Usvojen je Statut Zavoda za HMP Novog Sada

Privremeni upravni odbor Zavoda je još 31.01.2007.godine doneo Statut Zavoda za HMP, koji je usvojen 11.06. a objavljen na oglasnoj tabli 12.06. i stupio na snagu 20.06.2007. godine.
Po članu 8 koji govori o delatnosti Zavoda:
Zavod obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou iz oblasti Urgentne medicine.
- medicinske konsultacije i lečenje kod kuće ( HMP )
- sva urgentna stanja na licu mesta, u toku transporta
- sanitetski prevoz akutno obolelih i povređenih u druge zdravstvene ustanove kao i prevoz pacijenata na Dijalizu
- snabdevanje lekovima koji se daju u hitnim slučajevima
- prećenje i sprovođenje stručno i naučno utvrđenih metoda lečenja u oblasti urgentne medicine a naročito utvrđene stručno-metodološke i doktrinarne kriterijume
- utvrđivanje i sprovođenje mera u vanrednim situacijama
- druge poslove utvrđene Zakonom, ovim statutom i aktima Zavoda

Organizacione jedinice Zavoda su:
1. Medicinska služba
2. Služba za opšte pravne i ekonomske-finansijske poslove
3. Služba voznog parka i tehničkog održavanja
4. Služba za snabdevanje, bezbednost i zaštitu na radu

Organi Zavoda su:
1. Direktor
2. Upravni odbor
3. Nadzorni odbor

Stručni organi zavoda su :
1. Stručni savet
2. Etički odbor
3. Komisija za unapređivanje kvaliteta rada

Zaposleni medicinski radnici su 21. juna predlagali članove Stručnog saveta, tajnim glasanjem. To svoje pravo je iskoristilo samo 43 zaposlena, a direktor će na osnovu datih predloga izabrati tri člana ovog saveta. Stručni savet je savetodavno telo direktora i Upravnog odbora, a njegovi članovi su lekari Zavoda.
Zavod sprovodi Interne kontrole poslovanja, kao i Unutrašnju kontrolu kvaliteta stručnog rada, a radi i na Zaštiti prava zaposlenih, Zaštiti životne sredine, sarađuje sa Sindikatom.

U Zavodu postoji i Zaštitnih pacijentovih prava. Pošto u Zavodu nema i ne sme biti , nikakvih mahinacija, krivičnih, prekršajnih i privrednih dela, zaposlena je pravnica Ljiljana Nikić-Sovilj , koja do pre dve godine tu dužnost obavljala u Domu Zdravlja i o kojoj je ovih dana dosta pisano u SMS porukama čitalaca lista „Dnevnik“ u smislu pohvala njenog rada, stručnosti, poštenja i iskorenjivanja svih vrsta korupcije. Jedan čitalac „Dnevnika“ kaže: Ako želite da služba funkcioniše vratite Ljilju Nikić Sovilj. Ona ne može da se vrati u Dom Zdravlja, pošto je sad zaposlena u Zavodu za HMP Novog Sada. Novinarka LJ. P. Dnevnika, ima ovu informaciju, ali neće da piše pozitivne tekstove o Zavodu, pošto se na Tari druži sa protivnicima dr Saravolca.

60% više intervencija

Petak,noćna smena, a posla petkom uveče, do 03h ujutru, preko glave.
Moram priznati da sam očekivala veći broj pijanstva i tuča. Srednjoškolci su se raspustili, izašli u provod, organizovali žurke, ali bilo je samo 3-4 tuče sa po nekoliko povređenih, toliko i pijanih na ulicama. Najveći broj poziva je bio zbog posledica vlažnog a toplog vazduha, koji je izazvao tegobe kod hroničnih bolesnika, srčane, plućne i psihičke smetnje. Interesantno je da je najveći broj poziva bio sa Novog Naselja i Satelita. Od 19h pa do blizu ponoći, sve tri urgente ekipe u Novom Sadu su radile bez prestanka. Proveli su više od četiri sata u kolima od jednog do drugog pacijenta i prosečno zbrinuli, za to vreme, po 10 pacijenata. Nisu stigli ni do toaleta, a o večeri i kafi ni reči. Specijalna urgencija, četrvrta ekipa u gradu je imala nešto manji broj intervencija, ali težih i urgentnijih stanja, pacijente bez svesti, reanimaciju, saobraćajnu nesreću. Ekipe po punktovima, van grada, su takođe radile, ali ne tako naporno. Ostatak večeri je prošao sa još 20-tak izlaza, te smo na kraju ove noći intervenisali 65 puta, sa osam ekipa, a nosioci posla su bile tri urgentne ekipe u Novom Sadu.

Narkomanija

"Zavistan čovek želi da živi bez odgovornosti, ali tada gubi slobodu, postaje rob zla i greha i može toliko nisko pasti da ga se djavo zastidi."
(Patrijarh Pavle)
Bolest zavisnosti od droga se naziva narkomanija. 1957. godine Svetska zdravstvena organizacija definisala je narkomaniju kao: „stanje periodične ili hronične intoksikacije izazvano ponovljenim unošenjem droge“. Možemo razlikovati tri vrste zavisnosti: psihičku, fizičku i stanje tolerancije.
Narkomanija je "galopirajuću pošast" u Srbiji i Novom Sadu.
Hitnu pomoć pozivaju mladi ljudi “prijatelji” narkomana ili slučajni prolaznici, koji ih nađu na ulici, parku, ulazima zgrada….Pozivi za ove osobe su vrlo retko određeni i korektni. Jedan takav je bio od strane sestre za brata “Dođite tu i tu ( tačna adresa ),moj brat je uzeo heroin.Prestaje da diše i plavi u licu.“ Ekipa je poslata istog trenutka, dat mu je lek Nalokson* ( antodot ) i on je prodisao. Mnogo češće su pozivi sa velikim brojem nepoznanica “ Nešto mu nije dobro “ “Ne poznajem ga/je “ , “Ja sam samo prolaznik”, ne znam, neću, ne mogu i ostalo NE, uz obavezno VI MORATE DA DOĐETE. U tim slučajevima obično se radi o pijanstvu, ali ima i narkomanije. Koliko je rodbina otuđena od narkomana, kad svi dignu ruke od njega pokazuje primer iz “Crne hronike” naših dnevnih listova, krajem aprila. Pronađen je leš u fazi raspadanja na parkingu, na Limanu 4, u automobilu. Dnevnik Posle identifikacije osobe, koja se predozirala, osvanula je cela stranica oproštajnih čitulja, od bliže i dalje rodbine, kao i raznih prijatelja.
Koliko su roditelji očajni kad saznaju da je njihovo dete došlo u kontakt sa narkotikom je iskazala majka jednog 16-to godišnjaka, učenika prvog razreda srednje škole. Ljuta, razočarana, zabrinuta jer je saznala da je dečak duvao lepak sa drugovima.
Za nas su što se tiče adekvatnosti reagovanja, najgori pozivi iz raznih kafića i diskoteka. Jednu noć su zvali iz kafića za devojku i pri prijavi ublažili njeno zdravstveno stanje “Devojka je bez svesti, ne budi se, mrdamo je i kvasimo.Ona je u tom stanju već pola sata. Da, normalno diše. Ne, nije pijana, verovatno je uzela neku drogu.” U blizini kafića je bila jedna od urgentnih ekipa, u stanu pacijenta. Po ovoj prijavi, koja ne ukazuje na “overdose “ mogli smo sačekati tu ekipu, pa ih poslati, da pregledaju devojku. Međutim, posle par minuta je usledio novi poziv, od druge osobe, koja je nekulturno i napadno insistirala da se dođe odmah, ali opet bez objašnjenja. Ja sam tada, pozvala policiju, zbog sumnje na narkomaniju i uputila drugu ekipu na tu adresu. Pre nego što je ekipa stigla, još su jednom pozvali, a u međuvremenu je došla i patrola MUP-a i tek su tada prijavili da je prestala da diše. Zbog toga sam morala uputiti i treću Urgentnu ekipu, koja je u tašni imala lek NALOKSON* Zahvaljujući tome, devojka je i pored pogrešne prijave, preživela. Uz ovakav stav, lako sam mogla pogrešiti, čekajući prvu ekipu, ili poslati samo lekara, bez Naloksona, a tada bi se digla graja i osvanuli bi naslovi u novinama, “ Hitna pomoć je zakasnila”, očevici bi davali izjave, kako su dugo čekali i javno mnenje bi mene i sve nas krivilo za tragičan ishod. Niko ne bi krivio one koji su pozvali i namerno netačno i neodređeno dali podatke. Jedino bi policija i sud optužili dilere, koji su joj omogućili uživanje narkotika.
Ponekad na možemo da zakasnimo, zato što je narkoman već preminuo. Mada i tada odmah pošaljemo ekipu, jer sve dok ne dođemo na lice mesta, mi to ne znamo. To su prijave od strane policije, kad ga pronađu „overenog“ najčešće u WC-u, nekog kafića ili drugom javnom toaletu. Ako je „ mala nužda jedan, a velika dva“ dinara, kol`ko košta drogiranje? Cena je život.
Ps. U okviru pripreme Zavoda za HMP za mnogobrojne, veoma atraktivne koncerte i razna druga dešavanja koja su u organizaciji Exit-a, nabavljene su dovoljne količine lekova i zavojnog materijala, posebno anditota „Nalokson“.

