizacija članica ove asocijacije. Vidojević kaže da su evropske kolege pisale i predsedniku Srbije, predsedniku Vlade, kao i ministrima unutrašnjih i spoljnih poslova. G. Br.

Policija je štrajkovala radno

Dok je trajao štrajk policije, RTS Vesti pa čak i to im je vlada uredbom ukinula,B92- Vesti oni su ipak radili i izlazili na teren kad god je bila potrebna hitna intervencija, i kad god smo ih mi pozvali u pomoć. U toku jedne njihove „štrajkačke“ noći smo ih pozvali u ispomoć, posle su oni nas zvali iz jedne stanice. Došla im je psihički bolesna ćerka sa mamom, koju nisu primili na psihijatriju, zato što nije imala odgovarajući bolnički uput. Naša ekipa je otišla u tu stanicu, prevezla pacijentkinju i dala joj uput. Posle su nas zvali iz stanice Starog grada, jer je njihova patrola intervenisala na ulici u slučaju porodičnog nasilja. ( muž je istukao suprugu ). A, pred samu zoru, ponovo su nas pozvali, zbog teške saobraćajne nesreće u Kovilju. Na licu mesta je jedan mladić poginuo a četvorica su povređena. Izašle su tri ekipe policije i dvoje kola Zavoda za HMP. Tako su te noći policajci „štrajkovali“, a tako bi smo i mi štrajkovali, da je potrebna urgentna pomoć našim sugrađanima. Njihov broj intervencija je bio mnogo veći, a to je minimum procesa rada. Jedino što je je minimalno su njihove plate.

Potvrda preoperativne Dijagnoze

Bila sam na kontrolnom pregledu. Rana zarasta per primam. Konci su izvađeni. Dobila sam PH nalaz, koji je potvrdio preoperativnu Dg vrsnog stručnjaka Prof.dr Srđana Đurđevića. Na pregledu, pre operacije, on je UZ sondom postavio Dg: Leiomyoma uteri cum degenerati cystica, Cystis ovarii bil, a PH nalaz je potvrdio njegovu preoperativnu Dg. Sumnju na ovo oboljenje su postavili i radiolozi dr Željka Jarić i dr S.Iđuški, ali bez direktnog i preciznog određivanja tipa ove tumorozne mase. Međutim, u neformalnom, ličnom razgovoru sa dr Ž.Jarić, ona je posumnjala baš na ovo oboljenje.
Leiomiom (miom ili fibroid) je benigni tumor koji potiče od glatko-mišićnih ćelija. Oko 20-25% žena u reproduktivnom periodu ima leiomiom materice.Leiomiomi nastaju isključivo u reproduktivnom periodu života, što ukazuje na njihovu zavisnost od ovarijalnih steroidnih hormona, estradiola i progesterona.Postoji nezavisna pozitivna udruženost između pojave arterijske hipertenzije i leiomioma kod premenopauzalnih žena.Tipični leiomiom je tumor okruglog oblika, sivobele boje i čvrste konzistencije. Od okolnog miometrijuma odvaja ga pseudokapsula koju čine komprimovane glatko-mišićne ćelije, te može lako da se enukleiše. Građa leiomioma je vrtložna ili nalik nakvašenoj svili.Može biti smešten subserozno, submukozno ili intramuralno. Patohistološki, tipični leiomiom se sastoji od isprepletanih snopova glatko-mišićnih ćelija, tj. od vretenastih ćelija sa izduženim jedrima koje se uniformno boje. Postoje brojne patohistološke forme leiomioma, kao što su: mitotski aktivan leiomiom, celularni leiomiom, hemoragični celularni leiomiom, atipični (bizarni ili simplastični) leiomiom, epiteloidni leiomiom, miksoidni leiomiom, vaskularni leiomiom, leiomiom sa drugim elementima i leiomiom sa hematopoetskim ćelijama.

Boravak na Klinici za Ginekologiju i Akušerstvo-Betaniji

Veče pre prijema u bolnicu sam osetila nelagodnost, strah od anestezije i same operacije. Zabrinutost zbog posledica koje operacija nosi sa sobom, postoperativnog toka i prevremenog nastanka klimaksa, koji treba ublažiti supstitucionom hormonalnom terapijom. Ali nazad se nije moglo.
Primljena sam u Betaniju, u sobi imala dve cimerke, duhovite i šarmantne, tako da mi je odmah bilo malo lakše. Prof.dr S.Đurđević me je operisao drugog avgusta, a zbog veličine tumora i obostrano cističnih promena na jajnicima, uzdužnim rezom, lap.med.inf. urađena je hysterectomia tot.abd.com adnexectomiam.bil. Tumor je izvađen u celosti, bez sumnje na malignitet. Konačan PH nalaz očekujem za dve nedelje ( pa ću ga naknadno upisati ).Posle OP u sobi sam bila sa pet pacijentkinja, sve smo se dobro slagale, šalile i zajedno se oporavljale.
Na odeljenju postoji knjiga utisaka. U njoj su upisane reči pohvale i zahvalnosti lečenih pacijentkinja. Jedna od nih, počinje ovim rečima: „U ove prostorije niko ne ulazi sa radošću, već sa bolom i velikom nadom u oporavak, željom za ozdravljenje. Kada odlazimo kući setimo se samo lepih trenutaka, ali dani provedeni ovde nisu baš bili idealni. Neprijatnosti su razne; gladovanje uz ricinusovo ulje, buđenje u šok sobi, bol. Rana je izuzetno bolna i osetljiva 3-4 dana. Kašalj, kijanje, napon i smeh pojačavaju bolove.Postoji jedan melem koji je ublažavao sve tegobe i kog je bilo na pretek. To je osmeh i lepa reč SVAKE medicinske sestre na odeljenju i u šoku. Uz njihovu pažnju, razumevanje i brigu, lakše su protekli ovi dani.“
Uz ove utiske, koji slikovito objašnjavaju naš boravak u Betaniji, dodala bih da je operativni deo Ginekologije, smešten u starom montažnom delu zgrade. Čistoća odeljenja je ovih dana bila na zavidnom nivou, spremačice su vredno radile i trudile se da sve bude uredno i mirisno. Međutim, toaleti su mali, skučeni, a glavni problem svih bolesnica je priprema pre operacije i uspostavljanje peristaltike, posle operacije. Uz moje ranije tegobe sa GIT, otežana peristaltika mi je produžila boravak u bolnici za jedan dan. Kući sam došla 07.08. i odmah mi je bilo lakše. Suprug je uzeo godišnji, pa on i sin obavljaju sve „ženske“ kućne poslove, a ja se odmaram. Sutra idem da se prekontroliše rana i da se skinu konci. Potpuni oporavak od ove operacije traje nekoliko meseci.
Moji dragi prijatelji, rođaci i kolege su me svakodnevno zvali, slali mi poruke na mobilni, uz puno brige, pažnje, podrške. Raspitivali se kako se osećam, čak i sa godišnjeg odmora i iz rominga.
Posetio me je moj drug iz srednje škole, sad spec.interne med.Prof.dr I.M., dr Rada, naš direktor Mr.sci.dr S.Saravolac ( to me nije iznenadilo, jer sam čula od med.tehničara Vlade, da je i njega posetio u bolnici, pre nekoliko meseci ), Grki, Sloba, dr M.M. sa ekipom specijalne urg. i naravno, moji najbliži, suprug, sin, tata, sestra, drugarica itd...

Možda to i nije šala

Kad vas za nešto ili nekog nije briga, možete onako prosto da kažete“Boli me d..e“, a ako vas je malo briga „Svrbi me d..e“, jer je svrab modifikovan oblik bola i sprovodi se sporim aferentnim vlaknima. Pruritus ili svrab se daleko teže podnosi od bola. Ali ako kažemo „Anogenitalni pruritus“ to je već dijagnoza. Tvrdi se da enopeptidaza bakterija iz fecesa može biti uzrok anogenitalnog pruritusa. Psihoneuroza nije čest uzrok ovog svraba.
Slažem se sa ovom tvrdnjom.
U ranijim postovima sam povremeno pominjala da imam određene zdravstvene tegobe. Osnovna tegoba je bila od strane GIT, koju sam povezivala sa hemoroidima. Poslednjih meseci se pojavio i anogenitalni pruritus. Bilo je sve gore. Ograničavalo mi je svakodnevne aktivnosti i izazivalo napetost, nervozu, poremećaje spavanja i odmora onih dana kad nisam bila na poslu. To me je konačno nateralo da potražim pomoć specijaliste proktologa. On me je pregledao i izgrdio što sam toliko čekala na pregled. Uputio me je kod interniste, on na UZ abdomena pa kod ginekologa. Svi ovi pregledi su otkrili tumor u maloj karlici, koji najverovatnije potiče od uterusa ( nalaz na CT ), koji svojom veličinom ( 11cm x12cm ) pritiska mokraćnu bešiku i rektum. Prijem u bolnicu je zakazan za 31.07. Ove ogromne tropske vrućine mi otežavaju preglede, neophodne za pripremu operacije, u smislu da mi se ne izlazi iz kuće, ali moram pokupiti još nešto od nalaza.
Nisam želela da uzimam bolovanje, već sam se obratila lekaru u bolnici Parks . U državnim zdravstvenim ustanovama se većina pregleda zakazuje, i ma koliko kolege želele da pomognu drugim lekarima ili sestrama, uslovi u kojima rade i preopterećenost velikim brojem pacijenata ih u tome onemogućava. Osim toga, čak i kad vas neko primi preko reda, odmah se nađu dežurni nezadovoljnici i kritičari, svog zdravstvenog osoblja,jer oni čekaju red, a mi idemo preko reda. Sa jedne strane ih razumem. Moraju da zakažu pregled, na to čekaju po 5-6 meseci i još da plate( participaciju ili učešće ), pa kad konačno dođu, neko im se ugura preko reda. Sa druge strane, zar zaposleni u pošti ili u banci ili u bilo kojoj drugoj radnoj organizaciji čekaju red? Jedina stvar koju jedni, drugima u današnje tranziciono vreme možemo pomoći jesu ovakvi, mali ustupci. No, da ne bi sebe stavljala u situaciju da se raspravljam sa ostalim pacijentima i dovodim bilo kog kolegu u neprijatnu situaciju, odlučila sam, da se za pregled, javim u privatnu bolnicu, u koju imam veliko poverenje.Lekari koji rade u toj klinici su poznati po svom znanju, stručnosti i humanosti i ovom prilikom želim da im se zahvalim na kolegijalnosti, jer niko od njih mi nije naplatio pregled, iako su osnivači i velik broj zaposlenih napustili rad u državnim ustanovama, te im je ovaj rad jedini izvor finansiranja.
U toku priprema za OP, opet zbog nesnosnih vremenskih uslova, produženo je vreme dobijanja određenih rezultata, pa sam se i za Papa test, javila u privatnu, Specijalnu Ginekološku Bolnicu „ Genesis“, kod Prof.dr S.Đurđevića, za kog sam čula samo reči hvale. Baš iz tog razloga,sam odlučila, da ga zamolim, da me on operiše. Nemojte me pogrešno razumeti, postoji velik broj odličnih lekara i ne želim nikog da kritikujem. Naprotiv, kad sam otkrila tumor, odmah su moji prijatelji i poznanici, počeli da mi hvale i preporučuju razne ginekologe-operatere. Nekako mi se činilo ovih dana, da je najviše hvaljen baš ovaj lekar. Srećom, baš treba da se vrati sa godišnjeg odmora i nadam se da će me baš on operisati. U „Genesis“ ponovo situacija, kao i u „Parksu“, kolegijalnost i gratis pregled.
Osim njih veliku pomoć i podršku sam dobila od svojih kolega i prijatelja, med.tehničara i vozača u Hitnoj. Zabrinuli su se za mene, ponudili mi pomoć u svakom trenutku, zvali me i kod kuće, da čuju kako sam, a Grki mi je zakazao i dogovorio CT. Dežurni lekar na poliklinici mi je i taj pregled, koji se inače zakazuje, plaća, takođe odmah uradio. Od strane svih medicinskih radnika u državnim ustanovama, pri pripremi za operaciju, sam takođe naišla na razumevanje i kolegijalnost, koja u pravom smislu odslikava rečenicu iz Hipokratove zakletve „Moje kolege biće mi braća“ , a za spec.interne med.dr Radu T., koja radi na GAK-u bih rekla da mi je „sestra“, mnogo mi je pomogla, i savetima i pri pripremi za OP.
Žao mi je što sam zbog bolesti morala otkazati letovanje na Tasosu, gde smo trebali otputovati u avgustu, moj sin , tamburix ,njegova devojka i ja. Zaposleni u turističkoj agenciji BonVoyage iz Novog Sada i Atlantik , su mi izašli u susret i vratili mi uplaćenu akontaciju.
Javiću vam se posle izlaska iz bolnice sa novim informacijama.

