Kad se deca ne brinu za svoje stare roditelje

Odraslo dete: „ Treba da dođe Hitna pomoć i da pregleda moju mamu. Ona je TRI NEDELJE u NEKOM??? POLUSVESNOM STANJU? Nije pila tablete. Ja sam joj danas dao/dala njene lekove.
Lekar dispečer: „ Zašto za te tri nedelje niste zvali lekara OP ili Hitnu, već ste dozvolili da mama bude bez lekova, u polusvesnom stanju?“
Odraslo dete: „Ma šta VI mene ispitujete. TO JE VAŠ POSAO. Bilo mi je NEPRIJATNO da zovem doktorku iz ambulante. Uostalom, ja sam bio/ bila na odmoru. Njoj nije dobro i Vi ima da pošaljete kola. Imam ja prijatelje doktore. Hoću da mi kažete:- da li će ona umreti!!???“
Kad god se deca ne brinu o roditeljima, razgovor sa dispečerima je sličan, a u početku bolesti, obično je praćen, insistiranjem na hospitalizaciji. „ON je za bolnicu. Uostalom ja nemam vremena da budem stalno pored njega.Imam svoju porodicu i posao.“ Kad ti stari nemoćni ljudi , kojima je potrebna nega i pažnja svoje odrasle dece, nekoliko puta budu vraćeni sa prijemnih odeljenja klinika na kućno lečenje, tada deca prestanu sa zahtevima za Hospitalizaciju, ali svaki dan zovu Hitnu, zbog: bolova, „gušenja“, temperature i drugih hroničnih, neurgentnih stanja. Lekarima OP se ne obraćaju, a lekove ne nabavljaju, ali uvek prete:“Ako se njemu nešto desi ! Šta ako umre?“ itd, sa svesnom ili podsvesnom željom da se to desi što pre, da oni naslede roditelje, da se reše obaveza i kakve-takve brige za njih. Naravno, da će ti stari bolesni, iscrpljeni i neadekvatno lečeni ljudi umreti, a kad to zavisi od njihove izdržljivosti i bolesti koje imaju. Ako ne pošaljemo kola, svaki put kad oni zovu, može se desiti da baš tada umru, E TADA ĆE SE TA DECA ŽALITI NA HITNU, jer nije uradila svoj posao.