Vreme čekanja

„Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj “, sam napisala u prošlom postu. Kad nam je neprijatno, neugodno, tad su nam minuti dugi kao sati, a tako je i kad nešto čekamo, posebno Hitnu pomoć u urgentnim stanjima. Često nas pozovu, pošaljemo ekipu, a posle jednog minuta se javlja uplašena rodbina, ili slučajni prolaznici ljuto i optužujući “Zvali smo pre 10-15 minuta, a vi još niste stigli “.
Juče me je suprug pitao za jednu od takvih situacija, koja se desila pre nekoliko dana. Prva slobodna i najbliža ekipa je poslata kod pacijenta u besvesnom stanju. Kuća ovog pacijenta je na periferiju Novog Sada. Velika gužva u saobraćaju, je produžila vreme dolaska, na nekih 10 do 20 minuta. Pacijentu je ukazana pomoć, prevežen je u bolnicu, ali je zbog ozbiljnosti zdravstvenog stanja preminuo, posle 5-6 sati, na odgovarajućem odeljenju bolnice. Komšinica i koleginica pacijenta je komentarisala, kako se Hitna pomoć čekala sat vremena. Naravno da ta konstatacija nije odgovarala pravoj istini, i kad sam proverila vremena poziva i upućivanja ekipe, pružila sam pravu informaciju mom suprugu, ali nažalost, mislim da neće uspeti da razuveri komšinicu u neistinitost i nepravednost optužbe, na našu službu. Postoje ljudi, svuda u svetu, koji uvek nekog krive za nešto, a lekare za bolest, ili situacija od pre par meseci, kad me je pozvala žena-gospođa i u startu agresivno nastupila, nezadovoljnim glasom, a završila razgovor “Ja ću se uvek svađati sa doktorima” uz nabrajanje situacija u kojima je ona ili neko od njenih poznanika bio, a koje su se davno desile i koje nemaju nikakve veze sa našom službom. Čini mi se da joj je bilo krivo, to što sam ja bila dovoljno smirena i nisam želela da se svađam sa njom ( bilo mi je smešno, ali i tužno, dok sam slušala njene žalopojke i nerealna očekivanja od svih zdravstvenih radnika ).

"Kako sam se nadala, dobro sam se udala".

Naš narodni izraz koji obično koristimo, kad nam se nešto dobro desi, a očekivali smo lošiji ishod. Tako sam se ja osećala u nedelju rano zorom, pri kraju noćne smene. Subota noć, nije bila toliko naporna za urgentne ekipe, koliko sam očekivala na samom početku smene. Koncert Zvonka Bogdana i tamburaša na Trgu, razna veselja, proslave i svadbe, nisu izazvale onoliko tuča i saobraćajnih nesreća, koliko se to vikendom dešava. Velik broj pacijenata je prihvatao savet i često su dolazili u našu ambulantu u Njegoševoj ulici. Zbog toga je kolega, koji je tamo radio imao preko 50 pacijenata, do 03h. I mi smo imali posla, ali ne kao prošle nedelje. Za mene je fizički napor isti, ali mi je psihički bilo lakše i opuštenije, ( samo jedan pacijent se ljutio i svađao, zato što nisam prihvatila njegov poziv i poslala mu ekipu, već sam insistirala da podigne lek u apoteci, za koji već ima recept. ) U svakom trenutku sam imala slobodnu urgentnu ekipu, koju bih mogla uputiti na hitnu intervenciju.
Najteže mi je kad su mi sve ekipe zauzete. Tad mi se želudac zgrči, a često „uhvatim“ svoje podsvesne, sebične misli „ Samo da se sad, ništa ozbiljno, ne desi mojoj najbližoj rodbini- roditeljima, sinu, suprugu, ali ni ostalim prijateljima „ Znam, da tada nemam mogućnosti da im pomognem, osim da napustim svoje radno mesto, sednem u auto ili taxi i sama odem do njih, pa ako su pokretni i svesni, što pre ih odvedem na neko od prijemnih odeljenja Klinike ili Instituta. Druga vrsta straha je iz istog razloga, ali za ostale sugrađane, a naročito za hitne intervencije na javnim mestima. Nepostojanje slobodne ekipe, a time i duže čekanje okupljenih sugrađana, na javnom mestu, bi izazvalo nezadovoljstvo, njih ne bi interesovalo, da li postoji opravdan razlog kašnjenja.Osim toga, vreme koji oni navode kao vreme čekanja, je skoro uvek duže, od stvarnog vremena, koje prođe, dok ekipa ne dođe na lice mesta. Vreme koje prolazi, je veoma subjektivan osećaj, i uslovljen situacijom u kojoj se trenutno nalazimo.
Semper dic verum, vacuam duc crimine vitam, fer patienter onus, fac sapienter opus. - Uvek govori istinu, ne čini zlo, strpljivo podnosi teret, razumno radi posao

Dolazi leto

Ovako smo preživljavali tople, sparne dane u Dispečerskom centru, Službe za HMP "Doma Zdravlja" u Novom Sadu prošle godine. Svakodnevna obećanja naših tadašnjih rukovodioca, da će nam nabaviti klimu uređaj, nisu urodila plodom.Koncentraciju na temperaturama, većim od spoljašnje je bilo teško održati. Ostalim sugrađanima smo savetovali, da uzimaju dovoljno tečnosti, napuste pretople prostorije i adekvatno se obuku.
Ovako ćemo raditi ove godine, u Zavodu za HMP, jer nam je direktor ugradio klimu u radnu prostoriju.