Raditi na plus četrdeset

Foto: S. Nikolića
Od kako su počele vrućine i žega, koja nas sve pogađa, broj poziva službama HMP u celoj zemlje i šire je povećan. Nisu se usijale samo haube automobila, asfalt na ulicama, već i točkovi naših automobila.
Mediji svakodnevno prenose obaveštenja i upozorenja stanovništvu. Savete lekara. Sudeći, bar po našim sugrađanima, nisu ih poslušali u u potpunosti. Od ponedeljka 16.07 pa sve do petka 21.07. svaki dan je Zavod za HMP u Novom Sadu imao preko 100 intervencija u toku 24h, bilo je dana da smo na teren izašli i 130 puta. Od tog broja, bar je 20 osoba prijavljeno od strane zabrinutih prolaznika ili policije, kao NN osobe, što podrazumeva da nismo znali o kom je pacijentu reč, a ponekad nemamo podatak ni da li se radi o ženskoj ili muškoj osobi. Razlozi prijavljivanja su najčešće banalni, kolapsna stanja, povremeno saobraćajne nesreće, osobe pod uticajem alkohola ili droge, a retko ozbiljno ugroženo zdravstveno stanje ili naprasne smrti. Koleginica dispečer je imala stresnu situaciju, kad su se desile četiri naprasne smrti u toku dana, od toga dve u iste vreme, na različitim krajevima grada. Sve te dane, pa i kasnije smo vredno radili, a zaposleni su jurili da pomognu svima koji su zvali, iako dele sudbinu ostalih ljudi koji rade u nesnosnim vremenskim prilikama, u kombiju HMP je takođe preko 40 C.
Dnevnik ne bi bio „trač“ novine, ako ne bi preneo bar jednu pogrešno interpretiranu informaciju. U četvrtak se se pojavio tekst „Zavod za hitnu medicinsku pomoć tražio je od nas da im pomognemo, te ćemo danas odlučiti ko će od lekara biti “pozajmljen” ovoj službi, koja zbog obima posla nema dovoljno ekipa za rad - kazao je Petrović. Svi kojima treba samo lekarski savet, a nije im neophodan dolazak hitne pomoći, mogu da zovu Centar za preventivne zdravstvene usluge Doma zdravlja “Novi Sad” na broj telefona 479-0-668, radnim danima od 7 do 13.30 časova LJ. P." Dr Đorđe Petrović je direktor Doma zdravlja “Novi Sad” u ostavci, po njegovim rečima, u ambulantama su uvedene smene, zbog velikih vrućina.
Nama pomoć u smislu kako su to novine prenele, nije potrebna,niti smo tražili lekare. Sve redovne ekipe su pripravne, a za dežurstva se angažuju vanredne ekipe. Naš deo posla radimo i uradićemo. Naprotiv,mi izlazimo, uglavnom na intervencije koje nisu urgentne, a takođe vršimo reanimacije kod pacijenata na odeljenjima Kliničkog centra, obično na Neurologiji i Psihijatriji. Pomoć koja bi nam dobro došla je: kad bi lekari iz Doma Zdravlja odradili svoj deo posla, zbrinuli chronična i neurgentna stanja svojih pacijenata, a klinike pozivale lekare sa odeljenja za reanimaciju iz Kliničkog centra, umesto da mi jurimo sa drugog kraja grada da bi smo oživeli nekog njihovog pacijenta u prijemnoj ambulanti ili na odeljenju.

Čudite me ljudi

Dragi čitaoci bloga, posebno zaposleni u Zavodu za HMP Novog Sada, čudi me da nema komentara na objavljene postove. Nema pozitivnih, niti negativnih mišljenja, nema slaganja sa mojim ličnim stavovima, niti nekog suprotnog mišljenja. Ne ostavljate ime, niti se dobije vaša e-mail adresa, sa koje šaljete komentar. Volela bih da čijem i vaše mišljenje. Javite se.

Kakvog direktora bi ste vi želeli ?

Postoje dva načina unapređenja rada zdravstvenih radnika, a u cilju bolje zdravstvene zaštite i pomoći bolesnim ljudima.
Jedan način je: naređivanje, kažnjavanje, uvođenje novih pravila i dodatnih obaveza u toku radnog vremena, koje se posebno ne nagrađuju. Dežurstva koje obavljaju ekipe HMP, se vrše u redovnom radnom vremenu, a ostale slobodne ekipe, pokrivaju deo teritorije i rada one ekipe koja je zauzeta na dežurstvu. Zajedno sa dispečerima pokušavaju da stignu, da odgovore na sve pozive u optimalnom vremenu. Ta se dežurstva, ili ne naplaćuju od organizatora raznih predavanja, predstava, sportskih i drugih dešavanja, ili se naplate, bez zvaničnog računa ( kome i koliko- na koji račun ???????)
Drugi način, koji je trenutno zastupljen kod nas u Zavodu za HMP Novog Sada, od kako je direktor Mr.sci.dr Siniša Saravolac, je razgovor, saradnja sa zaposlenima, popravljanje uslova rada, radne sredine i konfora radnicima. Osim ugradnje klima uređaja dispečerima, organizovan je bolji i kvalitetniji smeštaj ekipi u Kaću, popravljene su pokvarene vodovodne instalacije, redovno se vrši zamena istrošenog ili polomljenog nameštaja, kao i nabavka sapuna, toalet papira, dezinfekcionih sredstava i svega onog što vam se možda čini smešno, ali svi zaposleni znaju koliko je važno, da na svom poslu, u toku 12 h radnog vremena, mogu otići u toalet i oprati ruke, a ne kupovati i donositi svoj lični sapun i papir. Dobili smo nove uniforme i još mnogo, mnogo toga.......
U slučaju bilo kakve sumnje ili stvarnog prekršaja u toku rada, razgovor sa direktorom se obavlja u četiri oka, a ako se prekršaji ponavljaju ili se dokaže ozbiljna povreda radne discipline, čime se kvari imidž poštenih, radnih medicinara, tada se ti nesavesni radnici kažnjavaju.
Kad se angažuje Ekipa Zavoda za HMP, radi dežurstva, šalju se vanredne ekipe, kojima se to dežurstvo posebno plaća, a oni koji su podneli zahtev za dežurstvo, to nadoknađuju uplatom na račun Zavoda, a ne uspostavljanjem ličnih veza, prijateljstva i extra profita rukovodioca. Time su ostale ekipe u toku svog redovnog rada oslobođene dodatnih obaveza, a zdravstveni osiguranici- stanovnici opštine Novi Sad, bolje i sigurnije zbrinuti, jer su sve redovne ekipe pripravne da im pruže urgentnu pomoć. Još bolje bi bilo da imamo veći broj i novije automobile, a volje za rad i znanja imamo, a kontinuirana edukacija i usavršavanje je naša obaveza, kao i svih ostalih zdravstvenih radnika.

