Dispečeri

Godišnji odmor mi se završava. Ponovo na posao. Provela sam ga kod kuće
( nažalost nisam imala mogućnosti- novca da bilo gde otputujem ). Sin je krenuo u prvi razred srednje škole. Drago mi je što nisam radila proteklih dana zbog negativnog stava ljudi i medija prema Hitnoj. Na rasporedu sam, za ovaj mesec dispečer-lekar konsultant.
Zašto želim da radim kao dispečer?
Moram vam naglasiti da je mišljenje većine zaposlenih u HMP Novog Sada, a i moj lični stav da je posao dipečera najteži. Psihički je najnaporniji. Potrebno je 12h biti skoncentrisan, razgovarati, uzeti pravilno anamnezu, poslati najbližu ekipu do stana pacijenta ili mesta nesreće. Osim toga smiriti osobe koje su u panici i prećutati uvrede, kletve i ponekad veoma ružne reči , upućene meni kao lekaru-nepravedno, primitivno i nekulturno. U martu sam napisala tekst Zloupotreba službe HMP. Na mestu dispečera su do sada bile samo dve osobe-lekar i tehničar, koji treba da se jave i na najbolji mogući način reše poziv na šest telefona, četiri na liniji 94 i druga dva , službena telefona, predviđena za transportne izlaze i pozive od strane osoblja i rukovodstva. Ako nas dvoje ponesemo i naše lične mobilne telefone, to je znači osam telefona u prostoriji, na koje se javljaju dve osobe. Osim toga, tu je i radio stanica, odnosno veza sa osam ekipa na terenu ( četiri u gradu i četiri van grada ) .Najčešće se dešava da zvone bar tri do četiri telefona u isto vreme i da su minimum četiri ekipe na terenu. Većina posetilaca dispečerskog centra, uključujući i kolege i osobe koje nisu zdravstveni radnici, izlaze iz dispečerskog centra sa pitanjem „ Kako vi ovde izdržavate ?„
Za tih 12 sati moramo otići i do toaleta, i nešto pojesti, popiti kafu ili čaj, vodu, sok, a ne postoji vreme pauze, niti razumevanja od strane osoba koje pozivaju 94. Čak je jedna osoba, prokometarisala,“ Samo se žalite da su vam male plate, a kad god zovem, čuje se da nešto žvaćete „.
Pa zbog čega onda ja i nekoliko mojih kolega uporno radimo kao dispečeri ?
Moji razlozi su sledeći : Fizička kondicija mi nije najbolja. Sve mi je teže
da se penjem na treći, četrvrti, ...sedmi ili više spratove peške. Pregledi pacijenata i intervencije koje se vrše, a naročito ako je potrebna reanimacija su često u skučenim, pretrpanim stanovima ili na raznim mestima gde se treba savijati , leći na pod, podvući se pod kamion ( desilo mi se kod saobraćajne nesreće ). Osim toga, čak i posle toliko godina rada na ovako tužnom i stresnom poslu mi se desilo i dešava mi se , da se rastužim do suza, kad se na terenu susretnem sa nekom tragičnom situacijom. Više puta su me kolege tešile , kad se rasplačem. U stanu, ili na terenu, uglavnom uspevam da sakrijem suze , ali čim uđem u kola HMP vadim maramicu i brišem lice. Koleginica, sa kojom sam razgovarala o ovoj temi i objašnjavala joj da je i ovo razlog , zašto prihvatam , čak i tražim, da radim kao dipečer, je konstatovala „ ali ovako si u kontaktu sa svim nesrećama i tugom tog dana, a kad si na terenu, samo sa onim situacijama, gde te pošalje dispečer „.
To je tačno, međutim, ja sam vizuelni tip.
Strašno mi je kad čujem da je na primer : povređeno dete, ili da je umrla mlada osoba , da je poginula cela porodica u saobraćajnoj nesreći i slično, ali kao dispečer to ne vidim, rastuži me, ali nema slike, koja mi ostaje danima, a nekad i mesecima u mislima. No, onog trena , kad prestanem da saosećam , treba da napustim ovaj posao i medicinu.
Sa druge strane, pošto nemamo GPRS, niti vremena stalno gledati u mapu grada, gde je koja ulica, ja kao lekar koji je dugo radio samostalno ( bez tehničara i vozača ) dobro poznajem grad, pa čak i okolinu te mogu da povežem izlaze jedne ekipe koja je u blizini, što skraćuje vreme dolaska ali i olakšava vožnju i štedi gorivo. Volim da pričam te mi nije teško da saslušam i posavetujem pacijente ( ponekad čak i preteram, pa sledeći poziv čeka duže ).
Nadam se da su „ klinke „ koje su mesecima zivkale i uznemiravale , zvale su po 100 puta u toku smene sa dva mobilna telefona ( imamo identifikator poziva ), a predstavljale se kao Milijana i Ana, opomenute ili su kažnjene i na drugi način, od strane telekoma mts- 064, jer nam takvi pozivi izuzetno otežavaju posao i izazivaju nepotreban , dodatni stres i ljutnju.
Ranije je takvih osoba i poziva bilo mnogo-mnogo više. Zahvaljujući rukovodstvu Doma Zdravlja, poslat je zvanični dopis telekomu , sa njihovim brojevima i oni su kažnjeni, više ne zovu.

Mitologija

u Leksikonu stranih reči i izraza Vujaklija- nalazimo da je to grčka reč i označava naziv za mnogobožačke religije, učenje o bogovima i herojima, naročito Staroga veka: grčko-rimska, germanska, slovenska mitologija. Možemo u šali koristiti isti izraz za još jednu pojavu prisutnu u svim društvima i državama- širom sveta. Sa upoznavanjem, istraživanjem i praktičnom primenom te nauke upoznaju se svi, još od malih nogu, preko osnovne, srednje škole a i kasnije je prisutna, na svim Fakultetima pa i dalje u nastavku školovanja i rada.
Što je društvo siromašnije i primitivnije to se ona više raširi i razgrana u sve pore, kao rak-rana.
U ovom „ šaljivom „ značenju je ona pogrdana nauka i izučava primanje, otimanje, iznuđivanje mita , a usko je povezana sa Korupcijom i Kriminalom.
Korupcija (lat. corruptio) = pokvarenost, kvarnost,
izopačenost, razvrat, potkupljivanje, podmićivanje, potkupljenje,
podmićenje; kvarenje, ukvarivanje, truljenje, raspadanje;
krivotvorenje (spisa, mere, tega i sl.).
Kriminal (lat. criminalis ) = krivični, kazneni, zločinački, zlikovački
O korupciji u društvu ,a posebno u zdravstvu je napisan velik broj tekstova
vršena su istraživanja, osnovat je Antikorupcijski savet .
Istraživanje MBI ("Marten bord internešenela" (MBI) 22.jula 2004. pokazuje da su u zdravstvu najzastupljeniji mito i korupcija (22,6 odsto ispitanika se izjasnilo za tu opciju) a zdravstvo je izuzetno osetljiva oblast, jer kako se u narodu kaže
“ zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu i to da ozdravi “
onda je sasvim jasno da pacijenti pokušavaju na sve načine da dođu do lekara, pa makar i davanjem mita. Običan gradjanin korupciju ne posmatra kao negativnu pojavu koju treba iskoreniti, ona je za njega postala lakši, a nekad i jedini način da dodje do željenog cilja te je prisutan visok nivo spremnosti građana da učestvuju u korupciji. Tako se iz jednog relativno zdravog stanja prelazi u bolesno stanje odnosa između pacijenta i lekara, gubi se poverenje i to rezultira krajnje nepovoljnom situacijom u zdravstvu. Neka od istraživanja su pokazala da je 95 odsto lekara časno, ali da zbog malog procenta onih koji su korumpirani ljudi gube poverenje u profesiju. Trenutno su u zdravstvu mala primanja, neefikasan je sistem zdravstvene zaštite, prošli smo razne nestašice lekova, medicinske opreme, dijagnostičkih aparata ,pa su u zdravstvu svi počeli da primaju mito - od portira, higijeničara, sestara, lekara do direktora bolnica. Ipak, korupcija nije od juče, to traje godinama. Korupcije u zdravstvu ima u svim zemljama, a što je ona siromašnija korupcije je više. Zdravstveni radnici su poneli velik teret, socijalni mir se čuvao i čuva se i dalje preko zdravstva. Takođe, treba znati i da je raširenost fame o korupciji uvek veća nego stvarna korupcija. U svakom slučaju, najveća korupcija je tamo gde su javne nabavke, u slučaju zdravstva - lekova i opreme, a ne toliko na individualnom nivou . (Cinično rečeno, krilatica "Quo dicet Jovi, non dicet bovi"
se postepeno jednostavno obrnula: "ako mogu oni, što ne bismo mogli i mi"). Konsekvenca je bila dalekosežna: prećutni konsenzus (oko kršenja svih mogućih moralnih i profesionalnih
normi) postao je prećutna norma: "patološko" je postalo "normalno", svakodnevno, i obrnuto. I svi zadovoljni, "dobro shvaćeni" uzajamni "privatni" interesi na delu. Uz "mali deficit" - javnog interesa, odnosno zajedničkog dobra. Sklonost direktora zdravstvenih ustanova da mnoge poslove obavljaju na nelegalan način, prenela se i na ostale zaposlene. Tako je došlo do uspostavljanja mreže onih koji su skloni reketiranju pacijenata. Po spirali koja je uspostavljena razmišljanjem "ako može direktor mogu i ja, ako može načelnik mogu i ja, ako može kolega mogu i ja, ako može sestra mogu i ja", nivo korupcije se produbio i uspostavljeni su precizni tarifni sistemi koji omogućavaju da se svi koji su korumpirani drže međusobno u nekonkurentskom odnosu i povezanosti koja rezultira svojevrsnom zaverom ćutanja kada se priča o mitu pokrene.
Novi zakoni, naročito zakon o komorama zdravstvenih radnika, biće od velike koristi kada je reč o rešavanju problema korupcije. Komora će imati stručno telo koje će obavljati stalni monitoring nad radom lekara. Uvodi se i izdavanje licenci, a njih će dobiti lekari koji ispunjavaju određene uslove, a ako prekrše pravila profesije ili etičke norme, predviđene su kazne kao što su oduzimanje licence i suspenzija sa posla. Generalno, svi lekari su ogorčeni što se pod kapu korumpiranosti stavlja profesija, jer, bez obzira što ima onih koji putem plavih koverti naplaćuju svoje usluge, najveći deo zdravstvenih radnika pošteno radi svoj posao. Lekari su pogođeni ovakvim izjavama pošto to shvataju kao atak na dostojanstvo profesije. Naročito su pogođeni oni koji skromno žive od svojih zarada, a koji se ovakvim generalnim napadima stavljaju na stub srama. U izjavi ministra zdravlja dr Tomice Milosavljevića koju je jednom prilikom dao, kaže se da korupcije u zdravstvu ima više nego što lekari žele da priznaju, a manje nego što se priča među građanima. U kriznom sistemu koji traje više od deset godina ima različitih načina veće ili manje korupcije, koje su kao voda, "koju ne možete zaustaviti".” Građani moraju da shvate da ako hoćemo da se borimo protiv korupcije, moraju da budu samosvesni i da se trude da ostvare svoja prava “ – kaže dr Milosavljević. Korupciju još nije niko iskorenio, važno je za narod i državu da se ona svede na podnošljivi nivo. Do tog nivoa može da se dođe samo ako se svaki pojedinac, bio on obični građanin ili visoki funkcioner, potrudi da pošteno odradi svoj posao i da nepravilnosti prijavi nadležnim službama.
12.09.2006. u listu Blic www.blic.co.yu/ pojavio se članak :
Mito boljka lekara
Svakoga dana Zdravstvenoj inspekciji Ministarstva zdravlja požali se bar šest nezadovoljnih pacijenata. Od početka godine ukupno se žalilo 1.780 ljudi i to najčešće zbog nedovoljnog ili pogrešnog lečenja, dugog čekanja na zakazani pregled, pogrešno naplaćene zdravstvene usluge, ali i zbog lošeg ponašanje lekara. Jedan deo prijava, nažalost, još ukazuju na mito, odnosno uzimanje novca od pacijenata. Te prijave su najčešće vezane za ginekologiju, ortopediju i hirurgiju. tekst je napisala Sonja Todorović
22.09.2006. takođe u listu Blic se mogao pročitati drugi članak, koji su pisali S. Todorović - I. Mišković : I za kupus bi se prodali
ali taj članak ne odgovara istini, no novinari se nisu potrudili da saznaju pravu informaciju već su u velikoj želji da se još više baca ljaga na lekare Hitne medicinske pomoći objavili neproverene podatke. U tekstu objašnajavaju kako im Boban Veljković iz Novog Sada priča o tome kako lekari Hitne pomoći ucenjuju pacijente onda kada im je pomoć najpotrebnija. Njegov otac bio je nepokretan, polomio je kuk i imao je pravo da ga Hitna preveze iz bolnice do kuće. Otac mu je ležao je u KBC Bežanijska kosa i 2. aprila 2005. oko 18 sati je došao po njega. Medicinska sestra pozvala je Hitnu pomoć, ali rekli su da su zauzeti i da po nas mogu da dođu tek za osam sati. Šokiran time, pitao je da li može da ih časti.Iste sekunde rekli su da stižu za 20 minuta. Lekar iz Hitne pomoći rekao je da je cena 1.500 dinara i to sve preko službenog telefona. Kada su ih dovezli kući, nastavlja Boban, lekar iz Hitne pomoći, pored ugovorenih 1.500 dinara, tražio je još neki novac za čast. I dobio je dodatnih 500 dinara. Iznude lekara iz Hitne pomoći tu se ne završavaju. Pošto je Bobanov otac morao da ide na kontrole, ekipe Hitne pomoći su bile u obavezi da ga ponovo prevoze od kuće do bolnice. - I tako ih ja ponovo pozovem. Dođe druga ekipa i odveze nas do bolnice. Međutim, tada mi kažu da ćemo za povratak morati da se strpimo od šest do osam sati, jer imaju posla. Kada sam im rekao da sam prošlu ekipu častio sa 1.000 dinara, to su oberučke prihvatili. Shvatio sam da oni nemaju određeni cenovnik, već bi prihvatili i kupus kada bi im to ponudili - ljutito kaže Boban.
Objašnjenje podvučenih navoda. Kao prvo nije precizirano gde je njegov otac vožen kući , da li u Beograd ili u Novi Sad, ali je rečeno da je Boban iz Novog Sada, pa možemo pomisliti da je oca vozila Hitna pomoć iz Novog Sada, a da je on ležao u Bolnici u Beogradu.
Ako je pacijent osiguranik Novog Sada, on ima pravo da ga Hitna preveze iz bolnice do kuće, kao i da ga vozi na zakazane kontrole. Hitna pomoć Novog Sada to i radi. Da bi se obezbedila transportna kola, koja će ići van grada treba imati overen uput i nalog za kola, od strane lekarske komisije i prijaviti taj transport jedan dan ranije. Znači u 18h nikako se ne mogu poslati kola za otpust iz Beograda do Novog Sada, osim ako rodbina ne traži vanstandardnu uslugu i to plati , punu cenu- po važećem cenovniku, a za to dobije priznanicu. Od Novog Sada do Beograda teško se može stići za 20 minuta. Transporte pacijenata koji nisu vitalno ugroženi pa se prebacuju u drugu bolnicu zbog nastavka lečenja, ne dogovara niti na bilo koji način u prevozu dalje učestvuje ni jedan lekar HMP Novog Sada. Znači da Boban ni jedan put, ni pri dogovorima ni pri prevozu, niti kasnije u narednim transportima, zbog kontrola, nije razgovarao, niti je video lekara HMP. Transportne ekipe čine isključivo vozači sa ili bez tehničara. Naravno da osuđujem tehničara i vozača Hitne ukoliko su uzeli novac, a nisu dali priznanicu- mito, a za onih 500 dinara koje je Boban dao za " čast ", mogu reći da se nadam da mene nikad niko neće tako častiti. Lično, kad častim frizerku ili majstora koji mi popravi neki uređaj, ne smatram da sam mu dala mito, niti to posle prebacujem. I da zaključimo
EX AUDITIS REFERRE FERME MENTITIR EST. Iznositi ono što si čuo znači lagati.