Pune ruke posla

Subota noć, Mimina smena. Protekla je vrlo dinamično za radnike Zavoda za HMP, dežurne na Hirurškom urgentnom prijemu i policiju.Lepo toplo veče, maturske svečanosti uz slavlja sa alkoholom, a bez dovoljne doze samokontrole agresivnosti dovode do toga da se naša deca sve češće opijaju, pa tako pijani leže na ulicama, a ponekad se i potuku. Jedna od tuča, noćas se desila u okolini Novog Sada. Povrede nisu bile ozbiljne, ekipa je dvoje lako povređenih mladih ljudi odvezla do hirurgije. Posle toga su ostali učesnici nesretnog slavlja zvali tokom cele noći da bi se raspitali o zdravstvenom stanju povređenih. Pošto im je svest bila zamagljena alkoholom uz nedostatak adekvatne komunikacije, nikako m se nije moglo objasniti da Hitna pomoć nije bolnica, nemamo stacionar i ne znamo šta se dalje dešava sa pacijentima koje prevezemo u bolnicu, osim ako nas pozovu da ih naknadno transportujemo na drugo odeljenje ili kući.
Dva provalnika se nisu pokazala vična svom „poslu“, ne samo da su uhvaćeni, nego su se i povredili pri pokušaju da pobegnu od policije. Jedan je iskočio kroz prozor, a drugi je pao sa motora, kad je naleteo na auto policije. Povrede nisu bile opasne po život.
Nekoliko ljudi je zvalo našu službu i policiju zbog porodičnih svađa i problema, a jedna se majka zabrinuto interesovala za ćerku koja se nije vratila na vreme sa posla.
Naša sremska ekipa, iz Petrovaradina je noćas imala sreće. Zbog dotrajalosti voznog parka i kvara na instalacijama, motor se zapalio. Sretna okolnost je, da se to desilo u krugu bolnice, gde je bilo mnogo ljudi. Odmah je dotrčao i dežurni vatrogasac sa aparatom za gašenje, pa je požar ugašen. Druga ekipa ih je odšlepala do garaže, gde su preuzeli rezervni auto i nastavili dalje normalno da rade do kraja ove noći.
Kao lekar, jedne od urgentnih ekipa u gradu, ove noći je bio direktor Zavoda za HMP. U istraživanjima ekonomista, postavlja se pitanje „ Šta je važno da bi direktor bio dobar „ pa se navode odgovori da: „Direktor mora da čuje šta brine zaposlenog i da svojom energijom stalno gura ljude napred, uvek ima vremena za sve, i što je ključno - on je pravedan.” Ako znate da je nama važno, da smena funkcioniše bez problema i da su sve ekipe na svojim radnim mestima, a da je broj lekara koji su zaposleni u Zavodu za HMP još uvek nedovoljan, da bi se pokrili svi izostanci, zbog bolovanja, a sad i godišnjih odmora, onda sami procenite da li je naš Direkor dobar.
p.s. Srdačan pozdrav dragim prijateljima,kolegama u Norveškoj od svih zaposlenih, a specijalno od Mimine smene.

Radni vikend

Protekli vikend mi je prošao radno. Petak, dnevna smena, od 07h do 19h. Toplo vreme i neadekvatno reagovanje svih građana Novog Sada, pa i ostalih gradova, na naglo otopljenje je dovelo do povećanog broja poziva kao i intervencija službe Zavoda za HMP. 14.05. je B92 objavio vest : Utrostručeni pozivi Hitnoj pomoći B92
Ne znam, koliko urgentnih ekipa u toku dana, radi u Beogradu i koju teritoriju pokrivaju, za oko 2 miliona stanovnika. Ali znam da Zavod za HMP Novog Sada, u toku jedne smene ima 8 urgentnih ekipa, a u gradu od toga rade 4 ekipe. Sa obzirom da smo, moj tehničar i ja primili 69 poziva, za intervencije, za tih 12 časova, a od toga 11 intervencija na javnom mestu, i takođe samo oko 19 van grada,i oko 2 za tehničara, koji daje terapije, bez lekara, znači da su 4 ekipe u Novom Sadu intervenisale u proseku 12 puta, po ekipi u Novom Sadu i skoro 5 intervencija po ekipi van grada.
Svi su se umorili, preznojali i ljutili se na nas dvoje-dispečera. U kolima HMP je pretoplo, klime koje bi trebale bile sastavni deo opreme naših automobila, su se pokvarile. Sav vozni park je dotrajao i neophodno nam je da ga obnovimo, ali nedostatak sredstava nam to ne dozvoljava. Novi direktor, nam je obezbedio nove uniforme, jer su prethodne, stare više od 3 godine, iznošene i iscepane, ali za veća ulaganja, još nema dovoljno novca. Možda će ovo pročitati, neko ko bi želeo da nam pomogne, kao sponzor, pa ga molim da se u tom slučaju obrati direktoru Zavoda za HMP Novog Sada i pomogne nam u daljem radu. Nas dvoje dispečera, smo se takođe umorili. Zbog povećanog broja poziva, davanja saveta i osim urgentnih izlaza, ogromnog broja transporta ( do 15h je bilo preko 110 transportnih izlaza, koje obavljaju transportne ekipe, bez lekara ), uspeli smo da doručkujemo oko 16h tog dana. Kolege koje su nas smenile su takođe imali velik broj poziva i intervencija u toku te noći, tako da smo ukupno imali preko 120 intervencija za 24h.
Subota noć od 19h do 07h, je takođe protekla sa većim brojem poziva i intervencija, ali je noću malo lakše raditi, temperature u kolima su manje, postoji dodatni lekar, koji radi neodložnu, za sva neurgentna stanja. Većina poziva je do 01h. Tako da od 50 izlazaka na teren te noći, i to za 2 saobraćane nesreće i 5 osoba na javnim mestima, većeg broja pijanih i tuča u našem lepom gradu, smatrali smo da je noć prošla lagano, u odnosu na dnevnu smenu. Na ovom mestu, osećam obavezu da pohvalim grupu mladića, koji su pomogli momku u centru, kojeg su po rečima ostalih prolaznika, tukli neki obesni klinci. Prvo su nas pozvali, a potom ga i odveli u našu dežurnu ambulantu, gde mu je ukazana pomoć i pre dolaska ekipe. To je adekvatno pružena pomoć, a ne kao ostalih 5-6 prolaznika, koji su zvali za njega, ali nisu ni zastali da pokušaju da mu pomognu. Marija Šerifović sa pesmom "Molitva" pobedila je na ovogodišnjoj 52. Evroviziji koja je održana u Helsinkiju.
Nedelja noć, je bila pravi “odmor”, samo 33 intervencije, te noći i to oko 4-5 urgentna izlaza, a sve ostalo hronični bolesnici. Velik broj pacijenata je prihvatao date savete. Ne zaboravimo jedan lažni poziv. Devojka je zapušila nos i tako govoreći se predstavljala, kao baka, kojoj nije dobro. Ona i njen prijatelj “šaljivdžija”, nisu hteli da izdiktiraju broj mobilnog sa kog su nas pozvali, ali MI IMAMO IDETIFIKATOR POZIVA.