Exit 007 u Novom Sadu

Exit kamp je otvorio svoja vrata 10.07. a zatvoriće se 16.07.2007 god. Festival Exit 007 se održavao od 12. do 15.07. Tada se u Novi Sad slila reka mladih ljudi iz zemlje i inostranstva. Najviše gostiju je bilo iz Velike Britanije. Zavod za HMP Novog Sada ove godine nije dežurao u državi Exit
( petrovaradinska Tvrđava i exit kamp ).
Organizatori Exita su se odlučili da angažuju i plate dežurstvo Domu Zdravlja iz Inđije.List Dnevnik je sa podnaslovom: "Bolnica na Tvrđavi, lekari u kampu" napisao o organizaciji lekarskog zbrinjavanja exitovaca. Kasnije su se nastavili tekstovi o radu tih lekarskih ekipa i njihovoj efikasnosti.
Tekst koji nije bio on line, objavljen je u petak 13.07. sa naslovom “Lekarska pomoć“ gde su data i dodatna objašnjenja „Oni kojima je potrebna lekarska pomoć van Tvrđave ili kampa, mogu da pozovu Zavod za HMP na broj telefona 94 ili da u toku noći, od 19 do 7 sati narednog dana, odu u ambulantu u Njegoševoj ulici 4, u centru grada. Urgentni centar Kliničkog centra radi neprekidno a pojačao je dežurstva tokom trajanja festivala. Lj.P.“
Zavod za HMP Novog Sada je svih ovih dana imao povećan broj poziva, naročito sa javnih mesta. Još pre prvog koncerta smo zbrinuli povređenog Engleza, u blizini kampa. Ukazivali smo pomoć i ostalim gostima na ulicama Novog Sada i Petrovaradina. Pomogli smo pretučenim učesnicima „Povorke Tolerancije“ Svi različiti, svi ravnopravni. Ukazali smo pomoć mladiću na kapijama Petrovaradinske Tvrđave, rano zorom, pošto su ga napali huligani odmah posle napuštanja države Exit. Obezbeđenje i dežurne medicinske ekipe unutar Tvrđave su odbili da ga prime nazad i ukažu mu pomoć. Čak smo intervenisali i u samoj državi Exit, i to u oba kampa, gde bi trebalo da su spremne dežurne ekipe iz Inđije. U mojoj slobodnoj, nezvaničnoj proceni, intervenisali smo bar 40 do 50 puta kod turista, posetilaca Exit-a, a za tačne informacije treba se obratiti direktoru Zavoda za HMP, Mr.sci.dr Siniši Saravolcu.
Čudi me odluka organizatora Exita, da angažuju Dom zdravlja iz Inđije, na račun kvaliteta zdravstvenog obezbeđenja posetilaca Exit-a. Verovatno su računali sa tim da ćemo mi pomoći.Pomagali smo i ranije, ali ovaj put u našem gradu Novom Sadu.
U anketi koju su organizovali novinari Dnevnika, S.Ignjatović, o incidentu u Dunavskom parku jasno se vidi da su svi učesnici ankete osudili napad na Povorku različitosti. Građani Novog Sada su tradicionalno vaspitani i spremni da prihvate različite rase, kulture, vere i nacionalnosti. Verujte mi na reč. Rođena sam i odrasla u ovom prelepom gradu. Do svoje 14-te godine nisam ni znala da postoje različite nacionalnosti. Mi smo svi bili Jugosloveni. Jedina razlika koju prihvatam je : Da li je neko dobar i pošten ili je kriminalac.
"Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogresne ljude zaustavljali na njihovom putu, da smo ih sprečavali da čine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale." DR ZORAN ĐINĐIĆ 1952 - 2003.

SMS PORUKE

Ovo je upozorenje svima koji žele i šalju SMS poruke listu „Dnevnik“. Ako pišete nešto što njima ne odgovara, neće objaviti poruku, iako su u petak 06.07. objavili „Cenzura, nego šta!“, gde navode neka objašnjenja kako i zašto ne objavljuju poruke velikog broja čitaoca.
Meni se desilo da sam poslala poruku, sa negodovanjem na tekst „KISAČ: Hitna pomoć odbila da dežura na folklornoj smotri!”
Dnevnik , ali nisam želela da o tom tekstu pišem na blogu, jer se isuviše meša politika u pitanje organizacije i rada Zavoda za HMP, a u politiku ne želim da se mešam. Kakvog interesa ima Dom Zdravlja u Inđiji, sa direktorom dr Vasom Petrovićem, na čelu o kom je Svakodnevnica pisao na svom blogu još davne 2004.godine, tekst „ IS novosadskog doma zdravlja“, pa da oni dežuraju u Kisaču, i pored toga što zvanično nije traženo dežurstvo od Zavoda za HMP Novog Sada? Možda da bi opravdali dežurstvo na Novosadskom poljoprivrednom sajmu ili to što su preko raznih intervencija angažovani za dežurstvo na Exit-u. Jedini je problem što oni ne mogu to dežurstvo sami da obave, već moraju da angažuju pomoć drugih Hitnih, pa i zaposlenih u Domu Zdravlja Novog Sada. Možda bi im bilo efikasnije kad bi pojačali svoje punktove, pa da ne mora Zavod HMP iz Novog Sada da šalje ekipe u ispomoć na teritoriju Inđije zbog saobraćajne nesreće ( za dva slučaja pre nekoliko meseci, lično znam ) ili da njihovi sugrađani kolima dolaze u našu ambulantu u Njegoševoj ulici, zbog ukazivanja lekarske pomoći, ili da ne moramo da prevozimo pacijente sa jedne na drugu Kliniku i Institut koju je njihova hitna dovezla i ostavila ( pijan mladić na Institutu za KVB ).

Od kako je postavljen dr Saravolac na mesto direktora Zavoda, počela je medijska kampanja protiv njega i objavljivanje netačnih i nekorektnih tekstova od strane novinarke ovog lista. U početku se pisalo o spontanom protestu zaposlenih, kojeg nije ni bilo. Sad u ovom tekstu navode kako smena nije organizovana, a ni to nije tačno. Ekipe u Kisaču stvarno nisu bile organizovane, ali u vreme kad je bilo staro rukovodstvo, a to su njihovi političko-kumovsko-rodbinski prijatelji. To nisu objavili, već su naprotiv, pozvali svoje prijatelje, bivše radnike HMP, i pokazali im poruku i broj sa kog je poslata. Tako da znate, da će vaš broj pokazati, onima koje kritikujete. Ono što nema i ne treba da ima veze sa politikom, je činjenica je da zaposleni u Zavodu, podržavaju dr Saravolca, sa velikom većinom, da su sad smene i dežurstva organizovana, da se radi bolje, da smo mi zadovoljniji i da znamo da će nas pohvaliti za dobar rad, zaštititi od nepravednog optuživanja ali i kazniti za nemar, nerad i neadekvatno ponašanje, korupciju ili razne mahinacije. A list „Dnevnik“ meni nekad omiljen lokalni dnevni list je, bar što se tiče izveštavanja u vezi rada Zavoda za HMP, od strane ove novinarke postao trač časopis, koji objavljuje isključivo kritiku čak i izmišljenu.

Kad se deca brinu za svoje stare roditelje

„Molim vas, ako možete da pošaljete kola Hitne pomoći. Otac me je nazvao, nije mu dobro. Guši se. Uzeo je nitroglicerin. Ne znam, da li će moći da ustane da vam otvori vrata. On ima 82 godine. Mama je takođe bolesna, ali je nepokretna i pod redovnom terapijom.Ja odmah krećem kod njih, uzeću Taxi, da bi vam otvorila vrata.“ Ponovo, ćerka, kulturna, zabrinuta za oca i majku, zove iz Taxija. Ona je u putu, bez obzira što u tom trenutku sviće zora ( između 4 i 5 sati-jutro ),kreće da pomogne roditeljima i da ih obiđe.
Ekipa je odmah poslata, te dok je ona stigla, lekar je već pregledao oca i dao mu odgovarajuću terapiju. Na sreću nije bilo ništa ozbiljnije, ali je bilo akutnog pogoršanja, njegove hronične bolesti, sa pokušajem da se to stanje sanira u stanu, a po potrebi preveze i u bolnicu.
Odmah posle toga, drugi poziv, od strane sina za mamu.
„Mama je noćas pala i udarila nogu. Stavljali smo hladne obloge. Dali smo joj tablete protiv bolova. Ona ne može da stane na tu nogu. Sad ću ja sesti u kola da dočekam vašu Ekipu, zato što je našu kuću teško naći, a mamu ne mogu da pomerim, pa vas molim za pomoć.“
Ekipa se nekoliko puta mimoišla sa sinom, ali je on kontaktirao dispečera sa mobilnog telefona, uz pomoć kontakta radio vezom, konačno su se našli na jednoj raskrsnici. Baka je pregledana i prevezena na hirurgiju, zbog sumnje na prelom kuka. Taj sin će sve učiniti da se mama oporavi i negovaće je i nepokretnu u krevetu, a ako ne bude u mogućnosti da to sam uradi, angažovaće negovateljicu ili naći mesto mami u gerontoškom centru, gde će ona imati negu i pažnju od strane medicinskog osoblja, a on će je svakodnevno obilaziti. Sajt koji mi se dopao o nezi starih ljudi.
www.solidarnost.org.yu/organizacija/odrasli_i_stari.php

Kad se deca ne brinu za svoje stare roditelje

Odraslo dete: „ Treba da dođe Hitna pomoć i da pregleda moju mamu. Ona je TRI NEDELJE u NEKOM??? POLUSVESNOM STANJU? Nije pila tablete. Ja sam joj danas dao/dala njene lekove.
Lekar dispečer: „ Zašto za te tri nedelje niste zvali lekara OP ili Hitnu, već ste dozvolili da mama bude bez lekova, u polusvesnom stanju?“
Odraslo dete: „Ma šta VI mene ispitujete. TO JE VAŠ POSAO. Bilo mi je NEPRIJATNO da zovem doktorku iz ambulante. Uostalom, ja sam bio/ bila na odmoru. Njoj nije dobro i Vi ima da pošaljete kola. Imam ja prijatelje doktore. Hoću da mi kažete:- da li će ona umreti!!???“
Kad god se deca ne brinu o roditeljima, razgovor sa dispečerima je sličan, a u početku bolesti, obično je praćen, insistiranjem na hospitalizaciji. „ON je za bolnicu. Uostalom ja nemam vremena da budem stalno pored njega.Imam svoju porodicu i posao.“ Kad ti stari nemoćni ljudi , kojima je potrebna nega i pažnja svoje odrasle dece, nekoliko puta budu vraćeni sa prijemnih odeljenja klinika na kućno lečenje, tada deca prestanu sa zahtevima za Hospitalizaciju, ali svaki dan zovu Hitnu, zbog: bolova, „gušenja“, temperature i drugih hroničnih, neurgentnih stanja. Lekarima OP se ne obraćaju, a lekove ne nabavljaju, ali uvek prete:“Ako se njemu nešto desi ! Šta ako umre?“ itd, sa svesnom ili podsvesnom željom da se to desi što pre, da oni naslede roditelje, da se reše obaveza i kakve-takve brige za njih. Naravno, da će ti stari bolesni, iscrpljeni i neadekvatno lečeni ljudi umreti, a kad to zavisi od njihove izdržljivosti i bolesti koje imaju. Ako ne pošaljemo kola, svaki put kad oni zovu, može se desiti da baš tada umru, E TADA ĆE SE TA DECA ŽALITI NA HITNU, jer nije uradila svoj posao.