Maratonci trče počasan krug

Tekstovi koji su ovih dana prepune dnevne novine se odnose na dešavanja u HMP Beograda. Na internet stranicama se pojavio ogroman broj članaka i još više komentara ljudi na te članke.
Neću vam prenositi šta je tamo napisano. Ako vas interesuje pročitajte.
vesti : Sreda, 20. Septembar 2006.
http://www.naslovi.net/tema/24768
Četvrtak, 21. Septembar 2006.
http://www.naslovi.net/tema/24851
Petak, 22. Septembar 2006.
http://www.naslovi.net/tema/24938
a lično preporučujem tekstove koje su pisali novinari Politike
( profesionalno, moralno, objektivno ) za razliku od nekih drugih novina
kojima je senzacija važnija od istine .
Ukratko možemo reći ovo :
Direktor HMP Beograda dr Borko Josifovski je 18.09. na konferenciji za štampu optužio grupu lekara HMP ( dva lekara je imenovao )
da pojedinim pacijentima nisu pokušali i uradili reanimaciju i tako ih pustili da umru, a u cilju sticanja materijalne koristi time što će za smrt tog „ pacijenta „ dojaviti nekom od privatnih pogrebnih preduzeća ,koje će za tu informaciju, platiti između 50 do 200 euro.
Već 19. septembar 2006. Da li postoje "trgovci mrtvima"
objavljeno na B 92 “ Direktor Hitne pomoći u Beogradu Borko Josifovski negira da je dvojicu lekara optužio za smrt 49 ljudi od aprila ove godine. On kaže da je samo istakao povredu etike njihovom saradnjom sa privatnim pogrebnim preduzećima. “
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=09&dd=19&nav_category=12&nav_id=212315
a na taj tekst je poslato od strane čitaoca Broj komentara: 70 ,
koji uglavnom optužuju sve bele mantile, retki su oni koji smatraju da treba tek ispitati navode i istinitost tvrdnji. Stvorena je medijska kampanja, koja liči na “ lov na veštice “ i poziv na linč.
Isti dan “Ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević je izjavio da su i rukovodioci i predstavnici sindikata u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, koji su razmenili optužbe, 'prešli crtu dozvoljenog i moralnog'. “
http://www.rts.co.yu/jedna_vest.asp?belong=&IDNews=161462
Posle toga 20. septembar 2006. osim ostalih tekstova koje možete pročitati obratite pažnju na ovaj koji prenosi B 92 Direktor Hitne pomoći, dr Borko Josifovski, razrešen je te dužnosti, nakon jučerašnjih nedoumica oko dešavanja u toj ustanovi.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?nav_category=12&dd=20&mm=9&yyyy=2006
Broj komentara: 26 , već je manji ali sa dodatkom i optuživanjima ministra, pa je jedan od tih kometara ovakav “Gospodine Ministre, zar se ne stidite samog sebe ? Ako skoro svi gradjani znaju kakvo je korupcionasko stanje u Zdravstvu, kako da vi kao ministar to ne znate ? U ovom slucaju se na zalost desilo, dva losa ubise Milosa ! Sramota ! Imate li bar malo ljudskosti u sebi ?
(Ilija kocic, 21. septembar 2006 01:56)”
i naravno na tekst poslat 19.09.2006 “ Provizija za mrtve pacijente! “ koji je preneo list Dnevnik
http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=14456
gde novinarka LJ. Petrović , kao i novinari politike, na jedan odgovoran i profesionalan način, prenosi situaciju u Novom Sadu uz apel : Potrebna „mrtvozorna služba” Načelnik novosadske hitne pomoći dr Đorđe Stevanović smatra da bi u većim gradovima, pa i u Novom Sadu, trebalo da postoji “mrtvozorna služba”, koja bi bila pri Medicinskom fakultetu, kancelariji matičara, sudskoj medicini ili patologiji – Taj posao bi moglo da radi pet lekara, a izlazili bi na teren po pozivu. S leđa hitne pomoći bi u tom slučaju bio skinut veliki teret. Pošto takva služba ne postoji, svako je odgovoran za svoje postupke, ali treba da razmisli o tome da li su takvi postupci etički. Ukoliko je neko zloupotrebio položaj, morao bi biti krivično gonjen – navodi dr Stevanović. “ Svi zaposleni u HMP Novog Sada podržavaju ovaj apel.
Lično sam kao lekar- konsultant,
dispečer više puta imala neprijatnosti i nerazumevanja
od strane rodbine ali i kolega iz Opšte medicine, kad sam pokušala
da odbijem tj. prebacim utvrđivanje smrti i pisanje umrlice sa leđa HMP,
na lekara iz nadležne ambulante Opšte prakse.
Naravno ukoliko neko nije gledao emisiju POLIGRAF na B 92 20. septembar 2006.
Trgovina smrću
Gost: Dr Borko Josifovski, bivši direktor Hitne pomoći u Beogradu
Voditelj: Jugoslav Ćosić
može pročitati transkript emisije na http://www.b92.net/info/emisije/poligraf.php?yyyy=2006&mm=09&nav_id=212614
a pred sam kraj emisije, novinar B92 konstatuje : “ Znate, nekako ostavljate utisak kao čovek koji je otvorio Pandorinu kutiju i onda se iz nekih razloga zaustavio i povukao i evo, to je na kraju rezultiralo Vašom smenom. “
Od tekstova i kometara 21.09. bih izdvojila reči našeg načelnika, koje su objavljene na stranicama Večernjih novosti “ AFERA u beogradskom Zavodu za hitnu medicinsku pomoć, prema rečima dr Đorđa Stevanovića, načelnika iste službe koja brine o Novosađanima, predstavlja “blaćenje profesije, jer se optužbe ne mogu bazirati na sumnjama, već na dokazima”. kao i jedan od komentara
“Bogdan,Dr.de
21. septembar 2006 14:57
18 meseci rada na intenzivnoj +kurs hitne pomoci(550€,10 dana nastave) + 10 intervencija u kojima si spasao zivot je uslov da dobijes lizencu za lekara hitne(Notarzt) u nemackoj. Ucestvuje se pored osnovnog zanimanja(kardiologija,hirurgija itd) i placa se 80€ po odlasku na poziv,bez obzira koliko je intervencija trajala i sta je uradjeno.Naravno Bruto. znaci ako ste imali 10 intevencija za jednu noc imate 800€ Bruto,znaci ostaje vam oko 480€ u dzepu posle jedne noci dezurstva. ako se takvi uslovi steknu u srbiji,Pretpostavljam da se vracam kuci istog sekunda “
Pođimo od početka:
Prvi tekst sa naslovom : GROBARSKI DIL
Pojedini lekari Hitne pomoći od privatnih pogrebnika dobijaju po 100 evra za dojavu smrtnog slučaja
je bio još u Petak 15. IX 2006, u dnevnim novinama Press
http://www.novinepress.co.yu/vesti_dana/2006-09-15#2684
a ovo je deo tog teksta
„Doktor Nebojša Mihajlović iz Hitne pomoći kaže, međutim, da se retko dešava da neko od njih zove pogrebnike.
- Privatna pogrebna preduzeća rade legalno kao i državno preduzeće. Članovi porodice uglavnom nas pitaju kakva je dalja procedura, ali oni odlučuju koga će da pozovu. Naravno, neželjenih slučajeva ima, i to strogo osuđujemo, jer je to kaljanje ugleda profesije - kaže Mihajlović.
On dodaje da je direktor Hitne pomoći dr Borko Josifovski sklopio ugovor sa JKP "Pogrebne usluge" da samo oni obavljaju sahrane, a da zauzvrat na račun Hitne pomoći uplaćuju određenu svotu novca.
- Visina te sume nije precizirana i mi ne znamo kako se taj novac troši. Video sam priznanicu na 150.000 dinara koje su "Pogrebne usluge" uplatile na naš račun. Za smrtni slučaj, međutim, znaju i radnici našeg kol-centra, policija, načelnik smene Hitne pomoći, dispečeri... i svako od njih je mogao da pozove privatnike, ali sumnja uvek pada na lekare koji su došli u kuću - zaključuje Mihajlović.
S. GAVRIĆ
Novčane kazne za lekare
Doktor Borko Josifovski, direktor Hitne pomoći, kaže da se na ovakve slučajeve reaguje po prijavama građana koji se žale inspekciji Ministarstva zdravlja.
- Ove godine je daleko manji broj prijava u odnosu na ranije godine. Takvo ponašanje lekara se sankcioniše. Prvi put nesavesni lekar biva opomenut, sledeći put kažnjavamo ga smanjenjem plate za 10 odsto i svaki sledeći put sve većom novčanom kaznom - ističe Josifovski.”
Sem ovog teksta koji je direktno vezan za aferu, treba obratiti pažnju i na dešavanja koja su mu predhodila a nemaju direktnu vezu, ali se u odbranama i komentarima prozvanih lekara pojavljuju. Ministar osuđuje i ta istupanja rečima : „Ne priliči lekarskoj profesiji da se preko novina rešavaju stručna pitanja. To je nedopustivo. U beogradskoj Hitnoj pomoći, vidno je izražena namera sindikata da se bavi politikom Zavoda. Imam utisak da su i jedni i drugi, prešli crtu moralnosti.”
Šta je to uradio sindikat ?
Četvrtak 10. VIII 2006 u Dnevnim novinama Press se mogao pročitati članak
FRKA U HITNOJ
Deo zaposlenih u Hitnoj pomoći zatražio smenu direktora Borka Josifovskog, optužujući ga za nestručan i nesavestan rad
Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), Sindikat lekara i farmaceuta, Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti i Sindikat medicinskih sestara i tehničara su podržali zahtev za ostavku dr Josifovskog, a dr Svetlana Marković-Klipa, Pomoćnik direktora Hitne medicinske pomoć je demantovala sve optužbe o finansijskim malverzacijama na račun direktora i rukovodstva.
Četvrtak 17. VIII 2006
POMOĆ ZA HITNU
Više od polovine zaposlenih u ovom zavodu i dalje se čvrsto drži odluke da se smeni sadašnji direktor doktor Borko Josifovski, kao i njegov pomoćnik dr Svetlana Marković-Klipa, zbog smanjenog broja lekarskih ekipa na terenu, finansijskih malverzacija i kažnjavanja i šikaniranja radnika.
Da su optužbe na račun aktuelnog rukovodstva tačne potvrdio nam je i Upravni odbor Hitne pomoći.
- U više navrata Upravni odbor je upozoravao Ministarstvo zdravlja na dešavanja u Hitnoj pomoći, ali ni do danas nije održan nijedan sastanak na kome bi došlo do rešenja tih problema, niti smo dobili bilo kakav odgovor od Ministarstva.
Subota 09. IX 2006
SMRT FAŠIZMU!
Borko Josifovski, direktor Hitne pomoći, uputio pismo zaposlenima koji su za njegovu smenu - uz stari partizanski pozdrav
“Alarmantna situacija u Gradskom zavodu za Hitnu medicinsku pomoć tek se razbuktava, iako je prošlo skoro mesec dana otkako je deo zaposlenih zatražio smenu rukovodstva. Direktor zavoda Borko Josifovski je uputio nekoliko dopisa sindikatima ove ustanove, a jedan od njih završio pomalo zaboravljenim i provokativnim sloganom "Smrt fašizmu". Doktor Nebojša Mihajlović, predsednik ASNS-a, kaže za Press da je previranje u Hitnoj pomoći neizdrživo, a stanje sve teže. Naš sindikat će protiv direktora podneti krivične prijave zbog pretnje i uvreda u pismu koje nam je dostavio. Za direktora mi smo "fašistička partija i romantični junaci, za koje ne važe sudovi, osim noćnih", zato što imamo hrabrosti da se suprotstavimo diktaturi i da zatražimo zaštitu prava i dostojanstva ljudi u Hitnoj pomoći - kaže dr Mihajlović.”
Utorak 19. 9. 2006. u novinama Glas-javnosti
Direktor Hitne pomoći odbacio optužbe Granskog sindikata
Za sada je situacija takva i jedino nam preostaje da naporno radimo - nastavio je direktor Hitne pomoći.
Posle toga je postupio po onoj latinskoj izreci
“ Qui non est mecum, contra me est “ ( Ko nije sa mnom taj je protiv mene )
SINDIKAT lekara i farmaceuta Srbije saopštio je da su optužbe koje je dr Borko Josifovski proizvoljno i bez argumenata izneo na račun dvojice lekara, najgrublja kleveta nedolična jednog lekara.
SLD: Odgovornost lekara lična, a ne kolektivna
"Svaki lekar na radnom mestu je službeno lice koje posao treba da obavlja pridržavajući se najsavremenijih stručnih i etičkih normi, a odgovornost za eventualne propuste je lična, a ne institucionalizovana i kolektivna", upozorilo je Predsedništvo Sekcije urgentne medicine Srpskog lekarskog društva.
Prema njihovoj oceni, "izjava dr Josifovskog baca sumnju na kvalitet rada lekara u službama urgentne medicine", pri čemu najveći deo njih posao obavlja odgovorno i požrtvovano, spasavajući ljudske živote.
"Smatramo da i najmanju sumnju u stručnost i etičnost rada lekara u službi urgentne medicine treba da se rešava na nivou Etičkog komiteta, a ne putem medija", saopstilo je Predsedništvo Sekcije.
Epilog svih dešavanja je objavljen u nekoliko dnevnih listova 22. i 23.09.2006 godine
Predsednik ASNS Hitna pomoć dr Nebojša Mihailović upozorio je da je u javnosti stvorena 'atmosfera medijskog linča, koji bi mogao da preraste i u fizički', jer su zaposleni Hitne pomoći juče u više navrata 'doživeli sukobe, ružne reči i vrlo neprijatne situacije' sa gradjanima na terenu, jednu ekipu je napala grupa građana, a pojedinci pozivaju broj 94 i nazivaju lekare “ ubicama “
Predstavnici ASNS su apelovali na javnost da sve lekare i osoblje Hitne pomoći 'ne stavljaju u isti koš' i da se sačeka kraj istrage, koja će pokazati da li je bilo pojedinaca koji su zloupotrebili radno mesto.
Građani se sada prema nama odnose kao prema ubicama. Oni kojima je bila potrebna naša pomoć pretili su nam da, ukoliko ne prihvatimo poziv, sve će javiti novinarima. Neki su nas optuživali da smo direktno odgovorni za smrt njihovih bližnjih. Pod ovakvim okolnostima užasno je raditi. Ipak, činjenica je da ima lekara koji diluju sa privatnim pogrebnicima, ali smatram da je mnogo više nas koji pošteno i profesionalno radimo lekarski posao. Učinjena je velika šteta lekarima koji to ne zaslužuju - rekla je jedna od dežurnih lekarki iz Hitne pomoći.