Nepromišljenost mladih lekara u opasnim situacijama

Dok sam pisala prošli post na blogu i navela da je mlada koleginica ipak otišla u kuću kod pacijenta, za kog je navedeno da je agresivan i psihotičan, setila sam se jednog svog doživljaja, kao lekara početnika. Radila sam sa duhovitim tehničarom, koji je imao više iskustva od mene u radu Hitne pomoći. Jedne noći smo poslati na adresu kuće, iza koje je bila bašta. Bašta je bila u mraku. Kad smo stigli, čuli smo od ukućana, da se čovek verovatno ubio pištoljem. Policija je pozvana, ali još nisu stigli. Upalila sam malu, džepnu lampicu i krenula da tražim "pacijenta".Tehničar me je odgovarao i molio me da sačekam policiju. Ali, meni ni na kraj pameti nije palo da razmišljam o eventualnoj opasnosti u kojoj se mogu naći;npr da li smo sigurni da se radi o samoubistvu, ili je ubica u blizini, mračna stazica je bila neravna, pacijent je sedeo na stolici, pored nekih dasaka. Znala sam da ne smem da pomeram ništa oko pacijenta, zbog uviđaja, ali sam u tom trenutku pomislila " Šta, ako je još živ? Šta ako mu je potrebna pomoć, a mi čekamo?" Negodujući i sa neodobravanjem, moj tehničar je ipak krenuo ispred mene, da bi me zaštitio u slučaju bilo kakve opasnosti. Stigli smo do čoveka. Zatekli ga mrtvog. Videli pištolj i ulaznu ranu, a tad mi je tehničar objasnio razloge zašto se protivio traženju "pacijenta", jer nije hteo pred rodbinom da iznosi sumnje o izvršenju krivičnog dela. Tek tada sam shvatila da je bio u pravu, i setila se predavanja dr Soldatovića, iz prve pomoći, gde se navodi ,da se pomoć ukazuje onda kad smo sigurni da nećemo sami nastradati.Međutim, mi se toga ne pridržavamo u potpunosti. Sa malo više iskustva, pokušavamo da smanjimo nivo opasnosti u kojoj se možemo naći, ali ponekad su situacije takve, da tek po dolasku na teren shvatamo da postoji neka od opasnih okolnosti i po nas.

Izvinite, da li ste sigurni da neće pucati na nas?

Četvrtak, 03.05.2007. god. oko 21h, zazvonio je telefon 94 " Dođite hitno , ispred Bazara je pucano na čoveka. Pao je. " Istog trenutka je poslata Ekipa. Stigla je na lice mesta, policija još nije stigla. Ukazala pomoć povređenom, odvezla ga na Urgentnu hirurgiju. Sreda 09.05. oko 23h30min " Dođite hitno, moj brat je psihijatriski bolesnik, agresivan je. Pozvali smo i policiju. " Pozivam 92 ali saznajem da su im sve ekipe na terenu. Ekipa HMP i pored toga dolazi na lice mesta a mlada doktorka, uz pomoć medicinskog tehničara i rodbine, uspeva da preveze pacijenta do bolnice. Četvrtak 10.05 oko 01h " Dođite brzo, suprug je lečen na psihijatriji, prestao je da uzima lekove. Policija je već na licu mesta, kod nas. Malo se smirio.Deca i ja smo pobegli napolje, u dvorište. Mora se opet vratiti u bolnicu na lečenje."
Odličan tekst u listu" dnevnik" sa naslovom "Izvinite, da li ste, možda naoružani?" 06.05.2007 gde novinar Lj.P. piše o opasnosti u kojoj se nalaze hirurzi pri lečenju žrtava, sve češćih krvavih uličnih obračuna. Te žrtve najčešće dovozi Ekipa Zavoda za HMP. U tekstu piše "Lekari se u ovakvim slučajevima suočavaju i sa potencijalnim opasnostima ", "Samo jedna vrata nas dele od ljudi koji su vrlo razjareni i u ubilačkom nagonu, koji stižu neposredno nakon počinjenog dela, a tada u hodniku nema policije.Lekari ne znaju ko je u pratnji ranjenog čoveka, koliko je taj agresivan i da li je naoružan. Obezbeđenje je uvek u krugu bolnice, ali je taj krug veliki." Zamislite samo, kako je na licu mesta, na terenu. Nema vrata. Nema obezbeđenja. Ekipa Zavoda za HMP prilazi povređenom, ukazuje mu pomoć, a ne zna da li su " ljudi razjareni i u ubilačkom nagonu " još uvek tu, ili su se udaljili. Bilo je situacija, da su se ekipe na terenu sakrivale iza kombija, legali na sedište, dok su meci zviždali svuda naokolo.

Prikupljanje knjiga za Sigurnu dečiju kuću, Blog open susret

Naša Ekipa
Prisustvovala sam prvom sastanku blogera u Srbiji. Bilo je interesantno, mada meni kao slabo obazovanoj osobi iz oblasti komunikacija i kompjuterske tehnologije, pomalo nerazumljiva predavanja. Više o druženju pogledajte na tamburix i mooshema ili na ovoj strani blogopen
Ono što mi se izuzetno dopalo je akcija sakupljanja knjiga za decu mlađu od 7 godina, tj prvenstveno za klince i klinceze od 0-3 godine, koji je pokrenula Tanja, a knjige je predala u ime svih nas Sigurnoj ženskoj i dečijoj kući u Novom Sadu. Sigurna ženska kuća je u Novom Sadu otvorena 04.decembra 2006.pročitajte tekstove na www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=17266 i na www.chris-network.org/sh/sajt/10/451/?tpl=24
Kuća je tada primala maksimalno 30 osoba, a posle toga je proširena za odeljenje, baš te, najmlađe populacije. Međutim, nažalost, znam da su kapaciteti, već popunjeni. Pre nekoliko nedelja jedna ekipa je ukazala pomoć detetu, socijalno ugroženom, ali ne bolesnom i kad su ga odvezli do Sigurne dečije kuće, saznali su da nema mesta, te su ga gladnog i prljavog, ali zdravog odveli do Dečije bolnice, gde je zbrinut, dok socijalni radnik ne reši nesreću ovog deteta i nađe mu adekvatan smeštaj. Jedan slučaj od pre više godina, odslikava potrebu otvaranja ove ustanove. Sigurna ženska kuća je trebala biti otvorena još 2003.godine, tako su pisale novine, a gde je tada zapelo i zašto taj projekat nije realizovan, ne znam. Još davne 2002.godine, ekipa na čelu sa dr D.S.(koji trenutno živi i radi u Norveškoj ), je upućena u poslastičarnicu, u centru grada, gde se zatekli umornu ženu sa detetom od 2-3 godine. Muž i otac ih je maltretirao i žena je napustila siledžiju, ali nije imala gde da ode.( O problemima i nasilju nad ženama sam već pisala , u tekstu, „Kad komšije zovu,“ 06.10 2006. ) Njena rodbina je iz nekog sela, van opštine Novog Sada, a ona nije imala novca ni za autobus. Tada je Ekipa HMP tražila adekvatan smeštaj za ženu i dete. U bolnici ih nisu primili, nisu bile bolesne. U prihvatilištu, u Futogu su bili voljni da prihvate samo majku( nemaju smeštaj za decu ), i tako se Ekipa vozala kroz grad sa njima, više od 2 sata. Za to vreme su doktor, tehničar i vozač kupili majci i detetu, sendviče, čokoladice i soka, a na kraju, sam ja, kao dispečer pozvala telefonom njenu rodbinu, u selu i poručila im, da ih sačekaju na autobuskoj stanici. Doktror D.S. je kupio karte za autobus, a ekipa HMP ih je ispratila na put prema baki. Sve ovo je saznao tadašnji načelnik Hitne pomoći, a današnji direktor Zavoda, dr Saravolac, odmah je pohvalio Ekipu, koja se angažovala, i nadoknadio troškove, koje su imali. Napominjem vam da oni nisu tražili pohvale niti nadoknade, isto bi postupili, i pored toga što smo u to vreme imali mnogo manje plate nego sada.