Usvojen je Statut Zavoda za HMP Novog Sada

Privremeni upravni odbor Zavoda je još 31.01.2007.godine doneo Statut Zavoda za HMP, koji je usvojen 11.06. a objavljen na oglasnoj tabli 12.06. i stupio na snagu 20.06.2007. godine.
Po članu 8 koji govori o delatnosti Zavoda:
Zavod obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou iz oblasti Urgentne medicine.
- medicinske konsultacije i lečenje kod kuće ( HMP )
- sva urgentna stanja na licu mesta, u toku transporta
- sanitetski prevoz akutno obolelih i povređenih u druge zdravstvene ustanove kao i prevoz pacijenata na Dijalizu
- snabdevanje lekovima koji se daju u hitnim slučajevima
- prećenje i sprovođenje stručno i naučno utvrđenih metoda lečenja u oblasti urgentne medicine a naročito utvrđene stručno-metodološke i doktrinarne kriterijume
- utvrđivanje i sprovođenje mera u vanrednim situacijama
- druge poslove utvrđene Zakonom, ovim statutom i aktima Zavoda

Organizacione jedinice Zavoda su:
1. Medicinska služba
2. Služba za opšte pravne i ekonomske-finansijske poslove
3. Služba voznog parka i tehničkog održavanja
4. Služba za snabdevanje, bezbednost i zaštitu na radu

Organi Zavoda su:
1. Direktor
2. Upravni odbor
3. Nadzorni odbor

Stručni organi zavoda su :
1. Stručni savet
2. Etički odbor
3. Komisija za unapređivanje kvaliteta rada

Zaposleni medicinski radnici su 21. juna predlagali članove Stručnog saveta, tajnim glasanjem. To svoje pravo je iskoristilo samo 43 zaposlena, a direktor će na osnovu datih predloga izabrati tri člana ovog saveta. Stručni savet je savetodavno telo direktora i Upravnog odbora, a njegovi članovi su lekari Zavoda.
Zavod sprovodi Interne kontrole poslovanja, kao i Unutrašnju kontrolu kvaliteta stručnog rada, a radi i na Zaštiti prava zaposlenih, Zaštiti životne sredine, sarađuje sa Sindikatom.

U Zavodu postoji i Zaštitnih pacijentovih prava. Pošto u Zavodu nema i ne sme biti , nikakvih mahinacija, krivičnih, prekršajnih i privrednih dela, zaposlena je pravnica Ljiljana Nikić-Sovilj , koja do pre dve godine tu dužnost obavljala u Domu Zdravlja i o kojoj je ovih dana dosta pisano u SMS porukama čitalaca lista „Dnevnik“ u smislu pohvala njenog rada, stručnosti, poštenja i iskorenjivanja svih vrsta korupcije. Jedan čitalac „Dnevnika“ kaže: Ako želite da služba funkcioniše vratite Ljilju Nikić Sovilj. Ona ne može da se vrati u Dom Zdravlja, pošto je sad zaposlena u Zavodu za HMP Novog Sada. Novinarka LJ. P. Dnevnika, ima ovu informaciju, ali neće da piše pozitivne tekstove o Zavodu, pošto se na Tari druži sa protivnicima dr Saravolca.

60% više intervencija

Petak,noćna smena, a posla petkom uveče, do 03h ujutru, preko glave.
Moram priznati da sam očekivala veći broj pijanstva i tuča. Srednjoškolci su se raspustili, izašli u provod, organizovali žurke, ali bilo je samo 3-4 tuče sa po nekoliko povređenih, toliko i pijanih na ulicama. Najveći broj poziva je bio zbog posledica vlažnog a toplog vazduha, koji je izazvao tegobe kod hroničnih bolesnika, srčane, plućne i psihičke smetnje. Interesantno je da je najveći broj poziva bio sa Novog Naselja i Satelita. Od 19h pa do blizu ponoći, sve tri urgente ekipe u Novom Sadu su radile bez prestanka. Proveli su više od četiri sata u kolima od jednog do drugog pacijenta i prosečno zbrinuli, za to vreme, po 10 pacijenata. Nisu stigli ni do toaleta, a o večeri i kafi ni reči. Specijalna urgencija, četrvrta ekipa u gradu je imala nešto manji broj intervencija, ali težih i urgentnijih stanja, pacijente bez svesti, reanimaciju, saobraćajnu nesreću. Ekipe po punktovima, van grada, su takođe radile, ali ne tako naporno. Ostatak večeri je prošao sa još 20-tak izlaza, te smo na kraju ove noći intervenisali 65 puta, sa osam ekipa, a nosioci posla su bile tri urgentne ekipe u Novom Sadu.

Narkomanija

"Zavistan čovek želi da živi bez odgovornosti, ali tada gubi slobodu, postaje rob zla i greha i može toliko nisko pasti da ga se djavo zastidi."
(Patrijarh Pavle)
Bolest zavisnosti od droga se naziva narkomanija. 1957. godine Svetska zdravstvena organizacija definisala je narkomaniju kao: „stanje periodične ili hronične intoksikacije izazvano ponovljenim unošenjem droge“. Možemo razlikovati tri vrste zavisnosti: psihičku, fizičku i stanje tolerancije.
Narkomanija je "galopirajuću pošast" u Srbiji i Novom Sadu.
Hitnu pomoć pozivaju mladi ljudi “prijatelji” narkomana ili slučajni prolaznici, koji ih nađu na ulici, parku, ulazima zgrada….Pozivi za ove osobe su vrlo retko određeni i korektni. Jedan takav je bio od strane sestre za brata “Dođite tu i tu ( tačna adresa ),moj brat je uzeo heroin.Prestaje da diše i plavi u licu.“ Ekipa je poslata istog trenutka, dat mu je lek Nalokson* ( antodot ) i on je prodisao. Mnogo češće su pozivi sa velikim brojem nepoznanica “ Nešto mu nije dobro “ “Ne poznajem ga/je “ , “Ja sam samo prolaznik”, ne znam, neću, ne mogu i ostalo NE, uz obavezno VI MORATE DA DOĐETE. U tim slučajevima obično se radi o pijanstvu, ali ima i narkomanije. Koliko je rodbina otuđena od narkomana, kad svi dignu ruke od njega pokazuje primer iz “Crne hronike” naših dnevnih listova, krajem aprila. Pronađen je leš u fazi raspadanja na parkingu, na Limanu 4, u automobilu. Dnevnik Posle identifikacije osobe, koja se predozirala, osvanula je cela stranica oproštajnih čitulja, od bliže i dalje rodbine, kao i raznih prijatelja.
Koliko su roditelji očajni kad saznaju da je njihovo dete došlo u kontakt sa narkotikom je iskazala majka jednog 16-to godišnjaka, učenika prvog razreda srednje škole. Ljuta, razočarana, zabrinuta jer je saznala da je dečak duvao lepak sa drugovima.
Za nas su što se tiče adekvatnosti reagovanja, najgori pozivi iz raznih kafića i diskoteka. Jednu noć su zvali iz kafića za devojku i pri prijavi ublažili njeno zdravstveno stanje “Devojka je bez svesti, ne budi se, mrdamo je i kvasimo.Ona je u tom stanju već pola sata. Da, normalno diše. Ne, nije pijana, verovatno je uzela neku drogu.” U blizini kafića je bila jedna od urgentnih ekipa, u stanu pacijenta. Po ovoj prijavi, koja ne ukazuje na “overdose “ mogli smo sačekati tu ekipu, pa ih poslati, da pregledaju devojku. Međutim, posle par minuta je usledio novi poziv, od druge osobe, koja je nekulturno i napadno insistirala da se dođe odmah, ali opet bez objašnjenja. Ja sam tada, pozvala policiju, zbog sumnje na narkomaniju i uputila drugu ekipu na tu adresu. Pre nego što je ekipa stigla, još su jednom pozvali, a u međuvremenu je došla i patrola MUP-a i tek su tada prijavili da je prestala da diše. Zbog toga sam morala uputiti i treću Urgentnu ekipu, koja je u tašni imala lek NALOKSON* Zahvaljujući tome, devojka je i pored pogrešne prijave, preživela. Uz ovakav stav, lako sam mogla pogrešiti, čekajući prvu ekipu, ili poslati samo lekara, bez Naloksona, a tada bi se digla graja i osvanuli bi naslovi u novinama, “ Hitna pomoć je zakasnila”, očevici bi davali izjave, kako su dugo čekali i javno mnenje bi mene i sve nas krivilo za tragičan ishod. Niko ne bi krivio one koji su pozvali i namerno netačno i neodređeno dali podatke. Jedino bi policija i sud optužili dilere, koji su joj omogućili uživanje narkotika.
Ponekad na možemo da zakasnimo, zato što je narkoman već preminuo. Mada i tada odmah pošaljemo ekipu, jer sve dok ne dođemo na lice mesta, mi to ne znamo. To su prijave od strane policije, kad ga pronađu „overenog“ najčešće u WC-u, nekog kafića ili drugom javnom toaletu. Ako je „ mala nužda jedan, a velika dva“ dinara, kol`ko košta drogiranje? Cena je život.
Ps. U okviru pripreme Zavoda za HMP za mnogobrojne, veoma atraktivne koncerte i razna druga dešavanja koja su u organizaciji Exit-a, nabavljene su dovoljne količine lekova i zavojnog materijala, posebno anditota „Nalokson“.