Niko ne pominje da Hitna pomoć u toku godine više stotina ljudi iz smrti vrati u život. Samo jedan takav slučaj opravdava naše postojanje.To je pretežak posao, ljudi koji rade u Hitnoj pomoći su stalno između života i smrti.

Kad bih imala smrtni slučaj u porodici,
(i kad sam imala pre nekoliko godina)
znam koje bih pogrebno preduzeće u Novom Sadu pozvala ali vama neću da kažem.
Optužićete me da su mi platili, da imam DIL sa njima
samo da bi ih reklamirala na Internet stranicama.
Morala sam vam napisti ovako dugačak članak o ovoj temi, jer
Qui tacet , consetire videtur. ( Ćutanje je znak odobravanja ).

Šuga

Krajem avgusta, pozvana je HMP da izađe na teren, u jedno od okolnih mesta Novog Sada. Kao što znate, okolna mesta su pokrivena sa po jednom ekipom na određenom terenu. Poziv je upućen od strane komšinice : „ Moja komšinica, baka, ne oseća se dobro već nekoliko dana, ona je sama sa sinom, a nemaju telefon , siromašni su pa su zamolili mene da pozovem lekara. Ona je teško pokretna, imala je šlog. Zvala sam našu ambulantu, ali je doktorka sama , pa ne može da stigne i na teren. „ Na konstataciju da je i naša ekipa, samo jedna , za veću teritoriju od tog jednog mesta i da sve do sada rečeno ne spada u urgentno stanje“ čula se uljudna i kulturna molba, „ Molim vas , vi dođite kad stignete, stvarno joj nije dobro „. Posle nekoliko sati, kad je ekipa bila slobodna ( u međuvremenu , nije bilo ni jednog novog poziva sa date adrese ), ekipa je poslata da pregleda baku. Baka je za to vreme zaspala, pa je dežurna doktorka iz ekipe HMP morala da je probudi. Posle pregleda, ustanovljeno je da baka, koja ne živi u higijenski i socijalno adekvatnim uslovima, boluje od šuge, ali se zbog prljavštine i neobraćanja, na vreme , lekaru opšte prakse u ambulanti sela, bolest proširila i baki stvarno nije bilo dobro, svrbelo je i mnogo se češala .
HMP iz Zaječara je uradila i izdala izvanrednu studiju o korelaciji između anamneze dispečera i nalaza na terenu. Njihovi rezultati su da je (24,01%) izlazaka na teren bilo neopravdano , koja odslikava značajnu grešku dispečera pri trijaži, ali je i objašnjeno zašto zbog toga dolazi : namerna laž pozivaoca ; nesaradnja pozivaoca sa dispečerom (loše iznošenje simptoma, panika, direktan zahtev za intervencijom, pretnja).“ Smatramo da bi mere kao što su dodatna edukacija osoblja SHMP za rad u dispečerskoj jedinici, edukacija građanstva, oštrija trijaža i oštrije sankcionisanje zloupotrebe ove službe doprinelo rasterećenju i efikasnijem radu SHMP Zaječar u situacijama kada je to zaista potrebno “.Pročitajte ceo tekst sa nazivom : “Problemi u dispečerskom radu u službe hitne medicinske pomoći u Zaječaru “ na veb strani : www.tmg.org.yu/v290402.htm
Načelnik HMP Novog Sada dr Stevanović navodi : “Vreme ukazivanja pomoći smanjeno je prošle godine sa 20 na 16 minuta, a planiramo da ovo vreme još smanjimo do 10 minuta, jer je vreme najvažniji faktor. Ono što će morati da se reši je transformacija svesti, ponašanja i pristupa poslu zaposlenih, jer ćemo imati precizno određene protokole trijaže, prijema poziva i izlazaka na teren . “ Hitna pomoć iz Zaječara je i o ovoj temi dala značajan doprinos : www.tmg.org.yu/v290401.htm
Izlazak Hitne u Londonu se meri vremenom do 8 minuta kod poziva prvog reda hitnosti , a ostali mogu da čekaju ili se i ne izlazi na teren. Nadam se da će tako biti i u Novom Sadu, po novim protokolima trijaže ( za šugu nije bilo potrebno poslati ekipu ).

Šta nas ljuti?