Prvomajski praznici

Praznici su bili i prošli. Radnici su se vratili na svoja radna mesta, a deca u škole.Mediji su vas izvestili kako su protekli ovi neradni dani, uz roštilje i piće. Javljeno je i za eksploziju u Kontrastu, srećom bez žrtava, a i za požar u stanu na Limanu III, gde se ugušila žena.
Ja ću vam opisti dva događaja koji nisu medijski propraćeni, ali su naša tužna svakodnevnica.
U okolini Novog Sada, 1.Maja se skupila porodica i započela je priprema roštilja u dvorištu kuće, kod stare bake. Baka je dementna, davno šlogirana, pa su je postavili u stolicu, a snaja je pozvala Hitnu ,da bi je lekari pregledali. To je jedan od čestih poziva, koji ne spada u urgentno stanje. Baka je bolesna, stanje ne može da se popravi i ostaće dementna do kraja života. Međutim, dispečer ne može da ubedi rodbinu da je potpuno neopravdano pozivati i angažovati ekipu. Griža savesti koji deca i unuci osećaju uz nemoć da joj pruže više brige je jače od realne procene bolesti. Prijavljuju sumnju da se ponovo šlogirala ili čak kažu da je u „komi“, ali kontaktiraju sa njom. To je samo jedan primer nepostojeće ali česte Dg. "Vikend sindrom". Ekipa koja pokriva taj teren je bila zauzeta, te je adresa upisana ,sa napomenom da će neko doći da pregleda baku, u toku dana. Ne dugo posle tog poziva, ponovo su se javili sa iste adrese, ali ovaj put iskreno uplašeni, zabrinuti i u panici, jer je sin bake, čovek srednjih godina, stigao kod mame, na porodično okupljanje, zateturao se i pao u dvorištu. Čovek srednjih godina je bio bez svesti, usne su mu poplavile. Zahvaljujući iskustvu medicinskog tehničara-dispečera i našoj zajedničkoj proceni, da je ovo urgentno stanje I reda hitnosti, odmah je poslata druga Ekipa, iz grada na datu adresu. Na žalost i pored svih pokušaja oživljavanja, bakin sin je preminuo, te je snaja ostala udovica, a baka je živa i dalje, nesvesna da joj je sin umro od nedijagnostikovanog i nelečenog oboljenja srca i krvnih sudova.
Drugi dogaćaj pokazuje situaciju u kojoj se zdravstveni radnici sve češće nalaze, ali se o tome nedovoljno izveštava. Jedan od članaka, je prisutan na stranicama B92 sa naslovom „Kad pacijent napadne lekara”, na
www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=08&dd=02&nav_id=206580&nav_category=12&order=priority
U toku noći, oko 3h ,između 1. i 2. Maja, iz stana u centru grada je od strane pijanog društva prijavljeno, akutno napito stanje, bez svesti, za jednog od učesnika “ veselja “. I pored agresivnog i nekulturnog odnosa prema dispečeru, ipak je upućena Ekipa na datu adresu. Međutim pijano društvo je nastavilo sa napadima i na lekare koji su došli da im pomognu. Nije bilo povređenih, više je to bilo gurkanje i vređanje, a pozvana je policija da bi zaštitila medicinske radnike i vozača Zavoda za HMP. Kazna za ovakav napad , po sadašnjem zakonu je nedovoljna i neadekvatna.

Briga roditelja i Prvomajski uranak

Jučerašnji praznik rada sam provela radno, do 19h. Javljala sam se na pozive i davala savete pacijentima. Ekipe Zavoda za HMP Novog Sada su u toku tih 12 sati imale 70 intervencija. Neradnim danima, vikendom, je obično broj intervencija u toku dana oko 60, a ovih 10 više su bili uglavnom u vezi prazničnih aktivnosti(pripreme roštilja uz aperitiv pre jela a posle toga umorni izletnici su počeli da se vraćaju kući, pa je bilo nekoliko lakših saobraćajnih nesreća).
Moj sin od 16 godina je prvi put, prvomajski uranak proveo sa svojim drugovima. Krenuli su rano zorom, oko 6h ujutru, da bi zauzeli dobro mesto i pripremili roštilj. U toku celog dana nije bilo ni jednog poziva za intervenciju sa izletišta u okolini Novog Sada, gde se on provodio, tako da se nisam brinula. Međutim, kad sam trebala krenuti kući, pozvao me je suprug i obavestio me da sin još nije došao, nije se javio, niti je dostupan broj njegovog mobilnog telefona. Svaki roditelj razume šta smo tada nas dvoje preživljavali i brigu koju osećamo za našu decu. Tada sam pokušala da ublažim našu zabrinutost, na isti način kao bilo koji drugi roditelj, koji poziva našu službu ili policiju i interesuje se ,da li je bilo nekih slučajeva ili nesreća. Pošto sam znala da našoj službi nije bilo poziva sa te lokacije, ostalo mi je samo da pozovem policiju, i saznam da li su možda oni imali neku intervenciju.
To sam i uradila. Bilo mi je pomalo neprijatno, ali je policajac kom sam se obratila bio pun razumevanja za moj problem i utešio me. Nije bilo ni njihovih intervencija na tom mestu, osim toga i sam je isto preživljavao taj dan, jer je i njegova ćerka od 15 godina, takođe taj dan provela sa svojim drugaricama. Došla sam kući, a posle sat vremena, umoran, sretan i zadovoljan, što se lepo proveo, stigao je i naš sin. Baterija na mobilnom se ispraznila, od silnog slušanja muzike i slikanja, njegovog provoda.
MALO DETE, MALA BRIGA; A VELIKO DETE, VELIKA BRIGA.
Ne umanjujem brigu ostalih roditelja, ali napominjem da je briga nas, zaposlenih u Hitnoj pomoći i Policiji, za nijansu veća, jer smo svakodnevo upućeni u dešavanja i razne nesreće koje nas i naše najbliže mogu zadesiti.

Autodestrukcija u pubertetu

U toku aprila sam koristila deo godišnjeg odmora i malo se odmorila.
Uskršnji praznici su bili posvećeni rešavanju loših ocena u školi i puberteskog inata mog sina. Suprug i ja smo zajednički tražili način da mu pomognemo u tim kritičnim " magarećim " godinama, te da popravi kvalitet svog života i podstaknemo ga da popravi uspeh u školi. Srećom, drugih problema za sada nemamo; ne uzima alkohol, ne drogira se, ne ostaje do kasno noću. Dobar je i kulturan u društvu. Ima prijatelje i bavi se sportom. Posle godišnjeg, jedan od poziva na broj 94 me je veoma zabrinuo. Upućen je od strane dečka ispred srednje škole koju pohađa i moj sin. Momak od 17 godina je tražio pomoć za druga, koji je za kratko vreme uzeo veliku količinu alkohola. ( za samo pola sata, je popio celu litru žestokog pića ). To nije bilo obično pijanstvo, to je bilo pravo trovanje alkoholom.Poziv je bio kulturan, korektno prijavljen uz iskrenu zabrinutost za druga, ne samo za njegovo zdravstveno stanje, nego i za eventualnu prijavu rukovodstvu škole.
Ta srednja škola, održava reputaciju dobrog obrazovanja i discipline, a rukovodstvo se trudi da pomogne đacima u učenju i odrastanju.
Ekipa je odmah upućena na datu adresu. Momak je upućen u bolnicu i sve je prošlo bez većih posledica. Škola je ipak saznala za incident, jer ih je razredna videla sa prozora. Ovo je samo jedan od primera autodestruktivnog ponašanja, naše omladine. Čuvajmo našu decu i negujmo stare dobre tradicije našeg društva. Treba da prihvatamo i dobre strane novih tehnologija, nove i napredne ideje , ali ne i negativnosti kojima zapadna civilizacija obiluje, u smislu otuđenosti i trke za zaradom, nauštrb bliskosti i kućnog vaspitanja.
"Ima velike sirotinje medu našom decom,kojoj,sem para,roditelji nisu mogli ništa drugo dati." DUŠAN RADOVIĆ
Poslovica " Glup čovek ne uči na greškama, prosečan čovek uči na svojim greškama, a pametan čovek uči kako na svojim tako i na tuđim greškama "