Vreme čekanja

„Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj “, sam napisala u prošlom postu. Kad nam je neprijatno, neugodno, tad su nam minuti dugi kao sati, a tako je i kad nešto čekamo, posebno Hitnu pomoć u urgentnim stanjima. Često nas pozovu, pošaljemo ekipu, a posle jednog minuta se javlja uplašena rodbina, ili slučajni prolaznici ljuto i optužujući “Zvali smo pre 10-15 minuta, a vi još niste stigli “.
Juče me je suprug pitao za jednu od takvih situacija, koja se desila pre nekoliko dana. Prva slobodna i najbliža ekipa je poslata kod pacijenta u besvesnom stanju. Kuća ovog pacijenta je na periferiju Novog Sada. Velika gužva u saobraćaju, je produžila vreme dolaska, na nekih 10 do 20 minuta. Pacijentu je ukazana pomoć, prevežen je u bolnicu, ali je zbog ozbiljnosti zdravstvenog stanja preminuo, posle 5-6 sati, na odgovarajućem odeljenju bolnice. Komšinica i koleginica pacijenta je komentarisala, kako se Hitna pomoć čekala sat vremena. Naravno da ta konstatacija nije odgovarala pravoj istini, i kad sam proverila vremena poziva i upućivanja ekipe, pružila sam pravu informaciju mom suprugu, ali nažalost, mislim da neće uspeti da razuveri komšinicu u neistinitost i nepravednost optužbe, na našu službu. Postoje ljudi, svuda u svetu, koji uvek nekog krive za nešto, a lekare za bolest, ili situacija od pre par meseci, kad me je pozvala žena-gospođa i u startu agresivno nastupila, nezadovoljnim glasom, a završila razgovor “Ja ću se uvek svađati sa doktorima” uz nabrajanje situacija u kojima je ona ili neko od njenih poznanika bio, a koje su se davno desile i koje nemaju nikakve veze sa našom službom. Čini mi se da joj je bilo krivo, to što sam ja bila dovoljno smirena i nisam želela da se svađam sa njom ( bilo mi je smešno, ali i tužno, dok sam slušala njene žalopojke i nerealna očekivanja od svih zdravstvenih radnika ).

"Kako sam se nadala, dobro sam se udala".

Naš narodni izraz koji obično koristimo, kad nam se nešto dobro desi, a očekivali smo lošiji ishod. Tako sam se ja osećala u nedelju rano zorom, pri kraju noćne smene. Subota noć, nije bila toliko naporna za urgentne ekipe, koliko sam očekivala na samom početku smene. Koncert Zvonka Bogdana i tamburaša na Trgu, razna veselja, proslave i svadbe, nisu izazvale onoliko tuča i saobraćajnih nesreća, koliko se to vikendom dešava. Velik broj pacijenata je prihvatao savet i često su dolazili u našu ambulantu u Njegoševoj ulici. Zbog toga je kolega, koji je tamo radio imao preko 50 pacijenata, do 03h. I mi smo imali posla, ali ne kao prošle nedelje. Za mene je fizički napor isti, ali mi je psihički bilo lakše i opuštenije, ( samo jedan pacijent se ljutio i svađao, zato što nisam prihvatila njegov poziv i poslala mu ekipu, već sam insistirala da podigne lek u apoteci, za koji već ima recept. ) U svakom trenutku sam imala slobodnu urgentnu ekipu, koju bih mogla uputiti na hitnu intervenciju.
Najteže mi je kad su mi sve ekipe zauzete. Tad mi se želudac zgrči, a često „uhvatim“ svoje podsvesne, sebične misli „ Samo da se sad, ništa ozbiljno, ne desi mojoj najbližoj rodbini- roditeljima, sinu, suprugu, ali ni ostalim prijateljima „ Znam, da tada nemam mogućnosti da im pomognem, osim da napustim svoje radno mesto, sednem u auto ili taxi i sama odem do njih, pa ako su pokretni i svesni, što pre ih odvedem na neko od prijemnih odeljenja Klinike ili Instituta. Druga vrsta straha je iz istog razloga, ali za ostale sugrađane, a naročito za hitne intervencije na javnim mestima. Nepostojanje slobodne ekipe, a time i duže čekanje okupljenih sugrađana, na javnom mestu, bi izazvalo nezadovoljstvo, njih ne bi interesovalo, da li postoji opravdan razlog kašnjenja.Osim toga, vreme koji oni navode kao vreme čekanja, je skoro uvek duže, od stvarnog vremena, koje prođe, dok ekipa ne dođe na lice mesta. Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj, i uslovljen situacijom u kojoj se trenutno nalazimo.
Semper dic verum, vacuam duc crimine vitam, fer patienter onus, fac sapienter opus. - Uvek govori istinu, ne čini zlo, strpljivo podnosi teret, razumno radi posao

Dolazi leto

Ovako smo preživljavali tople, sparne dane u Dispečerskom centru, Službe za HMP "Doma Zdravlja" u Novom Sadu prošle godine. Svakodnevna obećanja naših tadašnjih rukovodioca, da će nam nabaviti klimu uređaj, nisu urodila plodom.Koncentraciju na temperaturama, većim od spoljašnje je bilo teško održati. Ostalim sugrađanima smo savetovali, da uzimaju dovoljno tečnosti, napuste pretople prostorije i adekvatno se obuku.
Ovako ćemo raditi ove godine, u Zavodu za HMP, jer nam je direktor ugradio klimu u radnu prostoriju.

Pune ruke posla

Subota noć, Mimina smena. Protekla je vrlo dinamično za radnike Zavoda za HMP, dežurne na Hirurškom urgentnom prijemu i policiju.Lepo toplo veče, maturske svečanosti uz slavlja sa alkoholom, a bez dovoljne doze samokontrole agresivnosti dovode do toga da se naša deca sve češće opijaju, pa tako pijani leže na ulicama, a ponekad se i potuku. Jedna od tuča, noćas se desila u okolini Novog Sada. Povrede nisu bile ozbiljne, ekipa je dvoje lako povređenih mladih ljudi odvezla do hirurgije. Posle toga su ostali učesnici nesretnog slavlja zvali tokom cele noći da bi se raspitali o zdravstvenom stanju povređenih. Pošto im je svest bila zamagljena alkoholom uz nedostatak adekvatne komunikacije, nikako m se nije moglo objasniti da Hitna pomoć nije bolnica, nemamo stacionar i ne znamo šta se dalje dešava sa pacijentima koje prevezemo u bolnicu, osim ako nas pozovu da ih naknadno transportujemo na drugo odeljenje ili kući.
Dva provalnika se nisu pokazala vična svom „poslu“, ne samo da su uhvaćeni, nego su se i povredili pri pokušaju da pobegnu od policije. Jedan je iskočio kroz prozor, a drugi je pao sa motora, kad je naleteo na auto policije. Povrede nisu bile opasne po život.
Nekoliko ljudi je zvalo našu službu i policiju zbog porodičnih svađa i problema, a jedna se majka zabrinuto interesovala za ćerku koja se nije vratila na vreme sa posla.
Naša sremska ekipa, iz Petrovaradina je noćas imala sreće. Zbog dotrajalosti voznog parka i kvara na instalacijama, motor se zapalio. Sretna okolnost je, da se to desilo u krugu bolnice, gde je bilo mnogo ljudi. Odmah je dotrčao i dežurni vatrogasac sa aparatom za gašenje, pa je požar ugašen. Druga ekipa ih je odšlepala do garaže, gde su preuzeli rezervni auto i nastavili dalje normalno da rade do kraja ove noći.
Kao lekar, jedne od urgentnih ekipa u gradu, ove noći je bio direktor Zavoda za HMP. U istraživanjima ekonomista, postavlja se pitanje „ Šta je važno da bi direktor bio dobar „ pa se navode odgovori da: „Direktor mora da čuje šta brine zaposlenog i da svojom energijom stalno gura ljude napred, uvek ima vremena za sve, i što je ključno - on je pravedan.” Ako znate da je nama važno, da smena funkcioniše bez problema i da su sve ekipe na svojim radnim mestima, a da je broj lekara koji su zaposleni u Zavodu za HMP još uvek nedovoljan, da bi se pokrili svi izostanci, zbog bolovanja, a sad i godišnjih odmora, onda sami procenite da li je naš Direkor dobar.
p.s. Srdačan pozdrav dragim prijateljima,kolegama u Norveškoj od svih zaposlenih, a specijalno od Mimine smene.