Pre nekoliko godina ( po priči lekara i tehničara, koji su bili na datoj adresi ) , posle poziva iz okoline Novog Sada, da je pacijent pao, bez svesti je , u teškom stanju, a najbliža ekipa je zauzeta, dispečer hitno šalje prvu slobodnu ekipu iz grada. Oni sedaju u auto, jure, prolaze kroz crveno svetlo na semaforu, jedva uspevajući da izbegnu sopsveno povređivanje i saobraćajnu nesreću, za koji bi vozač HMP bio odgovoran, jer žure da spasu čoveka koji još diše.
Stižu na zadatu adresu, u kuću ulaze sva tri člana ekipe, sa punom opremom za reanimaciju : defibrilator, set za reanimacije, aspirator, i redovna tašna lekara i tašna tehničara. Zatiču mirnu situaciju u kući, bez panike, a na pitanje gde je pacijent, dolaze do mlađeg čoveka koji je pri svesti, leži mirno u krevetu ? Lekar postavlja pitanje „ Šta se desilo? O čemu se radi ? Na šta se žalite ? „ Dobijaju odgovor da čoveka jako bole leđa jer se ušinuo, popio je neku tabletu , ali mu bol ne popušta. „ Na dalju proveru zatečenog stanja i pitanje „ Zašto ste prijavili, da je pacijent bez svesti, u teškom stanju ? „ Rođak koji je pozvao ekipu im lakonski odgovara : „ Pa tako će te brže stići, kad su mene bolela leđa, poslali ste lekara, ali sam čekao tri sata. „
Istog trena su sva trojica izašla iz stana, poniženi i uvređeni, svesni, da su pre samo nekoliko minuta ugrozili svoje živote i živote ostalih učesnika u saobraćaju i materijalna dobra- automobile HMP i eventualno nekog drugog nesretnika koji bi se tu zadesio. A zašto ?! Čoveka bole leđa i boleće ga još oko 7 dana, i sa tabletama i sa injekcijama. Da li znate neki lek, koji će trenutno i sigurno otkloniti bol kod ishialgije , bez opasnosti od sekundarnih komplikacija
( RTG kičme i NMR , nisu urađene ) ?
Lekar je otišao do tadašnjeg načelnika službe HMP i požalio se na nekorektne odnose, neodgovarajuću prijavu postojećeg zdravstvenog stanja, uz napomenu da su ugrozili svoje živote .
Pacijenti imaju svog zaštitnika prava, a zdravstveni radnici ?
Jednom prilikom sam pitala ;

Ko nas štiti ? Kome se mi možemo požaliti, na ovakve i druge situacije, i kako kazniti one koji nas ugrožavaju, vređaju, psuju, fizički napadaju itd. ?

Znate li šta je bio odgovor ? „ Vas štiti vaš ministar za zdravstvo„.
Da li nas štiti ? Znate li šta je odgovoreno iz Ministarstva zdravlja na inicijativu zdravstvenih radnika da se uvede obezbeđenje u zdravstvene ustanove ? Nema dovoljno novca za to, a napadi su , rizik posla zdravstvenih radnika. Pročitajte tekst i komentare na www.b92.net info, vesti, od 01.avgusta 2006 god. , sa ove veb stranice www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=08&dd=01&nav_id=206501
Još jedan tekst zaslužuje našu pažnju, nalazi se na www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=6155 , politika on line, a naslov teksta je : Glas lekara iz Čačka
Ubeđivanje revolverom
Zdravstveni radnici progovorili o teškim trenucima na poslu

Gde živi gospođa Dragana ?

Čitam tekstove o maloletničkoj delikvenciji ( već sam vam napisala da sam majka dečaka od 15 godina ) , jer viđam i susrećem se sa tim problemom svakodnevno u svom radu ( pročitajte tekst Novi Sad - siguran grad ) , koji sam napisala pre nego što sam naišla na ove sajtove www.glas-javnosti.co.yu , arhiva od 25.08.2005; www.radio021.info , od 27.08.2005 i 22.02.2006 ; www.mps.sr.gov.yu -Aktuelnosti od 22.08.2006 ; i www.B92.net - B 92 _ Vesti od 21.06.2006 i 22.06.2006, a svi su dati na internet adresi www.e-dnevnik.org . i moram da odreagujem na komentar koji je dala Dragana na jedan tekst - vesti- o nasilju u školama sa B 92 . Ovo je taj komentar , uz napomenu da B 92 ne dozvoljava komentarisanje komentara :
“ Potpuna podrska skoli i uciteljima.
Kada dodje do nasilja u skoli,roditelji ce se pitati odakle to i verovatno su ucitelji krivi.VErovatno agresivnost dolazi iz kuce, jer po ovome sto ovde pise,deca su vise na ulici, nego nad knjigom i svojom buducnosti.Posle ce verovatno neko drugi da bude kriv,ali sta da se radi Srbija je to.I to nije problem od juce,ko zna koliko maminih i tatinih sinova postaju lekari,posto je to najunosnije,pa nas ti isti i lece.Strasno!
(Dragana, 21. jun 2006 21:12) “
Slažem se sa podrškom školi i učiteljima i nastavnicima i profesorima, ali se pitam zašto je Dragana pomenula lekare, kao najunosnije zanimanje ?! Dovoljno bi bilo da se samo malo informiše o stvarnim primanjima lekara ( a da ne pominjem srednji medicinski kadar ) . Plate lekara su čak i nešto malo manje nego plate prosvetnih radnika- mada su i one “ sramotno “ male. Govorim o velikoj većini zdravstvenih radnika- lekara , a ne o onom malom broju lekara koji vređaju celu profesiju i uzimaju mito. Postoje i lekari koji rade privatno uz svoj redovan posao, ne zato što to žele , već što moraju nekako da prežive i plate račune , a drugih prihoda nemaju , te svoje slobodno vreme za odmor ili druženje sa svojom decom , tako koriste.
„ Zarada medicinske sestre skočiće s decembarskih 15.273 na 21.414 dinara, lekara s 25.532 na 35.852 dinara. Specijalista, koji je u decembru primio 29.573 dinara, u novembru će dobiti platu od 41.548 dinara, a zarada supspecijaliste će narasti s 33.202 na 46.349 dinara. Branislava Plančak kaže da trenutno samo plate lekara omogućavaju pokrivanje potrošačke korpe, što rečito govori o položaju sestara i nemedicinara.” objavljeno u listu Dnevnik , 14.06.2006 a pokazuju plate koje će imati medicinski radnici posle povećanja od 40,5 %. U Novom Sadu su se 06.07.2006 okupili poniženi zdravstveni radnici iz cele Srbije koji rade težak i odgovoran javni posao, a gotovo su najmanje plaćeni.
Ovaj drugi komentar pokazuje , kako je teško biti nastavnik u Srbiji i u potpunosti se slažem sa Tanjom , jer je i većina prosvetnih radnika predana svom poslu i radu, a maliciozni komentari koji se odnose na nastavnike koji su loši ili dolaze u školu pijani , ili uzimaju mito , su isti kao i komentari na račun lekara.
“ Biti nastavnik u Srbiji je danas vrlo tesko. Radila sam u prosveti 4 godine i nagledala se i naslusala svega i svacega. Da ima bezobrazne dece/ tinejdzera, ima! Da ima nerazumnih roditelja, ima! Da ima nastavnog kadra koji nije dorastao svojoj profesiji, ima! Svaka vrsta nasilja je za osudu. Ono na sta zelim da ukazem je velika nemotivisanost nasih nastavnika. Pa koliko puta se u poslednjih 10-tak godina krenulo u razne skolske reforme pa se stane?! Nasa deca uce da bubaju a ne da misle svojom glavom. Muka me hvata od komentara da smo bez premca u svetu po obrazovanju, jer je to daleko od istine. Ako zelimo bolju buducnost nasoj deci, onda treba reformisati skolski sistem i dodatno edukovati nastavni kadar putem seminara. Ono sto roditelji treba da shvate je da se vaspitanje prvo stice u kuci pa tek onda u skoli. Niko nije rodjen vaspitan i obrazovan- to se stice vremenom.
(Tanja, 22. jun 2006 20:46) “
Njen tekst bi mogao glasiti i ovako , sa izmenama za zdravstvene radnike :
“ Biti lekar i medicinska sestra u Srbiji je danas vrlo teško. Radim u zdravstvu 13 godina i nagledala sam se i naslušala svega i svačega. Da ima bezobraznih ljudi i dece , ima ! Da ima nerazumnih pacijenata, ima ! Da ima zdravstvenih radnika koji nisu dorasli svojoj profesiji , ima ! Svaka vrsta nasilja je za osudu . Ono na šta želim da ukažem je velika nemotivisanost zdravstvenih radnika . Pa koliko puta se u poslednjih 10- tak godina krenulo u razne reforme zdravstva pa se stane ?! Većina naših građana nema osnovno zdravstveno vaspitanje i kulturu. Muka me hvata od komentara da smo bez premca u svetu u zdravstvu i zdravstvenoj zaštiti , jer je to daleko od istine . Ako želimo bolju budućnost svim građanima, onda treba reformisati zdravstveni sistem i dodatno edukovati zdravstvene radnike. Ono što svi treba da shvate je da je najvažnija preventiva i čuvanje svog zdravlja. Ako do bolesti ipak dođe treba poštovati savete lekara i pridržavati se propisane terapije. “

Kolegijalnost

Većina lekara i medicinskih sestara, koji rade u Kliničkom centru i Institutu u Sremskoj Kamenici, su kolegijalni, u smislu da ako dođemo mi radnici iz HMP, ili dovedemo nekog od naše bliže rodbine, na neki od pregleda u Specijalističku ambulantu, ili u bolnicu, na neki od hitnih prijema, prime nas bez dužeg čekanja, zakazivanja i naplaćivanja usluga, ili sa nekim popustom, ako ti pregledi spadaju u domen usluga koje se naplaćuju. Takođe su i lekari i tehničari HMP, kolegijalni prema svim kolegama, pa na poziv i molbu da ekipa dođe kod nekog od njihovih rođaka ili prijatelja, šaljemo ekipu u stan, na teren, što je pre moguće, uzimajući u obzir i stepen urgentnost date situacije, zbog trenutne zauzetosti naše službe. Tad pravimo izuzetak pa primimo i poziv za izlazak i pored toga što taj pacijent ni po jednom kriterijumu ne spada u domen urgentnog izlaska i vitalne ugoženosti.
Ali kako se kaže „ U svakom žitu ima i kukolja „, tako sam i ja prošla nekoliko puta, kad mi je trebala pomoć, za svoju rodbinu, mamu, blisku rođaku, tatu, supruga i sina.
Na veoma korektne i kolegijalne odnose sam naišla od strane, nekoliko lekara sa Instituta za Radiologiju, Hirurgiju, Neurologiju, Psihijatriju, Instituta u Sremskoj Kamenici, a opet, desilo mi se takođe da mi je jedan od lekara, pre mnogu godina tražio novac „ čitaj = mito „ za neki od pregleda koji su bili potrebni rođaci koju sam dovela do hirurgije i radiologije, ista rođaka nije primljena u bolnicu na operaciju, „ jer nema mesta na odeljenju „ a ja nisam ni pomislila da je trebalo tada nešto i platiti. Rođaka je primljena i operisana, kad sam otišla sa njom u civilu i nisam se predstavila, a slučajno su nas pomešali sa drugom pacijentkinjom, za koju je bilo spremljeno mesto u bolnici, jer je imala bolje veze ili više novca.
Ista rođaka je posle godinu dana doživela akutni IVC, Šlog , a kolege iz HMP su nas prevezle do prijemne ambulante Instituta za Neurologiju, gde se slučajno našao, jedan od profesora sa Neurologije, te ne pregledajući pacijentkinju, a ne znajući da sam lekar iz HMP- opet sam bila u civilu, prokometarisao „ Ovo je dovela Hitna, šta opet oni hoće, oni nemaju pojma“, verovatno mu je sestra signalizirala da ja radim u Hitnoj, te je otišao sa rečima „ ma šta se ja mešam, nisam ni dežuran „.
Mamu sam vodila nekoliko puta na Urgentnu hirurgiju, zbog jakih bolova u stomaku uzrokovanih kamenčićima u žučnoj kesi, ali smo svaki put vraćeni kući, sve dok nisam naišla na prijatelja, hirurga, koji ju je primio i sredio da se operiše, bez plaćanja. Takođe sam vodila mamu na kontrolu u specijalističku polikliniku, kod ortopeda, posle preloma ključne kosti, iako sam se predstavila i bila u uniformi, ostavljena sam da čekam na pregled, od strane medicinskih sestara koje su tada radile, oko 4 sata, čak su neki drugi pacijenti ušli pre nas, preko reda - oni su imali veze. Na Pedijatriju sam vodila sina, jer je tražen neki pregled, zbog sumnje na endokrinološku ili kardiološku bolest, jer je pre nekoliko godina, kod deteta, na sistematskom pregledu otkriven visok pritisak . Doktorka i sestra na dečijoj kardilogiji su nas primili preko reda i uradili neophodne analize i pregled, srećom sve je bilo u redu, a na šalteru za zakazivanje kod endokrinologa smo ispraćeni rečima, „ Javite se početkom sledećeg meseca da bi smo vam zakazali termin, za pregled „ . Nikad nismo otišli, na taj pregled, već sam sličnu službu i savetovalište, našla i u Domu Zdravlja i tamo odvela dete.
Nijednom nisam naišla na bilo kakvu nekorektnost ili nekolegijalnost, bilo kog lekara ili medicinske sestre iz Doma Zdravlja, sa Instituta za Interne bolesti, Klimike za Infektivne bolesti a nadam se da će tako i ostati i pored toga što se Služba HMP, odvaja iz Doma Zdravlja i postaje samostalna. Možda će i one kolege koje su bile nekolegijalne promeniti stav, a možda su samo tada i bili tako negativno raspoloženi prema meni ili razočarani u nekog iz službe HMP, jer ni svi mi nismo baš uvek idealni, i u našoj službi se desi da neki radnici ne izađu u susret kolegama ili se ponašaju bahato, neprijateljski ili nekorektno prema nekom iz Kliničkog centra ili Instituta u Sremskoj Kamenici. Odnosno, pokušavam da opravdam sve date situacije, osim lekara koji mi je tražio mito, jer je to po novom zakonu i krivično delo.
Do sada su Privatne ordinacije, laboratorije i dijagnostika, i pored toga što imaju zvanične cenovnike, i samo to im je izvor prihoda, izlazile u susret kolegama, te naplaćivale samo utrošen materijal, a svoj rad i vreme išlo je „ pro bono „. Pošto lično imam nekih zdravstvenih problema, i treba da obavim neke preglede, a neću ni da pokušavam da to uradim u bolnici, već ću pozajmiti novac i platiti nekoj privatnoj ordinaciji, javiću vam, posle pregleda, krajem septembra, da li je i dalje tako, ili se zbog opšte besparice i siromaštva i taj odnos promenio.