Dan žena

Svim devojkama i ženama želim Sretan Dan Žena i nadam se da u vašoj porodici nije potreban ovaj znak.Preporučujem odličan tekst Tatjane Vehovec, književnice iz Novog Sada objavljen u listu "Dnevnik" sa naslovom: Dan slomljenih karanfila www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=21039

Frustracija

Frustracija (lat. frustratio = zavaravanje, osujećivanje) stanje je osjećajne napetosti, neugode, nemira i nezadovoljstva, izazvano preprekama ili poteškoćama u ostvarenju nekog cilja ili zadovoljenju neke potrebe.
Ono što mi izaziva naročiti stres i osećaj frustracije na poslu su situacije kad nas lekare i sve ostale zaposlene radnike vređaju i lažno optužuju za bilo kakav propust ili ponašanje. Uz to takvi veoma agresivni pacijenti ili njihova rodbina su često skloni pretnjama. Prete nam lično, zatim prijavama nadležnim rukovodiocima, ministarstvu za zdravlje ili medijima.
Sve pretnje u ovim neopravdanim izmišljenim i zlonamernim optužbama nisu vredne pomena, osim ukoliko stignu do pojedinih novinara, koji će nepoštujući etiku novinarstva izneti te optužbe bez prethodnog istraživanja istinitosti navedenih tvrdnji. Nažalost takvih situacija je bilo, ali se nadam da će ih biti mnogo manje u budućnosti. Kasnije kad se sazna prava istina, objavi se i demant prve vesti, ali ona obično nema toliki publicitet, kao prethodna-optužujuća.
Naravno da svaka istinita greška i neprimerno, neetičko ponašanje ili kršenje kodeksa lekara zaslužuje javnu osudu i kažnjavanje tih pojedinaca, ali bez generalisanja i osude cele profesije.
Događaj od pre neko veče je izazvao taj neprijatan osećaj frustracije meni a i svim ostalim zaposlenim radnicima Zavoda. Sem osećaja imali smo i veći trošak u radu, a direktor Zavoda je svoje slobodno veče i mogućnost da se odmori uz porodicu, proveo proveravajući lažne optužbe
primitivnog supruga jedne pacijentkinje.
Poziv je upućen iz okoline Novog Sada. Navedeno je da je pacijentkinja srčani bolesnik, pa i pored toga što je već bila poznata kao neuravnotežena i nesretna žena, za koju je često pozivana HMP, ekipa je upućena na datu adresu. Dešavanja koja su zatim usledila su za svaku osudu i kad bi bar bilo moguće ( a nadam se da će se promenom zakona o zdravstvenom osiguranju uskoro i omogućiti ) kažnjavanje, materijalno ili čak i krivično supruga pacijentkinje. Po odlasku ekipe iz stana, odmah je zvao da se žali, na ponašanje medicinskog tehničara ali i lekara. Pretio je podnošenjem prigovora i tužbe, ako i objavljivanju u medijima, jer su oni navodno bili bezobrazni, neljubazni i pijani. Insistirao je da se odmah pošalje druga ekipa HMP, kod njegove supruge, koja će je na „pravi način“ pregledati. Pošto nismo bili u mogućnost odmah utvrditi pravu istinu, a ranije su postojali radnici HMP koji su stvarno konzumirali alkohol u toku radnog vremena, druga ekipa- na čelu doktora koji je to veče bio Šef smene je i poslata na istu adresu. Pozvan je i direktor Zavoda za HMP, a on je odmah otišao do nepravedno optužene ekipe i kad je video da ništa od navoda nije istinito umirio ih, svojom podrškom. Te su noći normalno nastavili rad. Naravno ostao je onaj gorak ukus lažne optužbe i frustaracija, jer se mi trudimo da postignemo viši nivi zdravstvene pomoći i popravimo mišljenje celog javnog mnenja, kako znanjem ,tako i izgledom i ponašanjem.

Neopravdano nerazumevanje

Svi smo svesni povremenog nerazumevanja između zdravstvenih radnika i konflikata do kojih dolazi. Nažalost to se pokazalo i u tekstu Politike i teme dana o Medicinskoj etici. www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=20475
Međutim u Novom Sadu, u odnosima lekara između zavoda za HMP i lekara Opšte medicine „ Doma Zdravlja Novi Sad „ kao i lekara Kliničkog centara i Instituta u Sr.Kamenici, odnosi su popravljeni.
Razumevanje i međusobno uvažavanje,poštovanje je na sve većem nivou. Nadam se da su i ostali zdravstveni radnici Zavoda za HMP Novog Sada toga svesni. Dokaz ovoj tvrdnji je događaj i moj razgovor, kao dispečera HMP sa koleginicama iz Opšte prakse, pre neki dan.
Povremeno pacijenti koji nisu akutno oboleli od teže urgentne i vitalno ugrožavajuće bolesti, već spadaju u kategoriju hroničnih-bez akutnih pogoršanja, insistiraju na dolasku ekipe HMP sa rečima „ Šta vredi da se javljam lekaru Opšte medicine. Oni neće da izađu na teren. Šta mi oni mogu pomoći.... „ a povremeno čak i podcenjuju stručnost i znanje lekara Opte medicine. Vrlo često su takve tvrdnje netačne i nepravedne. Sa druge strane, ti isti bolesnici, ogovaraju , ljute se a u isto vreme zloupotrebljavaju službu HMP sa optužbama „ Oni su bezobrazni, neljubazni. Neće da dođu kod mene. Valjda sam ja zaslužio/la da mi dođe HMP u kućnu posetu itd...“Lekari opšte medicine, nisu u mogućnosti tog momenta da izađu na teren jer su preopterećeni ogromnim brojem pacijenata u ambulanti, ali to u većini slučajeva ne znači da oni ne žele ili ne mogu da dođu u kućnu posetu kod svojih pacijenata sledećeg dana ili kasnije posle rada u ambulanti (nažalost i dalje postoje i oni lekari, koji stvarno odbijaju da izađu na teren, kao što je trenutno ambulanta OP u Sremskoj Kamenici). Lekari HMP, posle čestih, neopravdanih poziva od strane istih pacijenata, stvarno postanu neljubazni prema njima i više im ne veruju da im je ugrožen život, čak i kada se to stvarno desi.