Radni vikend

Protekli vikend mi je prošao radno. Petak, dnevna smena, od 07h do 19h. Toplo vreme i neadekvatno reagovanje svih građana Novog Sada, pa i ostalih gradova, na naglo otopljenje je dovelo do povećanog broja poziva kao i intervencija službe Zavoda za HMP. 14.05. je B92 objavio vest : Utrostručeni pozivi Hitnoj pomoći B92
Ne znam, koliko urgentnih ekipa u toku dana, radi u Beogradu i koju teritoriju pokrivaju, za oko 2 miliona stanovnika. Ali znam da Zavod za HMP Novog Sada, u toku jedne smene ima 8 urgentnih ekipa, a u gradu od toga rade 4 ekipe. Sa obzirom da smo, moj tehničar i ja primili 69 poziva, za intervencije, za tih 12 časova, a od toga 11 intervencija na javnom mestu, i takođe samo oko 19 van grada,i oko 2 za tehničara, koji daje terapije, bez lekara, znači da su 4 ekipe u Novom Sadu intervenisale u proseku 12 puta, po ekipi u Novom Sadu i skoro 5 intervencija po ekipi van grada.
Svi su se umorili, preznojali i ljutili se na nas dvoje-dispečera. U kolima HMP je pretoplo, klime koje bi trebale bile sastavni deo opreme naših automobila, su se pokvarile. Sav vozni park je dotrajao i neophodno nam je da ga obnovimo, ali nedostatak sredstava nam to ne dozvoljava. Novi direktor, nam je obezbedio nove uniforme, jer su prethodne, stare više od 3 godine, iznošene i iscepane, ali za veća ulaganja, još nema dovoljno novca. Možda će ovo pročitati, neko ko bi želeo da nam pomogne, kao sponzor, pa ga molim da se u tom slučaju obrati direktoru Zavoda za HMP Novog Sada i pomogne nam u daljem radu. Nas dvoje dispečera, smo se takođe umorili. Zbog povećanog broja poziva, davanja saveta i osim urgentnih izlaza, ogromnog broja transporta ( do 15h je bilo preko 110 transportnih izlaza, koje obavljaju transportne ekipe, bez lekara ), uspeli smo da doručkujemo oko 16h tog dana. Kolege koje su nas smenile su takođe imali velik broj poziva i intervencija u toku te noći, tako da smo ukupno imali preko 120 intervencija za 24h.
Subota noć od 19h do 07h, je takođe protekla sa većim brojem poziva i intervencija, ali je noću malo lakše raditi, temperature u kolima su manje, postoji dodatni lekar, koji radi neodložnu, za sva neurgentna stanja. Većina poziva je do 01h. Tako da od 50 izlazaka na teren te noći, i to za 2 saobraćane nesreće i 5 osoba na javnim mestima, većeg broja pijanih i tuča u našem lepom gradu, smatrali smo da je noć prošla lagano, u odnosu na dnevnu smenu. Na ovom mestu, osećam obavezu da pohvalim grupu mladića, koji su pomogli momku u centru, kojeg su po rečima ostalih prolaznika, tukli neki obesni klinci. Prvo su nas pozvali, a potom ga i odveli u našu dežurnu ambulantu, gde mu je ukazana pomoć i pre dolaska ekipe. To je adekvatno pružena pomoć, a ne kao ostalih 5-6 prolaznika, koji su zvali za njega, ali nisu ni zastali da pokušaju da mu pomognu. Marija Šerifović sa pesmom "Molitva" pobedila je na ovogodišnjoj 52. Evroviziji koja je održana u Helsinkiju.
Nedelja noć, je bila pravi “odmor”, samo 33 intervencije, te noći i to oko 4-5 urgentna izlaza, a sve ostalo hronični bolesnici. Velik broj pacijenata je prihvatao date savete. Ne zaboravimo jedan lažni poziv. Devojka je zapušila nos i tako govoreći se predstavljala, kao baka, kojoj nije dobro. Ona i njen prijatelj “šaljivdžija”, nisu hteli da izdiktiraju broj mobilnog sa kog su nas pozvali, ali MI IMAMO IDETIFIKATOR POZIVA.

Nepromišljenost mladih lekara u opasnim situacijama

Dok sam pisala prošli post na blogu i navela da je mlada koleginica ipak otišla u kuću kod pacijenta, za kog je navedeno da je agresivan i psihotičan, setila sam se jednog svog doživljaja, kao lekara početnika. Radila sam sa duhovitim tehničarom, koji je imao više iskustva od mene u radu Hitne pomoći. Jedne noći smo poslati na adresu kuće, iza koje je bila bašta. Bašta je bila u mraku. Kad smo stigli, čuli smo od ukućana, da se čovek verovatno ubio pištoljem. Policija je pozvana, ali još nisu stigli. Upalila sam malu, džepnu lampicu i krenula da tražim "pacijenta".Tehničar me je odgovarao i molio me da sačekam policiju. Ali, meni ni na kraj pameti nije palo da razmišljam o eventualnoj opasnosti u kojoj se mogu naći;npr da li smo sigurni da se radi o samoubistvu, ili je ubica u blizini, mračna stazica je bila neravna, pacijent je sedeo na stolici, pored nekih dasaka. Znala sam da ne smem da pomeram ništa oko pacijenta, zbog uviđaja, ali sam u tom trenutku pomislila " Šta, ako je još živ? Šta ako mu je potrebna pomoć, a mi čekamo?" Negodujući i sa neodobravanjem, moj tehničar je ipak krenuo ispred mene, da bi me zaštitio u slučaju bilo kakve opasnosti. Stigli smo do čoveka. Zatekli ga mrtvog. Videli pištolj i ulaznu ranu, a tad mi je tehničar objasnio razloge zašto se protivio traženju "pacijenta", jer nije hteo pred rodbinom da iznosi sumnje o izvršenju krivičnog dela. Tek tada sam shvatila da je bio u pravu, i setila se predavanja dr Soldatovića, iz prve pomoći, gde se navodi ,da se pomoć ukazuje onda kad smo sigurni da nećemo sami nastradati.Međutim, mi se toga ne pridržavamo u potpunosti. Sa malo više iskustva, pokušavamo da smanjimo nivo opasnosti u kojoj se možemo naći, ali ponekad su situacije takve, da tek po dolasku na teren shvatamo da postoji neka od opasnih okolnosti i po nas.

Izvinite, da li ste sigurni da neće pucati na nas?

Četvrtak, 03.05.2007. god. oko 21h, zazvonio je telefon 94 " Dođite hitno , ispred Bazara je pucano na čoveka. Pao je. " Istog trenutka je poslata Ekipa. Stigla je na lice mesta, policija još nije stigla. Ukazala pomoć povređenom, odvezla ga na Urgentnu hirurgiju. Sreda 09.05. oko 23h30min " Dođite hitno, moj brat je psihijatriski bolesnik, agresivan je. Pozvali smo i policiju. " Pozivam 92 ali saznajem da su im sve ekipe na terenu. Ekipa HMP i pored toga dolazi na lice mesta a mlada doktorka, uz pomoć medicinskog tehničara i rodbine, uspeva da preveze pacijenta do bolnice. Četvrtak 10.05 oko 01h " Dođite brzo, suprug je lečen na psihijatriji, prestao je da uzima lekove. Policija je već na licu mesta, kod nas. Malo se smirio.Deca i ja smo pobegli napolje, u dvorište. Mora se opet vratiti u bolnicu na lečenje."
Odličan tekst u listu" dnevnik" sa naslovom "Izvinite, da li ste, možda naoružani?" 06.05.2007 gde novinar Lj.P. piše o opasnosti u kojoj se nalaze hirurzi pri lečenju žrtava, sve češćih krvavih uličnih obračuna. Te žrtve najčešće dovozi Ekipa Zavoda za HMP. U tekstu piše "Lekari se u ovakvim slučajevima suočavaju i sa potencijalnim opasnostima ", "Samo jedna vrata nas dele od ljudi koji su vrlo razjareni i u ubilačkom nagonu, koji stižu neposredno nakon počinjenog dela, a tada u hodniku nema policije.Lekari ne znaju ko je u pratnji ranjenog čoveka, koliko je taj agresivan i da li je naoružan. Obezbeđenje je uvek u krugu bolnice, ali je taj krug veliki." Zamislite samo, kako je na licu mesta, na terenu. Nema vrata. Nema obezbeđenja. Ekipa Zavoda za HMP prilazi povređenom, ukazuje mu pomoć, a ne zna da li su " ljudi razjareni i u ubilačkom nagonu " još uvek tu, ili su se udaljili. Bilo je situacija, da su se ekipe na terenu sakrivale iza kombija, legali na sedište, dok su meci zviždali svuda naokolo.

Prikupljanje knjiga za Sigurnu dečiju kuću, Blog open susret

Naša Ekipa
Prisustvovala sam prvom sastanku blogera u Srbiji. Bilo je interesantno, mada meni kao slabo obazovanoj osobi iz oblasti komunikacija i kompjuterske tehnologije, pomalo nerazumljiva predavanja. Više o druženju pogledajte na tamburix i mooshema ili na ovoj strani blogopen
Ono što mi se izuzetno dopalo je akcija sakupljanja knjiga za decu mlađu od 7 godina, tj prvenstveno za klince i klinceze od 0-3 godine, koji je pokrenula Tanja, a knjige je predala u ime svih nas Sigurnoj ženskoj i dečijoj kući u Novom Sadu. Sigurna ženska kuća je u Novom Sadu otvorena 04.decembra 2006.pročitajte tekstove na www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=17266 i na www.chris-network.org/sh/sajt/10/451/?tpl=24
Kuća je tada primala maksimalno 30 osoba, a posle toga je proširena za odeljenje, baš te, najmlađe populacije. Međutim, nažalost, znam da su kapaciteti, već popunjeni. Pre nekoliko nedelja jedna ekipa je ukazala pomoć detetu, socijalno ugroženom, ali ne bolesnom i kad su ga odvezli do Sigurne dečije kuće, saznali su da nema mesta, te su ga gladnog i prljavog, ali zdravog odveli do Dečije bolnice, gde je zbrinut, dok socijalni radnik ne reši nesreću ovog deteta i nađe mu adekvatan smeštaj. Jedan slučaj od pre više godina, odslikava potrebu otvaranja ove ustanove. Sigurna ženska kuća je trebala biti otvorena još 2003.godine, tako su pisale novine, a gde je tada zapelo i zašto taj projekat nije realizovan, ne znam. Još davne 2002.godine, ekipa na čelu sa dr D.S.(koji trenutno živi i radi u Norveškoj ), je upućena u poslastičarnicu, u centru grada, gde se zatekli umornu ženu sa detetom od 2-3 godine. Muž i otac ih je maltretirao i žena je napustila siledžiju, ali nije imala gde da ode.( O problemima i nasilju nad ženama sam već pisala , u tekstu, „Kad komšije zovu,“ 06.10 2006. ) Njena rodbina je iz nekog sela, van opštine Novog Sada, a ona nije imala novca ni za autobus. Tada je Ekipa HMP tražila adekvatan smeštaj za ženu i dete. U bolnici ih nisu primili, nisu bile bolesne. U prihvatilištu, u Futogu su bili voljni da prihvate samo majku( nemaju smeštaj za decu ), i tako se Ekipa vozala kroz grad sa njima, više od 2 sata. Za to vreme su doktor, tehničar i vozač kupili majci i detetu, sendviče, čokoladice i soka, a na kraju, sam ja, kao dispečer pozvala telefonom njenu rodbinu, u selu i poručila im, da ih sačekaju na autobuskoj stanici. Doktror D.S. je kupio karte za autobus, a ekipa HMP ih je ispratila na put prema baki. Sve ovo je saznao tadašnji načelnik Hitne pomoći, a današnji direktor Zavoda, dr Saravolac, odmah je pohvalio Ekipu, koja se angažovala, i nadoknadio troškove, koje su imali. Napominjem vam da oni nisu tražili pohvale niti nadoknade, isto bi postupili, i pored toga što smo u to vreme imali mnogo manje plate nego sada.