Verovali ili ne

Neki pozivi kao i izlasci na teren službe HMP Novog Sada se graniče sa naučnom fantastikom, podacima za Riplija.Ovaj tekst se može nazvati “Verovali ili ne”, a može i “ Brigo moja, pređi na drugoga “.
Verovali ili ne ti pozivi su upućeni od strane kolega, iz Kliničkog centra, bolnice iz Novog Sada, a ponekad i iz Dečije bolnice, Pedijatrijske klinike.
Najčudiniji i najčešći su pozivi iz Instituta za Psihijatriju “ Dođite da prevezete i po potrebi reanimirate vitalno ugroženog pacijenta, do Urgentne hirurgije, tj Klinike za reanimaciju i anesteziju” , možda vama to ne zvuči čudno, ali Klinički centar i služma HMP su dve potpuno odvojene ustanove, HMP je do sada bila deo Doma Zdravlja Novi Sad, a uskoro će postati poseban Zavod za Urgentu medicinu. Osnivač Doma Zdravlja je grad Novi Sad, a osnivač Kliničkog centra, jer je to pokrajinska bolnica je Pokrajina. U sklopu Kliničkog centra, u krugu Pokrajinske bolnice je Klinika za anesteziju i reanimaciju, a ipak lekari sa Instituta za Psihijatriju, pa i Instituta za Neurologiju ne pozivaju u pomoć svoje kolege koji su nadležni i bliži, trebalo bi i stručniji, veštiji i bolje opremljeni od ekipe službe HMP, već ipak pozivaju HMP, koja u tom trenutku može biti ili zauzeta ili veoma daleko od njih. Ne znam zašto je to, ali se svaki put čudim i dolazim u konflikt sa kolegama, jer naš posao i rešavanje problema je na ulici, u kući, na drugim javnim mestima, i verujte mi to uopšte nije lako. Stalno smo na očima javnosti, građana, reanimiramo u blatu, pored obora za životinje, u javnom toaletu ( WC-u ) ,na kiši, suncu.
U stanu nas dočekaju ljuti, namrgođeni, nezadovoljni, pijani, prljavi, neuredni ljudi, koji znaju i da odgovore “ Izlazite napolje, ja sam u mojoj kuću “ ili da nas napadnu, pa povremeno i povrede, udare, pocepaju nam uniformu i slične situacije. Drugačija je situacija na klinici, osoblje je zaštićeno on pogleda prolaznika, svaka agresija je nedopustiva ( dešavalo se samo na prijemnom odeljnju Urgentne hirurgije, a tamo su zaposleni čuvari ), a mi ne možemo zaposliti po jednog čuvara za svaku ekipu, a nikad se ne zna na šta će mo naići, i kakav će odnos prema ekipi biti u tom trenutku. Pre nekoliko meseci je mladić kome je mama umrla od neizlečive bolesti- karcinoma, napao ekipu HMP koja je došla i nije joj mogla pomoći, a on je osim stresa bio i pod uticajem narkotika, osim toga je razlupao staklo na kolima, pre toga je druga ekipa napadnuta u Sremskim Karlovcima, a interesantno je da je prošle nedelje, isti čovek koji je pijan napao doktorku i tehničara, opet zvao HMP, ali ovaj put, u pomoć za trudnu suprugu. Takvih i sličnih situacija ima dosta. Pokušavamo da se zaštitimo tako što kad pri prijavi poziva, dobijemo podatak o agresivnosti, pozivamo službu SUP-a i na teren izlazimo sa njima, no u ova dva slučaja i u pregršt drugih , takvog podatka nije bilo.
Odgovornost lekara HMP za pacijenta je od trenutka prijema poziva , pa do dolaska na prijemno odeljenje nekog od Instituta. Tu se takođe dešavaju neobične i nedopustive situacije, da na prijemnom nema nikoga, da se dežurne sestre i lekari čekaju po 10- 15 minuta, i nama ekipa bespotrebno gubi vreme, i time je onemogućena da pruži pomoć drugom pacijentu, ili da se malo odmori, okrepi, pre sledećeg izlaska na teren.
Svakodnevi prevozi vitalno ugroženih pacijenata od Kliničkog centra do Instituta u Sremskoj Kamenici, su nam uobičajeni, i tad se traži pratnja lekara, jer Verovali ili ne , ni Klinički cetar, ni Institut u Sremskoj Kamenici, nemaju ni jedan auto za prevoz nepokretnih i vitalno ugroženih pacijenata. Njihova vozila su za prevoz, robe, veša, lekova, lekara i pokretnih pacijetata - na konzilijarne preglede.
Pre nekoliko godina je bilo 2 do 3 poziva i iz Pedijatrijske klinike “ Dođite da pregledate baku, ili mamu, kojoj je pozlilo, u čekaonici , ili je mama primljena na odeljenje u pratnji deteta” a na pitanje gde je lekar- Pedijatar, i o čemu se radi, čuo se odgovor medicinske sestre sa druge strane žice “ Mi radimo sa decom, a vi dođite da pregledate odrasle “, tad sam se pitala , da li je taj pedijatar završio medicinu, ili je preskočio šest godina studija i odmah upisao specijalizaciju.
Još jedna vrsta poziva spada u kategoriju Verovali ili ne, to su pozivi za transportne ekipe, kad se pacijenti vraćaju kući, sa pregleda ili kontrole. Sestre prijavljuju prevoz i urgiraju da se što pre dođe po pacijenta “ Jako je loše, umreće tu u čekaonici dok vi dođete “. Zar takvog pacijenta treba vratiti kući da umre, ili da umre u kolima HMP? Zar nije dovežen u bolnicu baš zato što rodbina nije mogla ili želela da gleda umiranje svog dragog-oca, brata, sina, majku...iako boluju od neizlečive bolesti.
Jednom je kolega stavio u auto HMP čoveka koji je umirao od karcinoma i vozio se sa njim okolo, ulicama grada sve dok nije umro, jer nije želeo da tom činu prisustvuje maloletni sin , koji se do tada, sam brinuo o ocu, a u Novom Sadu ne postoji odeljenje za teško bolesne, neizlečive pacijente, ne postoji mesto gde bi ih smestili i pružili im potrebnu medicinski negu i pažnju do trenutka smrti, koja je neminovna. Teško je gledati i osećati hladan dah smrti u vazduhu, bilo kog čoveka, a posebno, nekog koje je tvoj najbliži.
Ernest Hemingvej se na početku romana Za kim zvona zvone poslužio pesmom Džona Dona iz 17. veka: "Smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer i ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom".

Vozači HMP= Paramedikusi

Jutro 6h, Vozač HMP je odvezao pacijente na dijalizu, pri povratku u garažu, nailazi na saobraćajnu nesreću, i kao humana osoba, ali i kao radnik službe HMP, on je stao, pomogao povređenom, uz pomoć prolaznika ga stavio na nosila i prevezao do Urgentne hirurgije. Neki vozači sami rade, bez pomoći medicinskog tehničara,neki sa tehničarom, i svakodnevo dolaze u kontakt sa teško bolesnim ljudima, a drugi su u Urgentoj ekipi, te tada učestvuju u imobilizaciji povređenih, transportu bolesnih,a takođe i u toku reanimacije.
Apelujem na ministarstvo zdravlja, sve političare, upravnike, rukovodioce, da isprave nepravdu koja je naneta našim vozačima, novim pravilnikom i reorganizacijom zdravstva, pri kojoj su oni kategorisani kao nemedicinsko osoblje Zdravstvene ustanove i uskraćeni za povećanje plate. Tačno je da nisu završili medicinsku školu, ali su skoro svi obučeni za pomoć bolesnom i povređenom, neki su završili kurs iz BLS i AED, poneki znaju da daju parenteralnu terapiju ( injekcije ), a poneki čak imaju i znanja u dijagnostici i terapiji mnogih bolesti.
Od kako radim u HMP, bilo je nekoliko težih, masovnijih nesreća, a u tim trenucima vozači transportnih ekipa, opremljeni nosilima, sa ili bez zavojnog materijala, sa ili bez ličnih zaštitnih sredstava ( uniforma i rukavice ), ali sa velikom dozom humanosti i požrtvovanja su sedali u automobile i jurili na lice mesta da bi pomogli urgentim ekipama i zdravstvenim radnicima u zbrinjavanju i prenošenju povređenih do bolnice. Nije bilo potrebno da ih dispečer proziva i šalje, ako su bili bez pacijenta u kolima, sami su se prijavili i otišli u pomoć.
Zbog svega toga pravilnije bi bilo nazvati ih paramedikusi i adekvatno ih nagraditi, jer nemedicinsko osoblje Zdravstvene ustanove, ne dolazi u kontakt sa akutno obolelim i povređenim pacijentima.