Pre nekoliko dana je upućen poziv službi HMP od strane poznate pacijentkinje ( često zove lekare HMP ), prijavila je Hipertenzivnu krizu i srčane tegobe. U toku prijave je naglasila, kako se uopšte ne obraća lekarima OM i kako oni nemaju razumevanja i dovoljno strpljenja za nju. Lekove kupuje i navodno ih redovno koristi. Pošto je zahvaljujući novoj, boljoj, organizaciji rada Zavoda, predloženo da se takvi pacijenti, ako postoji mogućnost, prvo upute da pozovu lekara OM, a da nama izlaz sa svim relevantnim podacima u vezi stanja datog pacijenta prijavi njihov izabrani lekar, ja sam kao dispečer u ovom slučaju insistirala na tome. Pacijentkinja se konačno obratila lekaru OM, a doktorka je pozvala nas. Naravno da smo prihvatili poziv, od strane koleginice za taj dan, a ona se obavezala da će voditi dalju brigu o svojoj pacijentkinji uz redovno propisivanje potrebne terapije.
Korist ovakve organizacije je višestruka. Hitna medicinska pomoć će biti manje opterećena ovakvim neurgentnim pacijentima, a i zaboravićemo ime i adresu ove bolesnice, pa u slučaju da nas pozove kad joj je stvarno potrebna Urgentna pomoć, odazvaćemo se na pravi način. Doktorka opšte prakse je zadobila poštovanje i poverenje pacijentkinje, jer se lično angažovala i organizovala posetu HMP taj dan, a sledećih dana je ona posetila bolesnicu. Pacijentkinja će redovno uzimati propisanu terapiju, jer neće više kupovati sve lekove i time preventivno unaprediti svoje zdravlje i adekvatnije lečiti postojeće bolesti.

Zloupotreba imena "Sveti Georgije"

Sveti Georgije,najveći mučenik u hrišćanstvu je prikazan na ikonama kao junak na konju koji kopljem probada aždaju, a Gospod ga je učinio moćnim da pomaže svima koji su u nevolji.
Pansion za stare u Petrovaradinu registrovan je kao turistički objekat sa sobama za izdavanje. Raspolaže sa 34 ležaja, a pre dve godine Gradski sekretarijat za privredu ga je kategorizovao sa četiri zvezdice.
To znači da oni nisu Dom za stara lica, i ako se tako reklamiraju u najnovijoj telefonoteci i na svojoj internet prezentaciji www.svetigeorgije.co.yu/ , www.domzastare.co.yu/ je nepostojeća internet adresa, jer nisu dom za stare već pansion.

Pre neko jutro sam bila iznenađena bezobrazlukom , nad svim dosadašnjim bezobrazlucima i lažima sa kojima sam se kao lekar u Hitnoj pomoći do sada susretala. U toku večeri je službi HMP po ko zna koji put upućen poziv iz ovog pansiona, radi intervencije. Naime oni nemaju ni jednog zaposlenog lekara u ustanovi, lekar Opšte medicine povremeno radi honorarno, a specijaliste pozivaju i te preglede posebno naplaćuju.( neuropsihijatar 1500 din, a internista 1000 din.) To znači da su netačni navodi u njihovoj reklami;
“нуди својим корисницима врхунску негу, здравствену заштиту..
Дежурство нашег стручног медицинског особља је омогућено 24 часа.”
Mi smo svoj posao obavili,stručno, profesionalno i humano. Ekipa je otišla u pansion,ali je ovaj put tražila od vlasnika zvaničan dopis sa pečatom i potpisom, zbog usluge naše službe. Kad su vlasnici shvatili da neće više moći da ZLOUPOTREBLJAVAJU zaposlene u Zavodu za HMP, radi lečenja, transporta, pa i utvrđivanja smrti “gostiju” ovog pansiona, odmah se sledeće jutro javila gazdarica sa BEZOČNOM LAŽI, tvrdeći da Ekipa HMP nije ni bila kod njih.
Pošto joj je naglašeno da će se njeni navodi proveriti i predloženo joj je da se javi Direktoru Zavoda, odmah je promenula priču u “ Proveriću. Ispitaću.”, a posle toga otkrila prave razloge svog poziva rečima : “ Zašto se plaća Zdravstveno osiguranje? Šta će nam knjižica, ako treba da se plati Hitna pomoć?” Napominjem vam da je cena smeštaja u ovoj “Vrhunskoj “ ustanovi 700 Euro mesečno,plus neki od dodatnih troškova. Postojanje ovog i ostalih neregistrovanih privatnih domova, ima ih oko 50, ne ide u prilog ni onima koji su svoje obaveze uredno obavili, pa su se vlasnici privatnih domova udružili i oformili Društvo privatnih domova, koje se bori protiv zloupotrebe starih lica. U Srbiji trenutno postoji sedam registrovanih privatnih Domova za stare ljude, a registraciju nije teško obaviti. Bitno je da se ispoštuju tri kategorije-prostor, kadrovi i oprema. Svi oni koji sebe krste kao “starački dom” a ne žele da posao legalizuju, zapravo i nemaju za cilj negu i staranje o starima nego gledaju samo svoju zaradu.
Šta jedan dom mora da ima?
Svaki gerontološki centar mora da ima tim lekara (opšte prakse, internistu, kardiologa), medicinsko osoblje (medicinske sestre, negovateljice, fizioterapeute), tim socijalnih radnika, radnog terapeuta, koordinatora sa klubovima za penzionere, osoblje za restoran i pomoćno osoblje. U domu se pružaju usluge slične onima u hotelu (tri obroka, sendvič bar, pranje rublja), pa i malo više. Socijalni radnici koordiniraju prijem korisnika i njihov otpust, međusobne odnose i sa radnim terapeutom osmišljavaju aktivnosti u domu. Tako se organizuju filmske projekcije, posete drugim domovima, izleti, posete pozorištima i muzejima, kulturno-umetničke predstave. Sama zgrada mora biti prilagođena invalidima i posedovati vozilo hitne pomoći, dok sobe moraju imati izdvojen deo za spavanje.
Država nema ništa protiv privatnih domova već naprotiv, za njih su predviđene olakšice time što mogu da sklapaju ugovore o radu sa raznim agencijama i zdravstvenim ustanovama za pružanje svih predviđenih usluga.