Prvomajski praznici

Praznici su bili i prošli. Radnici su se vratili na svoja radna mesta, a deca u škole.Mediji su vas izvestili kako su protekli ovi neradni dani, uz roštilje i piće. Javljeno je i za eksploziju u Kontrastu, srećom bez žrtava, a i za požar u stanu na Limanu III, gde se ugušila žena.
Ja ću vam opisti dva događaja koji nisu medijski propraćeni, ali su naša tužna svakodnevnica.
U okolini Novog Sada, 1.Maja se skupila porodica i započela je priprema roštilja u dvorištu kuće, kod stare bake. Baka je dementna, davno šlogirana, pa su je postavili u stolicu, a snaja je pozvala Hitnu ,da bi je lekari pregledali. To je jedan od čestih poziva, koji ne spada u urgentno stanje. Baka je bolesna, stanje ne može da se popravi i ostaće dementna do kraja života. Međutim, dispečer ne može da ubedi rodbinu da je potpuno neopravdano pozivati i angažovati ekipu. Griža savesti koji deca i unuci osećaju uz nemoć da joj pruže više brige je jače od realne procene bolesti. Prijavljuju sumnju da se ponovo šlogirala ili čak kažu da je u „komi“, ali kontaktiraju sa njom. To je samo jedan primer nepostojeće ali česte Dg. "Vikend sindrom". Ekipa koja pokriva taj teren je bila zauzeta, te je adresa upisana ,sa napomenom da će neko doći da pregleda baku, u toku dana. Ne dugo posle tog poziva, ponovo su se javili sa iste adrese, ali ovaj put iskreno uplašeni, zabrinuti i u panici, jer je sin bake, čovek srednjih godina, stigao kod mame, na porodično okupljanje, zateturao se i pao u dvorištu. Čovek srednjih godina je bio bez svesti, usne su mu poplavile. Zahvaljujući iskustvu medicinskog tehničara-dispečera i našoj zajedničkoj proceni, da je ovo urgentno stanje I reda hitnosti, odmah je poslata druga Ekipa, iz grada na datu adresu. Na žalost i pored svih pokušaja oživljavanja, bakin sin je preminuo, te je snaja ostala udovica, a baka je živa i dalje, nesvesna da joj je sin umro od nedijagnostikovanog i nelečenog oboljenja srca i krvnih sudova.
Drugi dogaćaj pokazuje situaciju u kojoj se zdravstveni radnici sve češće nalaze, ali se o tome nedovoljno izveštava. Jedan od članaka, je prisutan na stranicama B92 sa naslovom „Kad pacijent napadne lekara”, na
www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=08&dd=02&nav_id=206580&nav_category=12&order=priority
U toku noći, oko 3h ,između 1. i 2. Maja, iz stana u centru grada je od strane pijanog društva prijavljeno, akutno napito stanje, bez svesti, za jednog od učesnika “ veselja “. I pored agresivnog i nekulturnog odnosa prema dispečeru, ipak je upućena Ekipa na datu adresu. Međutim pijano društvo je nastavilo sa napadima i na lekare koji su došli da im pomognu. Nije bilo povređenih, više je to bilo gurkanje i vređanje, a pozvana je policija da bi zaštitila medicinske radnike i vozača Zavoda za HMP. Kazna za ovakav napad , po sadašnjem zakonu je nedovoljna i neadekvatna.

Briga roditelja i Prvomajski uranak

Jučerašnji praznik rada sam provela radno, do 19h. Javljala sam se na pozive i davala savete pacijentima. Ekipe Zavoda za HMP Novog Sada su u toku tih 12 sati imale 70 intervencija. Neradnim danima, vikendom, je obično broj intervencija u toku dana oko 60, a ovih 10 više su bili uglavnom u vezi prazničnih aktivnosti(pripreme roštilja uz aperitiv pre jela a posle toga umorni izletnici su počeli da se vraćaju kući, pa je bilo nekoliko lakših saobraćajnih nesreća).
Moj sin od 16 godina je prvi put, prvomajski uranak proveo sa svojim drugovima. Krenuli su rano zorom, oko 6h ujutru, da bi zauzeli dobro mesto i pripremili roštilj. U toku celog dana nije bilo ni jednog poziva za intervenciju sa izletišta u okolini Novog Sada, gde se on provodio, tako da se nisam brinula. Međutim, kad sam trebala krenuti kući, pozvao me je suprug i obavestio me da sin još nije došao, nije se javio, niti je dostupan broj njegovog mobilnog telefona. Svaki roditelj razume šta smo tada nas dvoje preživljavali i brigu koju osećamo za našu decu. Tada sam pokušala da ublažim našu zabrinutost, na isti način kao bilo koji drugi roditelj, koji poziva našu službu ili policiju i interesuje se ,da li je bilo nekih slučajeva ili nesreća. Pošto sam znala da našoj službi nije bilo poziva sa te lokacije, ostalo mi je samo da pozovem policiju, i saznam da li su možda oni imali neku intervenciju.
To sam i uradila. Bilo mi je pomalo neprijatno, ali je policajac kom sam se obratila bio pun razumevanja za moj problem i utešio me. Nije bilo ni njihovih intervencija na tom mestu, osim toga i sam je isto preživljavao taj dan, jer je i njegova ćerka od 15 godina, takođe taj dan provela sa svojim drugaricama. Došla sam kući, a posle sat vremena, umoran, sretan i zadovoljan, što se lepo proveo, stigao je i naš sin. Baterija na mobilnom se ispraznila, od silnog slušanja muzike i slikanja, njegovog provoda.
MALO DETE, MALA BRIGA; A VELIKO DETE, VELIKA BRIGA.
Ne umanjujem brigu ostalih roditelja, ali napominjem da je briga nas, zaposlenih u Hitnoj pomoći i Policiji, za nijansu veća, jer smo svakodnevo upućeni u dešavanja i razne nesreće koje nas i naše najbliže mogu zadesiti.

Autodestrukcija u pubertetu

U toku aprila sam koristila deo godišnjeg odmora i malo se odmorila.
Uskršnji praznici su bili posvećeni rešavanju loših ocena u školi i puberteskog inata mog sina. Suprug i ja smo zajednički tražili način da mu pomognemo u tim kritičnim " magarećim " godinama, te da popravi kvalitet svog života i podstaknemo ga da popravi uspeh u školi. Srećom, drugih problema za sada nemamo; ne uzima alkohol, ne drogira se, ne ostaje do kasno noću. Dobar je i kulturan u društvu. Ima prijatelje i bavi se sportom. Posle godišnjeg, jedan od poziva na broj 94 me je veoma zabrinuo. Upućen je od strane dečka ispred srednje škole koju pohađa i moj sin. Momak od 17 godina je tražio pomoć za druga, koji je za kratko vreme uzeo veliku količinu alkohola. ( za samo pola sata, je popio celu litru žestokog pića ). To nije bilo obično pijanstvo, to je bilo pravo trovanje alkoholom.Poziv je bio kulturan, korektno prijavljen uz iskrenu zabrinutost za druga, ne samo za njegovo zdravstveno stanje, nego i za eventualnu prijavu rukovodstvu škole.
Ta srednja škola, održava reputaciju dobrog obrazovanja i discipline, a rukovodstvo se trudi da pomogne đacima u učenju i odrastanju.
Ekipa je odmah upućena na datu adresu. Momak je upućen u bolnicu i sve je prošlo bez većih posledica. Škola je ipak saznala za incident, jer ih je razredna videla sa prozora. Ovo je samo jedan od primera autodestruktivnog ponašanja, naše omladine. Čuvajmo našu decu i negujmo stare dobre tradicije našeg društva. Treba da prihvatamo i dobre strane novih tehnologija, nove i napredne ideje , ali ne i negativnosti kojima zapadna civilizacija obiluje, u smislu otuđenosti i trke za zaradom, nauštrb bliskosti i kućnog vaspitanja.
"Ima velike sirotinje medu našom decom,kojoj,sem para,roditelji nisu mogli ništa drugo dati." DUŠAN RADOVIĆ
Poslovica " Glup čovek ne uči na greškama, prosečan čovek uči na svojim greškama, a pametan čovek uči kako na svojim tako i na tuđim greškama "

Dan žena

Svim devojkama i ženama želim Sretan Dan Žena i nadam se da u vašoj porodici nije potreban ovaj znak.Preporučujem odličan tekst Tatjane Vehovec, književnice iz Novog Sada objavljen u listu "Dnevnik" sa naslovom: Dan slomljenih karanfila www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=21039

Frustracija

Frustracija (lat. frustratio = zavaravanje, osujećivanje) stanje je osjećajne napetosti, neugode, nemira i nezadovoljstva, izazvano preprekama ili poteškoćama u ostvarenju nekog cilja ili zadovoljenju neke potrebe.
Ono što mi izaziva naročiti stres i osećaj frustracije na poslu su situacije kad nas lekare i sve ostale zaposlene radnike vređaju i lažno optužuju za bilo kakav propust ili ponašanje. Uz to takvi veoma agresivni pacijenti ili njihova rodbina su često skloni pretnjama. Prete nam lično, zatim prijavama nadležnim rukovodiocima, ministarstvu za zdravlje ili medijima.
Sve pretnje u ovim neopravdanim izmišljenim i zlonamernim optužbama nisu vredne pomena, osim ukoliko stignu do pojedinih novinara, koji će nepoštujući etiku novinarstva izneti te optužbe bez prethodnog istraživanja istinitosti navedenih tvrdnji. Nažalost takvih situacija je bilo, ali se nadam da će ih biti mnogo manje u budućnosti. Kasnije kad se sazna prava istina, objavi se i demant prve vesti, ali ona obično nema toliki publicitet, kao prethodna-optužujuća.
Naravno da svaka istinita greška i neprimerno, neetičko ponašanje ili kršenje kodeksa lekara zaslužuje javnu osudu i kažnjavanje tih pojedinaca, ali bez generalisanja i osude cele profesije.
Događaj od pre neko veče je izazvao taj neprijatan osećaj frustracije meni a i svim ostalim zaposlenim radnicima Zavoda. Sem osećaja imali smo i veći trošak u radu, a direktor Zavoda je svoje slobodno veče i mogućnost da se odmori uz porodicu, proveo proveravajući lažne optužbe
primitivnog supruga jedne pacijentkinje.
Poziv je upućen iz okoline Novog Sada. Navedeno je da je pacijentkinja srčani bolesnik, pa i pored toga što je već bila poznata kao neuravnotežena i nesretna žena, za koju je često pozivana HMP, ekipa je upućena na datu adresu. Dešavanja koja su zatim usledila su za svaku osudu i kad bi bar bilo moguće ( a nadam se da će se promenom zakona o zdravstvenom osiguranju uskoro i omogućiti ) kažnjavanje, materijalno ili čak i krivično supruga pacijentkinje. Po odlasku ekipe iz stana, odmah je zvao da se žali, na ponašanje medicinskog tehničara ali i lekara. Pretio je podnošenjem prigovora i tužbe, ako i objavljivanju u medijima, jer su oni navodno bili bezobrazni, neljubazni i pijani. Insistirao je da se odmah pošalje druga ekipa HMP, kod njegove supruge, koja će je na „pravi način“ pregledati. Pošto nismo bili u mogućnost odmah utvrditi pravu istinu, a ranije su postojali radnici HMP koji su stvarno konzumirali alkohol u toku radnog vremena, druga ekipa- na čelu doktora koji je to veče bio Šef smene je i poslata na istu adresu. Pozvan je i direktor Zavoda za HMP, a on je odmah otišao do nepravedno optužene ekipe i kad je video da ništa od navoda nije istinito umirio ih, svojom podrškom. Te su noći normalno nastavili rad. Naravno ostao je onaj gorak ukus lažne optužbe i frustaracija, jer se mi trudimo da postignemo viši nivi zdravstvene pomoći i popravimo mišljenje celog javnog mnenja, kako znanjem ,tako i izgledom i ponašanjem.