Bolest ili bolest zdravstva

Petak veče, žurke su svuda u gradu, a maloletnici konzumiraju alkohol.
U klubu RST dve devojčice su se jako napile, pa su pozvali HMP da im pomognemo u trežnjenju. Roditelji, pazite na svoju decu, a devojčicama objasnite da alkohol kod njih deluje, brže, jače i sa više negativnih efekata nego kod dečaka.
Oko 4h ujutru je zvao jedan pacijent, pun gorčine, ljutnje i razočarenja u društvo, zdravstvo i sve zdravstvene radnike. Trebalo mu je da nekog izgrdi, zato što mu je pregled kod neurologa zakazan za 20 dana. Nije važno to što on glavobolju na koju se žali, oseća već 5 meseci, ali se nije obraćao za pomoć, nije važno ni to što mu se izašlo u susret i odmah je pregledan kod lekara OM. Ne mogu vam preneti ceo njegov monolog,koji je trajao oko 10 do 15 minuta, i pored mog pokušaja da ga zaustavim i zamolim da prekine dalje omalovažavanje svih zdravstvenih radnika naše države, i pored toga što je telefon 94 zvonio i neko od pacijenata tražio HMP zbog akutnih, urgentnih tegoba, ne on je i dalje nastavio sa svojim monologom. Najkraće preneseno je otprilike ovo: sve bolnice treba zatvoriti, nijedan zdravstveni radnik ne radi kako treba, upravnici, načelnici i direktori ne rade svoj posao već idu po banketima, a najgori od svih je ministar zdravlja, koji baš ništa ne radi ili ovo što radi, ne radi dobro. Zdravstveni radnici ne treba da dobijaju platu za svoj rad, već je njihova obaveza da leče i rade samo volonterski , iz isključivo humanih razloga, i nemaju pravo da traže veće i bolje plate.Ljutio se što sam ga prekinula u toku razgovora da bih se javila i poslala ekipu, kod mladića koji se loše osećao, a zabrinuta majka je tražila pomoć, i prebacio mi je da nemam strpljenja u 4h ujutru da ga saslušam zbog njegovih tegoba koje kao što sam vam rekla traju 5 meseci.Verujte mi da je bilo potrebno jako mnogo strpljenja i velika doza samokontrole da se izdrži toliko nerealnih i neprimerenih komentara u to doba noći. Bolest promeni ponašanje i stav ljudi. Sećam se pacijenta koji je u početku svoje teške i nažalost neizlečive bolesti krvi( jedna vrsta leukemije ) ležao u bolnici, i poneo se prema meni, učeniku u to vreme, veoma grubo, izvređao me , psovao, sprečio mu da mu pružim pomoć. Posle nekoliko godina sam ga ponovo videla na istom odeljenju, nažalost, bolest je naravno uznapredovala i on je tad bio teško bolestan, ali potpuno drugačijeg stava i ponašanja, pun ljubavi i zahvalnosti prema svim zdravstvenim radnicima, jer su ga lečili i trudili se da mu olakšaju tegobe i produže život koliko god je to moguće. Nadam se da moj sagovornik od jutros, ipak nema neko tako teško i neizlečivo oboljenje i da će i dalje biti nezadovoljan zdravstvom, ali izlečen i bez većih tegoba.

Blog i internet

Pozdravljam i ujedno se izvinjavam svim posetiocima ovog bloga, što nije bilo novih tekstova i zanimljivosti, još od marta meseca. Mogla bih vam objašnjavati i davati razne razloge, ali najvažnije je to da sam imala drugih obaveza, u porodici, sa jedne strane a sa druge je razočarenje u tome što nisam podržana u pisanju bloga.
To što nije bilo tekstova naravno ne znači da nije bilo raznih interesantnih situacija, naprotiv, utisci su svaki dan novi, a i previranja u SHM su ogromna.
Za ovih nekoliko meseci sam radila i na terenu, kao lekar jedne od urgentnih ekipa, a i na prijemu poziva, kao dispečer, tj lekar konsultant na 94. Sa obzirom da svaki dan u proseku urgencije HMP izađu na teren na oko 100 primljenih poziva, a dispećeri se jave na telefon bar 500 do 600 puta, sigurno je da ima mnogo slučajeva o kojima bi mogli nešto napisati.
U toku je izdvajanje službe HMP od Doma Zdravlja"Novi Sad" i formiranje Zavoda za urgentnu medicinu, kao samostalne zdravstvene ustanove. O tome ne znam ništa više, a kad se završi sa organizovanjem i formiranjem novog Zavoda, možda ću vam napisati nešto novo o organizaciji. U svakom slučaju, informacije će biti i u sredstvima javnog informisanja, novinama i televiziji.Nadam se da će rukovodstvo zavoda podržati pisanje bloga, a još važnije je da će napraviti zvanični sajt Zavoda za urgentnu medicinu, koji će biti redovno ažuriran sa svim bitnim informacijama za službu i naš lepi grad, jer kako je napisao jedan od blogera- u današnje vreme ako te nema na internetu, to je kao i da ne postojiš. Na žalost , ta izreka u našoj zemlji još nije primenjiva, jer osim mog bloga i velik broj zvaničnih sajtova je sa zastarelim informacijama, nedovoljno ažuriran i loše organizovan, a kad kreneš da se raspituješ o podatku do kog si došao putem interneta, sa druge strane telefonske žice čuješ pitanje" Odakle vam ta informacija?", a na odgovor da si to našao na internetu, čuješ komentar u stilu " Pa,... nemojte da gledate na internetu", jer internet je kod nas još u povoju, ali se razvija i biće sve više zastupljen, a ovakvih odgovora i komentara će biti sve manje.

Novi Sad - Siguran grad

Broj tuča i na taj način zadobijenih povreda, zbog čega se osim policije poziva i služba HMP je veći u našem gradu u odnosu na pre nekoliko godina. Naročito je povećan broj za vreme leta. Policiji i HMP se obraćaju, slučajni prolaznici, povređeni ili sami učesnici u tuči.
Naša deca ( vidim i po mom sinu-pubertetliji ) su prepuna agresivnosti i nezadovoljstva. U toku školske godine im je zabava na odmoru i posle škole, da se tuku i udaraju jedni druge, a za vreme raspusta, kad "kočnice" uz sadejstvo alkohola i/ili narkotika popuste, dešava se da dođe i do težih povreda. Ne prođe veče u hitnoj a da nema bar nekoliko izlazaka na teren zbog povreda zadobijenih u tučama u gradu i okolini. Najčešća mesta odakle dolaze pozivi su oko Futoške pijace, u okolini Spensa i deo prema keju, okolina studentskih domova A i B na Limanu IV i Novo Naselje, takođe ima poziva i iz samog centra, ali ih tada uputimo da se obrate u našu ambulantu u Njegoševoj ulici, gde je u blizini i Pedijatrijska dežurna služba Doma zdravlja. Starost te dece i mladih ljudi je od 16-17 godina pa do 20-25, a retko su učesnici stariji, osim ako nisu žrtve, grupe, pijanih, obesnih "klinaca" i "klinki", koji stoje na ulici, pričaju i predlože da "za zabavu" te večeri pretuku nekog od prolaznika. Pri tome nema razbojništva, otimanja mobilnih ili novca. Razbojništva uz napad, obično izvrši jedna ili dve osobe, najčešce narkomani, kojima nedostaju pare za drogu. Dešavalo se , da prevozimo povređene do Urgentne hirurgije, i/ili Dečije hirurgije, a oni u kolima HMP ugovaraju nastavak tuče za sutra uveče.
Ne opravdavam, ali pokušavam da razumem tu decu, koja su odrasla uz ratove, bombardovanje i opštu nemaštinu, siromaštvo, izbeglištvo, bez negovanja pravih ljudskih vrednosti, uz filmove i kompjuterske igrice pune agresije. Upoznali su nove bogataše, sticanje novca uz krađe i otimačine, i kako su naši roditelji u vreme socijalizma smislili krilaticu koja je dovela do opšteg propadanja ekonomije " Ne mogu me oni tako malo platiti, koliko ja malo mogu raditi ", jer je tad bio zaštićen i radnik i neradnik, tako naša deca kažu
" Ko uči- znaće, a ko krade-imaće ".
Šta im odgovoriti na to, kad nastavnici, lekari, profesori " štrajkuju ", a samo oni koji imaju dovoljno novca,ili su izuzetni daci- pa dobiju neku od stipendija, odlaze u inostranstvo, da nastave školovanje, gde se vrednuje i rad i znanje.
U "glasu-javnosti" 27.oktobra 2001.god. je objavljen tekst,: Novosađani podržali akciju "Novi Sad - bezbedan grad" Milion maraka za veću bezbednost, i jedan deo teksta vam prenosim " novac uplaćuju gotovo svi, od penzionera i radnika do privatnih firmi, banaka i osiguravajućih društava.", a možete pogledati i forum Krstarice gde se raspravlja o ovoj istoj temi, a započela je devojka, koja je videla jednu od tuča.
Zavod za izgradnju grada je 2003.godine izdvojio 10 miliona dinara da bi se uredila i opremila dečija igrališta, koja su bila zapuštena, oštećena i bez opreme, ali deca su u međuvremena porasla, na takvim igralištima, i sad i ono što je izgrađeno lome i ruše,ljubomorni na nove klince koji bi trebalo da imaju ono što oni nisu imali dok su rasli.
Ne propagrajući ni jednu stranku, pošto sam lično van svih političkih partija i
angažovanja,prenosim vam veoma lepo rečeno izvod iz Šestog kongresa Socijalističke Partije Srbije, održan januara 2003.godine:
Borba protiv kriminala i korupcije - Za bezbednost ljudi i njihove imovine

Kriminal danas predstavlja jedan od najtežih društvenih problema sa kojima smo suočeni.
Porast kriminala u Srbiji posledica je povećanja socijalnih razlika, ne brige o mladima, smanjene dostupnosti obrazovanju i zaposlenju.
Socijalisti smatraju da se kriminalu, korupciji i ugrožavanju javne i lične bezbednosti mora najodlučnije suprostaviti.
Socijalisti smatraju da problem kriminala nije stranačko pitanje već problem čitavog društva i da se prema njemu tako treba i odnositi.
Jednakost pred zakonom važi za sve, osnovno je zalaganje socijalista. Niko ne može biti iznad zakona. Poreklo, bogatstvo i funkcija nikog ne može amnestirati za učinjena dela.
Socijalistička partija insistira na donošenju novog krivičnog zakona.
Garantovanje bezbednosti ljudi i njihove imovine zadatak je i odgovornost države.
Borba protiv kriminala i korupcije podrazumeva i preventivne mere: suzbijanje
nezaposlenosti, efikasnu socijalnu zaštitu, uspešno obrazovanje, angažovanje mladih i otvaranje njima sigurne budućnosti.
Socijalisti smatraju da je važna predpostavka za uspešnu borbu protiv kriminala i to da se zaposlenima u policiji i drugim upravnim organima i specijalizovanim službama - profesionalnim nosiocima borbe protiv kriminala - obezbedi bolji materijalni status i pristojne zarade u skladu sa opasnostima i svim rizicima koje nosi borba sa ovim velikim društvenim zlom.

Pre ove deklaracije, a ni posle nje, nismo se baš pridržavali tih reči, kao ni donetih zakona pa je Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, organizovao 10. jula 2006. godine panel raspravu pod nazivom: Unapređivanje ljudske bezbednosti u Srbiji.Pročitajte nešto o fondu na WEB: www.fosserbia.org.
Kao što vidite mnogo reči je rečeno o bezbednosti, ali bi trebalo, da konačno pređemo sa reči na dela.Pozdravljam vas u nadi da ćemo ubuduće, kao nekad-kad sam ja bila mlađa, slobodno šetati ulicama, bez straha da će nas ili našu decu neko napasti i povrediti.

Hvala, gradu na opremi

Služba Hitne Medicinske Pomoći se zahvaljuje gradonačelnici Maji Gojković
i gradskoj upravi za zdravstvo.
Tekst prenosimo sa sajta Oficijalne prezentacije grada Novog Sada

Опрема вредна 66 милиона динара пуштена у рад

Градоначелник Маја Гојковић је данас са Проф. др Браниславом Бобићем, чланом Градског већа за здравство пустила у рад нову медицинску опрему у објекту "др Јован Јовановић Змај" у улици Змај Огњена Вука (кабинет за РТГ) диспечерски центар и дијагностичку опрему у објекту Хитне помоћи у Вршачкој улици. Опрема је вредна 66 милиона динара, а целокупан износ обезбедила је Градска управа за здравство.

- Отварањем новог диспечерског центра као и увођењем нових директних линија 94, скратиће се време од пријема позива до доласка екипе хитне помоћи на терен. Значај нове опреме је изузетан када се има на уму да један минут уштеде времена за некога може представљати разлику између живота и смрти - рекао је Бобић.

Измештањем Диспечерског центра на локацију у Вршачкој улици, биће превазиђени проблеми који су постојали на стaрој локацији на Лиману 4, где су губици у времену били знатни, како у пријему позива, тако и у комуникацији особља Хитне помоћи са осталим здравственим установама. То време ће сада бити максимално скраћено, пошто су сада инсталиране 4 директне линије 94 за пријем позива и два директна броја за пријаву санитетског транспорта, распоред рада екипа и комункацију са другим здравственим установама.

Пошто су нове просторије знатно веће, могуће је увођење рачунарског умрежавања свих евиденција Службе хитне помоћи, чиме ће функционисање службе бити подигнуто на савремен, ефикасан и квалитетан ниво.