Neodložna

U tekstu Nova Godina po julijanskom kalendaru sam vam pomenula da nam je privremeni direktor Zavoda za HMP, ponovo uveo još jednu „ekipu“ tj. devetog lekara u smenu. Interesantan je naziv,koji mi koristimo za rad tog lekara. Zovemo ga „Neodložna“. Kad sam se zaposlila,pre 14 godina,nije mi baš sasvim bilo jasno zašto je uveden taj naziv,pošto bi mnogo adekvatniji bio „odložna“.Taj lekar ide samostalno ( bez tehničara i vozača), putničkim autom „Zastava 128 „ na teren,u gradu. To znači da u gradu,osim 4 urgentne ekipe,tehničara koji daje terapiju, postoji i lekar, koji vozi,pregleda i daje terapiju pacijentima,za koje dispečer proceni da nisu urgentni izlazi. Nažalost,pošto se raspored za januar pravi u hodu“od jednog do drugog dana“,taj lekar sad radi samo noću. Zašto je značajno imati i tu „ekipu“, Neodložnu? Novi Sad za razliku od većine većih gradova,nema organizovanu službu „kućnog lečenja“.Predviđeno je da lekari opšte prakse,obilaze hronične bolesnike i pacijente koji ne mogu da dođu na pregled u ambulantu,u toku svog radnog vremena ili posle završetka rada u ambulanti.Ali su oni uglavnom,sem lekara koji rade u selima,tu svoju obavezu zanemarivali. Redovno je bio odgovor „Ja ne mogu da napustim ordinaciju.Nemam prevoz.Pozovite Hitnu.“ Time su prebacivali svoj posao na nas. O tome sam već pisala. Noću opšta praksa ne radi,pa se lekari u to vreme ni ne mogu pozvati. Najveći broj poziva službi HMP je upućen,baš u samom gradu. Dispečeri koji rade na prijemu poziva,nikad nemaju problema sa primanjem,razgovorom i upućivanjem ekipa na urgentne izlaze. Kad se poziva Hitna pomoć,a radi se o ozbiljno narušenom i akutnom stanju,vrlo se brzo sazna,da je situacija u kojoj je bolesnik urgentna. Ekipa se šalje što je pre moguće. Boja glasa,način razgovora i strah,koji se oseti pri takvoj vrsti poziva,uz anamnestičke podatke,kao i veliku spremnost na saradnju sa dispečerom,omogućava nam da adekvatno reagujemo i spasemo život takvom pacijentu. Međutim sa druge strane,pozivi koji se upućuju našoj službi,a ne spadaju u stanja prvog,niti drugog reda hitnosti,dispečeru prave velike probleme. Osobe koje pozivaju su uglavnom nedokazne,neprijatne,svađalački raspoložene,bez potrebe da sarađuju sa lekarom dispečerom. Jedini njihov cilj je da im ekipa odnosno lekar iz hitne dođe na noge,u kućnu posetu i da pregleda pacijenta. Ne postoji način,kako im objasniti da služba Urgentne medicine nije oformljena,niti postoji za takvu vrstu lečenja i davanja terapije. Anamnestički podaci su šturi,sa već poznatim odgovorima „Svašta!!Pa zašto vi mene ispitujete. Ja vas zovem zato što pacijentu nije dobro.Odkud znam šta pije od lekova.O bože!!!Sram vas bilo,nećete da dođete. Pa zašto ste vi plaćeni???Valjda ja imam pravo da mi dođe Hitna pomoć. Ja plaćam socijalno.Nisam ja lekar pa da znam,o čemu se radi i na šta se žali.Nemam toplomer. Nemam aparat za merenje pritiska.Pa valjda ste vi tu da bi ste lečili ljude.Gde vam je humanost? Kako se vi zovete?Ja ću da se žalim sutra kod direktora,ministra.Vi niste zaslužili da se zovete lekar.Vi dođite,pa ćete videti.“ I tako dalje i tako dalje. Ovo su neki od najpoznatijih i najčešćih odgovora,na bilo kakav pokušaj uzimanja anamneze i trijaže poziva. Tada nema mogućnost da se pacijentu pomogne davanjem saveta. E tu stupa na snagu,lekar Neodložne i rešava problem, smanjuje tenziju i neprijatnost koju dispečer doživljava od tih pacijenata i njihove rodbine.

Noćas sam radila na mestu dispečera,a lekar Neodložne je deset puta otišao u kućnu posetu.On se umorio,ali sam ja ujutru otišla kući raspoložena, rasterećena, bez stresa i neprijatnosti. Osim toga u toku noći uvek sam imala bar jednu od urgentnih ekipa slobodnu,pripravnu, u slučaju da primim neki od urgentnih poziva. Pre par meseci,dok nije bilo neodložne dešavalo se da primim saobraćajnu nesreću,ili pacijenta bez svesti,a nemam ni jednu slobodnu ekipu koju mogu odmah da uputim na dobijenu adresu,zato što su sve ekipe već zauzete i rešavaju velik broj tih neopravdanih poziva.
Svi mi zaposleni u hitnoj,posebno dispečeri,a i svi građani Novog Sada, možemo reći jedno veliko HVALA direktoru Zavoda za HMP, što nam je ponovo uveo Neodložnu.

Blogovanje o svom poslu

Blogovi,kao personalni Web sajtovi, predstavljaju otvoreni, necenzurisani i nefiltrirani izvor
informacija, mišljenja, komentara i stavova na vrlo različite i raznorodne teme.Individualni blogovi često predstavljaju trač rubrike koje prenose minorna događanja, glasine i osobne stavove. Kako najčešće nemaju uredništvo, već se radi o laicima koji samostalno iznose teme koje su interesantne njima i uskoj skupini istomišljenika, javno mjenje blogove često smatra neozbiljnim. Pravi blog može da kreira svako."Pravi" bloger radi po sopstvenom nahođenju, i za sopstveni interes (ukoliko ga ima) "Nekolumnski" blogovi ne podlažu uređivačkoj cenzuri i nemaju cenzore, osim samih blogera.Ovako objašnjavaju pojam bloga,autor jednog od najpoznatijih blogova "Svakodnevnica" www.personalmag.co.yu/blog/?sectionid=14 ,i Wikipedia."Blog scena u Srbiji ubrzano se razvija.Pojavljuje se sve više ozbiljnih i kvalitetnih blogera koji vrlo uspešno obrađuju pojedine teme za koje su specijalizovani. Najveći deo blogova još uvek čine svojevrsni online dnevnici, ali polako svakim danom raste broj kvalitetnih blogova. Procenjuje se da će uskoro, blog scena postati bitan deo komunikacije te da će imati sve veći uticaj na informisanje i kreiranje mišljenja u Srbiji.", piše u list "Danas" 20.septembra 2006.godine.Pojedini blogeri za glavnu temu svog bloga uzimaju posao koji obavljaju. U svetu su česti blogovi medicinskih radnika,vatrogasaca pa i policajaca. Pogledajte listu web blogova koje navode Tom ili Mark. Taj posao je uglavnom interesantan, dinamičan, stresogen a često i human baš kao naš posao.Mark je dosta davno napisao tekst:"Kako pisati blog a ne izgubiti posao",a ja vam prenosim skraćen,slobodan prevod tog teksta.Mislim da su saveti koje je on dao,dobronameri.
1.Nisi anoniman. U današnje vreme lako je istražiti i otkriti ko je bloger.
2.Budi pošten i ne brini se zbog pseudonima. Tvoje pisanje o poslu,naravno podrazumeva da će kolege koje pretražuju internet stranice o tom istom poslu,radi traženja nekih podataka,otkriti i tvoju stranicu.
3.Nisi zaštićen od zakona.Pisati blog može biti velika i nova stvar i širi se brže nego bilo koja medijska reč u istoriji čovečanstva,ali zakon o klevetanju,uvredi i otkrivanju tajni i dalje važi i za tebe. Ako napišeš kletvu o nekome,taj ima puno pravo da te tuži,bez obzira da li je to napisano u novinama,knjizi ili na internetu. Moraš poštovati građanski i krivični zakon na internetu kao i u svakodnevnom životu.
4.Istina će te otkriti. Ako lažeš u svom blogu i ljudi to pročitaju,tad će te odbaciti. Ne predlažem da se svaka činjenica kontroliše,ali potrebna je samo jedna neistina da potpuno razori dobar glas o tebi.Ako nisi potpuno siguran o onome što pišeš,nemoj davati gotove zaključke već ostavi nedorečeno ono o čemu pišeš.
5.Ako misliš da ćeš imati problema na poslu sa svojim blogom. Pitaj.Mada je nekad lakše tražiti oproštaj nego dozvolu.Objasni kako pisanje bloga humanizuje firmu.
6.Kompanije kao i ljudi imaju tajne i svoj ugled koji štite. Ako blebećeš o nekom projektu dobro promisli pre nego što otkriješ poslovnu tajnu.
7.Ako pišeš o drugim ljudima,nemoj iznosti lične podatke o njima.
8.Da li možeš pisati blog dok si na poslu ? Nemoj zaboraviti da si plaćen da radiš,a ne da pišeš dnevnik, bez obzira koliko ljudi to čita.Budu vredan radnik,poštuj disciplinu i neće te kazniti.
9.Nisi ni po čemu specijalan,niti ti to daje bilo kakve privilegije, zato što pišeš blog.Nisi izuzet od krivičnog zakona niti uobičajenih disciplinskih postupaka.