Neopravdano nerazumevanje

Svi smo svesni povremenog nerazumevanja između zdravstvenih radnika i konflikata do kojih dolazi. Nažalost to se pokazalo i u tekstu Politike i teme dana o Medicinskoj etici. www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=20475
Međutim u Novom Sadu, u odnosima lekara između zavoda za HMP i lekara Opšte medicine „ Doma Zdravlja Novi Sad „ kao i lekara Kliničkog centara i Instituta u Sr.Kamenici, odnosi su popravljeni.
Razumevanje i međusobno uvažavanje,poštovanje je na sve većem nivou. Nadam se da su i ostali zdravstveni radnici Zavoda za HMP Novog Sada toga svesni. Dokaz ovoj tvrdnji je događaj i moj razgovor, kao dispečera HMP sa koleginicama iz Opšte prakse, pre neki dan.
Povremeno pacijenti koji nisu akutno oboleli od teže urgentne i vitalno ugrožavajuće bolesti, već spadaju u kategoriju hroničnih-bez akutnih pogoršanja, insistiraju na dolasku ekipe HMP sa rečima „ Šta vredi da se javljam lekaru Opšte medicine. Oni neće da izađu na teren. Šta mi oni mogu pomoći.... „ a povremeno čak i podcenjuju stručnost i znanje lekara Opte medicine. Vrlo često su takve tvrdnje netačne i nepravedne. Sa druge strane, ti isti bolesnici, ogovaraju , ljute se a u isto vreme zloupotrebljavaju službu HMP sa optužbama „ Oni su bezobrazni, neljubazni. Neće da dođu kod mene. Valjda sam ja zaslužio/la da mi dođe HMP u kućnu posetu itd...“Lekari opšte medicine, nisu u mogućnosti tog momenta da izađu na teren jer su preopterećeni ogromnim brojem pacijenata u ambulanti, ali to u većini slučajeva ne znači da oni ne žele ili ne mogu da dođu u kućnu posetu kod svojih pacijenata sledećeg dana ili kasnije posle rada u ambulanti (nažalost i dalje postoje i oni lekari, koji stvarno odbijaju da izađu na teren, kao što je trenutno ambulanta OP u Sremskoj Kamenici). Lekari HMP, posle čestih, neopravdanih poziva od strane istih pacijenata, stvarno postanu neljubazni prema njima i više im ne veruju da im je ugrožen život, čak i kada se to stvarno desi.

Pre nekoliko dana je upućen poziv službi HMP od strane poznate pacijentkinje ( često zove lekare HMP ), prijavila je Hipertenzivnu krizu i srčane tegobe. U toku prijave je naglasila, kako se uopšte ne obraća lekarima OM i kako oni nemaju razumevanja i dovoljno strpljenja za nju. Lekove kupuje i navodno ih redovno koristi. Pošto je zahvaljujući novoj, boljoj, organizaciji rada Zavoda, predloženo da se takvi pacijenti, ako postoji mogućnost, prvo upute da pozovu lekara OM, a da nama izlaz sa svim relevantnim podacima u vezi stanja datog pacijenta prijavi njihov izabrani lekar, ja sam kao dispečer u ovom slučaju insistirala na tome. Pacijentkinja se konačno obratila lekaru OM, a doktorka je pozvala nas. Naravno da smo prihvatili poziv, od strane koleginice za taj dan, a ona se obavezala da će voditi dalju brigu o svojoj pacijentkinji uz redovno propisivanje potrebne terapije.
Korist ovakve organizacije je višestruka. Hitna medicinska pomoć će biti manje opterećena ovakvim neurgentnim pacijentima, a i zaboravićemo ime i adresu ove bolesnice, pa u slučaju da nas pozove kad joj je stvarno potrebna Urgentna pomoć, odazvaćemo se na pravi način. Doktorka opšte prakse je zadobila poštovanje i poverenje pacijentkinje, jer se lično angažovala i organizovala posetu HMP taj dan, a sledećih dana je ona posetila bolesnicu. Pacijentkinja će redovno uzimati propisanu terapiju, jer neće više kupovati sve lekove i time preventivno unaprediti svoje zdravlje i adekvatnije lečiti postojeće bolesti.

Zloupotreba imena "Sveti Georgije"

Sveti Georgije,najveći mučenik u hrišćanstvu je prikazan na ikonama kao junak na konju koji kopljem probada aždaju, a Gospod ga je učinio moćnim da pomaže svima koji su u nevolji.
Pansion za stare u Petrovaradinu registrovan je kao turistički objekat sa sobama za izdavanje. Raspolaže sa 34 ležaja, a pre dve godine Gradski sekretarijat za privredu ga je kategorizovao sa četiri zvezdice.
To znači da oni nisu Dom za stara lica, i ako se tako reklamiraju u najnovijoj telefonoteci i na svojoj internet prezentaciji www.svetigeorgije.co.yu/ , www.domzastare.co.yu/ je nepostojeća internet adresa, jer nisu dom za stare već pansion.

Pre neko jutro sam bila iznenađena bezobrazlukom , nad svim dosadašnjim bezobrazlucima i lažima sa kojima sam se kao lekar u Hitnoj pomoći do sada susretala. U toku večeri je službi HMP po ko zna koji put upućen poziv iz ovog pansiona, radi intervencije. Naime oni nemaju ni jednog zaposlenog lekara u ustanovi, lekar Opšte medicine povremeno radi honorarno, a specijaliste pozivaju i te preglede posebno naplaćuju.( neuropsihijatar 1500 din, a internista 1000 din.) To znači da su netačni navodi u njihovoj reklami;
“нуди својим корисницима врхунску негу, здравствену заштиту..
Дежурство нашег стручног медицинског особља је омогућено 24 часа.”
Mi smo svoj posao obavili,stručno, profesionalno i humano. Ekipa je otišla u pansion,ali je ovaj put tražila od vlasnika zvaničan dopis sa pečatom i potpisom, zbog usluge naše službe. Kad su vlasnici shvatili da neće više moći da ZLOUPOTREBLJAVAJU zaposlene u Zavodu za HMP, radi lečenja, transporta, pa i utvrđivanja smrti “gostiju” ovog pansiona, odmah se sledeće jutro javila gazdarica sa BEZOČNOM LAŽI, tvrdeći da Ekipa HMP nije ni bila kod njih.
Pošto joj je naglašeno da će se njeni navodi proveriti i predloženo joj je da se javi Direktoru Zavoda, odmah je promenula priču u “ Proveriću. Ispitaću.”, a posle toga otkrila prave razloge svog poziva rečima : “ Zašto se plaća Zdravstveno osiguranje? Šta će nam knjižica, ako treba da se plati Hitna pomoć?” Napominjem vam da je cena smeštaja u ovoj “Vrhunskoj “ ustanovi 700 Euro mesečno,plus neki od dodatnih troškova. Postojanje ovog i ostalih neregistrovanih privatnih domova, ima ih oko 50, ne ide u prilog ni onima koji su svoje obaveze uredno obavili, pa su se vlasnici privatnih domova udružili i oformili Društvo privatnih domova, koje se bori protiv zloupotrebe starih lica. U Srbiji trenutno postoji sedam registrovanih privatnih Domova za stare ljude, a registraciju nije teško obaviti. Bitno je da se ispoštuju tri kategorije-prostor, kadrovi i oprema. Svi oni koji sebe krste kao “starački dom” a ne žele da posao legalizuju, zapravo i nemaju za cilj negu i staranje o starima nego gledaju samo svoju zaradu.
Šta jedan dom mora da ima?
Svaki gerontološki centar mora da ima tim lekara (opšte prakse, internistu, kardiologa), medicinsko osoblje (medicinske sestre, negovateljice, fizioterapeute), tim socijalnih radnika, radnog terapeuta, koordinatora sa klubovima za penzionere, osoblje za restoran i pomoćno osoblje. U domu se pružaju usluge slične onima u hotelu (tri obroka, sendvič bar, pranje rublja), pa i malo više. Socijalni radnici koordiniraju prijem korisnika i njihov otpust, međusobne odnose i sa radnim terapeutom osmišljavaju aktivnosti u domu. Tako se organizuju filmske projekcije, posete drugim domovima, izleti, posete pozorištima i muzejima, kulturno-umetničke predstave. Sama zgrada mora biti prilagođena invalidima i posedovati vozilo hitne pomoći, dok sobe moraju imati izdvojen deo za spavanje.
Država nema ništa protiv privatnih domova već naprotiv, za njih su predviđene olakšice time što mogu da sklapaju ugovore o radu sa raznim agencijama i zdravstvenim ustanovama za pružanje svih predviđenih usluga.