14. март 2006. године

Zloupotreba sužbe HMP

HMP Novog Sada u proseku, dnevno, sa svojih 8 ekipa izađe na teren i obavi nešto preko 100 izlaza.Nekad je veći broj danju, nekad noću.
Najveći broj terena je za hronične bolesnike, odnosno neurgentne slučajeve. Samo, manji broj je hitnih, a od toga veoma mali broj veoma urgentnih,
odnosno pacijenti koji su životno ugroženi,u stanju kliničke smrti.Tačne podatke broja reanimacija, težih srčanih bolesti , saobraćajnih nesreća i ostalih urgentnih stanja
koje hitna pomoć zbrinjava ima načelnik hitne med. pomoći.
Rad ekipa nikad nije ravnomerno raspoređen, najviše poziva i izlazaka na teren imaju ekipe u Novom Sadu
nešto manje ekipa iz Petrovaradina,koja pokriva izuzetno velik teren-Sr.Kamenicu, Bukovac, Ledince i Sr.Karlovce, sve do Čortanovaca , sa okolnim vikend naseljima.
Velik broj poziva je u Futogu i Veterniku za ekipu koja kreće iz Futoga, i osim ta dva mesta pokriva i Begeč.Na ovom mestu bi trebalo naglasiti da se u
Begeč ide veoma retko i da većina lekara koja rade u Hitnoj pomoći izuzetno ceni sve lekare iz Begeča, na čelu sa načelnicom ambulante Opšte prakse-
dr.Marta Harhai. Za njih postoje samo reči hvale na organizovanju službe, koja predstavlja pravi primer porodičnih lekara, obilaze pacijente i rešavaju na licu mesta
čak i najteže slučajeve, a HMP pozivaju samo kod veoma urgentih pacijenata.
Druge ambulante u okolini Novog Sada takođe, ređe ili češće obilaze hronične bolesnike, a veće probleme je HMP imala sa hroničnim, neurgentnim pacijentima u Futogu, Veterniku i Petrovaradinu, zato što lekari OM ređe izlaze na teren, a u samom gradu su veoma retki lekari koji obilaze hronične bolesnike i primaju teren.
Pozive, svojih bolesnika, hroničnih i u situacijama kad im je potrebna lekarska pomoć zbog pogoršanja stanja, ali ne vitalne ugroženosti, prebacuju na službu HMP,
pravdajući se da nemaju kola,da ne mogu da stignu na teren zbog velikog broja bolesnika u ambulanti, neki od lekara su oslobođeni terena i tako hitna ide da obilazi
hronične, neizlečive, razne nepokretne ili teško pokretne bolesnike, koje njihov lekar ne može ili neće da obiđe u toku svog radnog vremena.
Osim toga, lekari OM , u gradu, već godinama, neće da izlaze iz ordinacije u toku radnog vremena da bi konstatovali smrt i ispisali potvrdu o smrti, čak ni kod
hroničnih bolesnika koje prate godinama. Taj deo svog posla su potpuno prebacili na službu HMP, te smo mi, umesto lekari Urgentne medicine, postali Mrtvozornici.
Ranije je služba HMP imala lekara, koji je rešavao većinu, svih tih, neurgentnih slučajeva, te nije bio problem preuzeti jedan deo posla od lekara OM, međutim sada je služba organizovana više kao služba prave urgentne medicine, te bi trebalo rešiti pitanje terena lekara OM u gradu i što pre u zdravstvu uvesti instituciju porodičnog lekara.
Službu Urgentne medicine, osim ovih, neurgentnih slučajeva, koji su ekstrem onoga što Hitna medicinska pomoć ne treba da radi, opterećuju i mnogi drugi,neurgentni,
pijani,drogirani, neurotični, depresivni mlađi a i stariji bolesnici, siromašni, bez odgovarajuće nege i pažnje svoje rodbine, prijatelja. Bez mogućnosti da redovno nabavljaju i uzimaju propisanu terapiju. Deca su se odvojila, rade i ne mogu da stignu da su stalno sa roditeljima. Dom ili negu stručnih medicinskih sestara ne mogu da plate.
Pored njih, postoji velik broj ljudi niskog zdravstvenog obrazovanja, koji se ne pridržavaju propisane terapije ( ne iz ekonomskih razloga, već iz neznanja ).
Najčešća rečenica kod tih pacijenata je:" Meni lekovi ne pomažu, ali kad vi dođete i date mi injekciju, meni bude dobro ".
Postoje pacijenti koji toliko često zovu HMP da ih već poznajemo i po glasu, a adrese su nam dobro poznate. To su primeri očigledne zloupotrebe ove službe i ogroman ekonomski trošak za zdravsvo i celo društvo. Kad pokušamo da ih odbijemo, čujemo odgovor u stilu " Ja sam radio 40 godina, i valjda sam zaslužio da mi dođu doktori u kuću", a nisu svesni da su oni od "zdravstvenog kolača" uzeli ne samo ono što su oni zaradili, već bar još dve, tri osobe.
Postoje osobe koje pozivaju HMP u cilju zabave. Prijavljuju slučajeve gušenja, srčanih, besvesnih stanja i teških saobraćajnih nesreća, koje ne postoje-Lažni pozivi.
Ukoliko se desi da se ne posumnja u istinitost takvog poziva i po I redu hitnosti pošalje ekipa na pogrešnu adresu, nepostojeću nesreću, tad možda neki drugi pacijent
čeka zbog zauzetosti kola i umesto da mu se pomogne na vreme, kod njega se prekasno stiže. Sinoć su zvali za osobu kojoj je loše u čekaonici stanice, kad je ekipa otišla na lice mesta , nije nikog zatekla. Noćas je zahvaljujući gospođi, koju je dečak zaustavio da pozove hitnu, navodno zbog mame koja se guši, sprečeno da se ekipa bespotrebno šalje na nepostojeću adresu. Takva reakcija, da se prihvati molba dispečera i da se proveri, da li postoji potreba za dolaskom je za svaku pohvalu, ali je veoma retka.Gospođa je objasnila, da je na žalost, pre nedelju dana u porodici imala slučaj iznenadne, naprasne smrti, od srca, te je verovatno svesna, da se ne sme dozvoliti da Lekari urgentne medicine, gube vreme tražeći nepostojećeg bolesnika, dok pravi, ozbiljni, vitalno ugroženi pacijenti čekaju na dolazak ekipe.
Dispečer nikad neće odbiti izlaz kad se posumnja da je pacijent vitalno ugrožen, ne zato što je plaćen za to, niti zato što je položio Hipokratovu zakletvu, nego zbog toga što mi stvarno, iskreno želimo da spasemo što više života i da sprečimo nastanak smrti, kad god je to moguće.

Kritično vreme

Pisali smo o lancu preživljavanja,o vremenu koje je potrebno da se dođe do unesrećenog,
o mističnom razmišljanju, o sudbini.
Zašto je ovaj blog HMP nazvan " Sudbina "?
Zato što je ponekad ekipa veoma blizu osobe kojoj je potrebna, život se spase i svi su sretni.
Nas preplavi ogromno zadovoljsvo i ponos, kući odlazimo puna srca, sretni, zbog spašenog jednog ili više života.
Sa druge strane , nekad se sve "uroti" protiv naših težnji i želje da što bolje i efikasnije obavimo naš
iznad svega, human posao.
HMP Novog Sada, za razliku od nekih drugih, bogatijih gradova u zemlji i svetu, ima još jedan, dodatni problem,
a to je "kritično vreme našeg rada".
U tekstu, upoznavanja naše službe,smo pomenuli da imamo 4 ekipe u gradu i 4 ekipe u okolnim mestima, i dva
dipečera, koji se javljaju na pozive 94-lekara i tehničara.
Kritično vreme rada je između 5h45min i 6h45min, ujutru i uveče.Tada se ekipe smenjuju,od 6 do 7 časova AM i PM.
U tih sat vremena, dispečeri treba što bolje da organizuju posao, tj odlože i posavetuju što više pacijenata. a prime samo one obeleženo crveno- I reda hitnosti. To uopšte nije lako, jer je tad najveći broj poziva. Ujutro, se osim urgentnih, primaju i pozivi za transport, javljaju se razne radio stanice, da pitaju, koliko je bilo izlaza,a uveče zovu ljudi,koji su čekali ceo dan ili više dana,
sa određenim tegobama,bez javljanja lekaru, pa sada
" više ne smeju da čekaju noć "
jer se stanje ne popravlja.Često ne razumem, kako će se stanje popraviti, bez ikakve terapije. To su često i hronični bolesnici, koji uzimaju terapiju, ali im lekari OP nisu bili u kućnoj poseti, ili ih oni nisu ni zvali. Oni često čekaju da njihov lekar prestane da radi, i onda se obraćaju službi urgentne medicine sa problemima koji nemaju veze sa bilo kakvim urgentnim stanjem. Naravno da se i u to vreme jave i poneki veoma ozbiljni, urgentni slučajevi te ako se ekipa ne sačuva tj pošalje kod nekog, od ovih što praktično zloupotrebljavaju urgentnu medicinu, tad nečiji život može da strada. Moram vam napomenuti da se to može desiti u bilo koje doba dana ili noći, kad pored nekoliko ozbiljnih , urgentnih izlaza, zovu i insistiraju da se dođe i oni kojima HMP nije neophodna. O njima ćemo napisati poseban tekst.
Problem nedostatka u tih sat vremena, nije u ljudima, već u vozilima i opremi. Vozilo se mora vratiti sa terena, po novu ekipu, napuniti gorivom na pumpi, gde nema prednost u odnosu na ostale vozače, koji čekaju gorivo. Nova ekipa mora popuniti tašne sa lekovima, proveriti opremu ( defibrilatore, aspiratore, EKG aparate, i ostalo što se nalazi u kolima urgentne medicine).
Vozači treba da pregledaju gume, ulje, vodu i dodatnu opremu, u unutrašnjosti vozila, zajedno sa tehničarem i lekarom.
Svih osam vozila koja rade su " na točkovima " 24h dnevno. Postoji nekoliko rezervnih vozila, bez opreme, 2-3 novija i veći broj starih koje sad koriste transportne ekipe. Oni se uzimaju, a oprema se premešta ( što zahteva dodatno vreme ) u svim slučajevima kad je osnovno vozilo onesposobljeno za rad, duže vreme, usled kvara, oštećenja-zbog saobraćajne nesreće ili uzrokovane na drugi način, redovnog tehničkog pregleda itd.
U toku dana ili noći, ekipe imaju obavezu da vozilo održavaju uredno, tj svaki dan se ide na redovno pranje, i vanredno posle svake intervencije, koja je izazvala jako prljanje unutrašnjosti vozila ( bolesni ljudi ponekad povraćaju, izmokre se, ili se nosila zaprljaju od krvave ili blatnjave odeće povređene osobe ).
U toku dana se može desiti da pukne guma, popraviti manje kvarove i razne druge situacije koje poznaje svaki vozač.
Postoje situacije kad je broj ekipa manji zbog toga što je jedna otišla na dalji put, van grada ili je na nekom dežurstvu za koje nije bilo moguće obezbediti vanrednu ekipu. Tada je takođe problem u organizovanju posla, pošto hitna medicinska pomoć u poslednjih godinu dana ima veoma povećan broj poziva a i izlazaka na teren.

Lanac života-preživljavanja

Više puta smo pomenuli Reanimaciju tj. Resuscitaciju, odnosno , borbu za život i krađu sigurnoj smrti, akutno obolele ili povređene osobe.
Voleli bi smo da vam pojasnimo šta znači Lanac života- Chain of survival, i da svi shvate, da se 2 do 3 karike tog lanca nalaze u rukama svake osobe, ljudi koji naiđu na obolelog ili povređenog.

Prestankom disanja i/ili srčanog rada organizam ostaje bez kiseonika, što dovodi do odumiranja ćelija. Moždane ćelije odumiru prve, već za nekoliko minuta. Samo unutar tog kratkog vremena ima smisla pokušati oživljavanje.

Klinička smrt = stanje neposredno nakon prestanka disanja i srčanog rada, a prije odumiranja ćelija, kada je još moguće postupkom reanimacije oživjeti osobu.

Cerebralna (moždana) smrt = odumiranje moždanih ćelija. Nastaje nekoliko minuta po prestanku disanja ili rada srca. Ovo je nepovratan proces.

Oživljena osoba kod koje je već došlo do delimičnog gubitka moždanih ćelija imaće blaže ili teže znakove oštećenja mozga koji se prepoznaju kao invalidnost ili smanjeno intelektualno funkcionisanje. U najtežim slučajevima "oživljena" osoba može biti u trajnoj komi, priključena na respirator, bez ikakvog izgleda da se jednog dana probudi, što nije cilj postupka oživljavanja.

Vremenski period koji protekne od prestanka disanja i/ili srčanog rada do odumiranja moždanih ćelija je varijabilan. Najčešće iznosi 3-5 minuta, ali može biti i duži. Ako je klinički mrtva osoba u stanju podhlađenost ili hipotermije (npr. utopljenik izvađen iz hladne vode), hemijske reakcije u tijelu se znatno usporavaju pa je i odumiranje ćelija usporeno. Time dobijamo više vremena za započinjanje uspješnog reanimacijskog postupka.

Ako se sa reanimacijom započne u prva tri munuta postoji šansa oživljavanja od oko 75%. Početak reanimacije u prva 4 min. pruža mogućnost uspeha tek u oko 50% slučajeva, dok poslije 5 min. koeficijent uspeha drastično opada.
Ekipi Urgentne medicinske pomoći je potrebno da dođe do mesta dešavanja u proseku 8 do 12 minuta. Cilj nam je da to vreme skratimo, na zlatnih 4 do 5 minuta, to je razlog uviđenja ekipa u okolnim mestima.

Brže se stigne kad je ekipa slobodna u blizini. Više vremena protekne u slučaju da nema slobodne ekipe, da poziv nije adekvatan, da je ekipa udaljena , da je saobraćaj zakrčen ili da ostali vozači ne propuštaju auto urgentne medicine i pored zvučne i svetlosne signalizacije.

Prva karika lanca je
- prepoznavanje situacije u kojoj može doći do nastanka kliničke smrti, ili već prisutnu kliničku smrt.
Tada treba brzo pozvati HMP i davati koncizne odgovore na postavljena pitanja dispečera. Svako raspravljanje,svađa, pretnje i vređanje samo otežavaju rad i odugovlače slanje ekipe.

Druga karika lanca je
- osnovna životna potpora, BLS - basic life support, kojom se kupuje vreme do dolaska ekipe, kojom se kupuje vreme do dolaska ekipe, a podrazumeva spoljašnju masažu srca i veštačko disanje, usta na usta. To omogućava da krv stigne do vitalnih organa do dolaska ekipe, tj. sprečava trajno moždano oštećenje.

Naravno da se podrazumeva, da osoba koja je naišla na unesrećenu,ne može se udaljiti sa lica mesta i komentarisati kako:” nema vremena “, “ nije plaćena za to “, “ ne sme “, “ sačekaću vas ispred zgrade “, i slično.
Pozivaju se svi sugrađani koji žele da nauče osnove BLS i AED da posete sajt Resuscitacionog saveza Srbije i Crne Gore na adresi www.resuscitatio.org.yu gde će naći kontakt telefone i on-line prijave za neki od kurseva koji se organizuju. Možda će baš tim znanjem pomoći nepoznatoj osobi ili porodici , sačuvati još jedan život.
Oživljavanje je veština koja se ne može naučiti iz knjige.

Treća karika lanca je
- automatska defibrilacija srca, AED- Automatic External Defibrillation.
Nažalost Novi Sad još nema defibrilatore postavljene na nekoliko kritičnih mesta u gradu. Ali sa obzirom da ih Inđija ima , kao i mnogi gradovi u svetu, nadamo se da će i Novi Sad uskoro moći priuštiti sebi i ovu kariku lanca. “Time is of the essence when suffering a cardiac arrest, since the chance of survival decreases about 10% per minute without administering defibrillation. “

Četvrta karika lanca je
- dolazak ekipe Urgentne medicinske pomoći i dalji nastavak, stručnog ukazivanja pomoći.

Rezultat je spašen život.

U Pittsburgh-u je globalnom edukacijom laika, preživljavanje bolesnika pogođenih zastojem srca na javnim mestima, povećano sa 2 do 3 posto na impresivnih 18 posto!

Jedan primer uspešne reanimacije, vođen uputstvima dispečera HMP Beograda, objavljen je na sajtu Timočkog medicinskog glasnika,

Adresa autora:
Snežana Petrović
Gradski zavod za hitnu medicinsku pomoć
11000 Beograd

Pri čemu je dispečer koristio Indeks urgentnog zbrinjavanja. Ova knjiga je prevod drugog izdanja norverške verzije iz 1999. god. Redosled poglavlja ili izdanja Indeksa urgentnog zbrinjavanja prilagođen je zdravstvenom sistemu Srbije i Crne Gore.

Naravno da sličnih primera ima i u Novom Sadu, ali ih autor ovog teksta nije pronašao na internetu, ali je zato veliki broj primera objavljen na mnogim sajtovima drugih zemalja i gradova u svetu.

Pozdrav svim građanima Novog Sada i okoline uz poziv da nauče BLS i AED.

Ps. Autor ovog teksta ne vrši obuku, niti je instruktor, iako je , kao i većina radnika HMP Novog Sada prošao tu obuku. Tačnije informacije o svemu što vas interesuje možete dobiti od lekara koji organizuju i vode kurseve.
Za život!
U toku pisanja teksta osim naznačenih sajtova, korišćeni su podaci sa još nekoliko internet stranica
npr. Zagrebačke HMP, Riječke HMP, www.basiclifesupport.net , stranice sa Wikipedie, i nekoliko stranih sajtova o automatskoj defibrilaciji srca, reanimaciji i uzrocima naprasne smrti u Americi.

Rezignacija i Ushićenje

Evo još nekoliko reči o pozivima na broj hitne pomoći, 94.
Najozbiljniji i najkritičniji su oni pozivi, kad je život naših sugrađana akutno ugrožen usled teškog srčanog, plućnog i dr. oboljenja ili teških povreda. To su pozivi prvog reda hitnosti, a u Indexu urgentnog zbrinjavanja, označeni crvenom bojom.
Najvažniji cilj svakog lekara i svih radnika koji rade u Hitnoj pomoći je sprečiti naprasnu smrt, a u slučaju nastanka prividne smrti tj zastoja rad srca i disanja, u potpunosti povratiti život bez oštećenja moždanih funkcija. To je ujedno i najveći stres, kako osoba koje su u okolini, tako i osoblja Hitne tj Urgentne medicine, koji svojim znanjem i opremom pokušavaju da se izbore za život, u situaciji gde se gleda " smrti u oči ". Izgubljena bitka ostavlja neizbrisiv trag nesreće i razočarenja u duši lekara i tehničara Urgentne medicine, a ogromnu tugu najbliže rodbine preminule osobe. Svaki radnik HMP ima u svom sećanju nekoliko takvih ožiljaka, " slučajeva "
koje pamti i uvek se pita " Da li sam sve uradio? Zašto nismo brže stigli ? Zašto je ta žena ili čovek ili dete moralo umreti ? Da li je to sudbina, bog, sreća ? "
Naravno da se ne može spasiti svaki život i da se ponekad reanimacija i ne pokušava. To je na primer u slučaju teških neizlečivih bolesti, ili kad su se pojavili sigurni znaci smrti , sigurno je prošlo više vremena od nastanka privremene smrti, moždana aktivnost je trajno ugašena.
Sigurno se pitate kako izdržavamo na ovom poslu uz toliku dozu stresa.
Objašnjenje je da samo mali broj ljudi može raditi ovaj posao, drugi odlaze na mirnija mesta i napuštaju Urgentnu medicinu. Drugi razlog je da nema veće sreće i zadovoljstva od uspešne Resuscitatio, vraćanja života, kao i sprečavanja da nastane smrt kod akutno teških bolesnika, odnosno prave, adekvatne dijagnoze, terapije i transporta u bolnicu, gde se nastavlja sa lečenjem, i ta osoba se posle vraća svojoj rodbini i prijateljima.
Ne postoji novac kojim se može nadoknaditi sav napor i rezignacija posle neuspešne reanimacije,
a ujedno nije potreban nijedan drugi poklon osim spašenog života i ponosa koji osećamo u toj situaciji. ( to naravno ne znači da ne bi smo želeli da nam plata bude veća , jer ovih 200 do 300 evra koliko sada dobijamo mesečno , uključujući topli obrok i regres, za naš rad , koji se odvija u smenama i danju i noću,praznicima, u svim vremenskim uslovima, nije adekvatna. Onemogućava nam da se odmorimo, relaksiramo, bavimo sportom ili prijatnim kulturnim aktivnostima, ako i uređenjem svog životnog prostora, stana ili kuće, ili da putujemo sa svojom porodicom za vreme godišnjeg odmora. Osim toga nemamo dovoljno sredstava ni za lečenje sebe ili svoje porodice u slučaju teže bolesti, jer i mi kao i svi ostali sugrađani moramo platiti usluge drugih zdravstvenih organizacija i kupiti lekove u apoteci, državnoj ili privatnoj.)
Jedina pogodnost koju imamo je beneficirani radni staž, ali i pored toga, retko koji radnik HMP
uspe da doživi i uživa u teško stečenoj penziji.
Možda su ovi materijalni razlozi presudni u tome da nas napušta sve više dobrih, mladih, lekara i tehničara. Lekari , na određeno vreme, odlaze na bolje plaćena, lakša radna mesta, a tehničari
odlaze " trbuhom za kruhom " u Italiju. Žule će nam otići, i neki pre njega, drugi su već podneli molbe i čekaju poziv iz ambasade. Stariji su iskoristili mogućnost odlaska u prevremenu penziju, i ostajemo mi , srednjih godina sa porodicama, već dovoljno zamoreni i rezignirani,
kao i neki novi, mladi, nedovoljno iskusni, i nekoliko zaljubljenika u Urgentnu medicinu, koji moraju da pored redovnog posla pronađu još nekoliko alternativnih izvora prihoda za život.
Pozdrav Žuletu !

Humanost

Čitala sam juče blog dispečera Londonske HMP ,Nee Naw, i shvatila da se i oni susreću sa sličnim problemima kao i mi, i pored toga što su mnogo bogatiji i navodno civilizovaniji. Reakcije ljudi i "čovečnost" je ponekad isto izražena.
Njima se dešava kao i nama da je odgovor na postavljena pitanja od strane dispečera
a sve u cilju što bržeg i efikasnijeg upućivanja jedne od ekipa na mesto najurgentnijeg zbrinjavanja:" Šta mi postavljate ta glupa pitanja ", a onda slede komentari tipa:" Hoćete li vi slati ta j****a kola ?
" P***a vam materina. Odmah da ste poslali kola!" i slični komentari
sa manje ili više psovki i vređanja.
U drugim situacijama su pozivi tipa:
" Prošao sam pored čoveka koji leži na putu, vi pošaljite auto.
" Ispred ulaza leži neki čovek. Ne smem ja da mu priđem, ja sam sama.
" Pala je neka žena tu na autobuskoj stanici.
" Ovde jednoj ženi nije dobro." i tako dalje razni su načini pozivanja.
Na pokušaj dobijanja dodatnih informacija, šta se zbilja dešava sa osobom kojoj nije dobro slede razni odgovori : " Otkud ja znam šta mu je ? Nisam stao, nemam ja vremena. Možda je i mrtav. Ne znam da li je pijan. Dođite i odvezite ga odavde.
Nisam ja lekar, pa da znam. Ja nisam plaćen-a za to.To je vaš posao. " i slični komentari ljudi koji misle da je vrhunac pomoći nepoznatim osobama kojima je ponekad zaista ugrožen život okrenuti broj 94, pozvati službu i oni su svoju dužnost brižnih građana obavili.Nažalost većina poziva ovog tipa se odnosi na lica kojima HMP i nije potrebna,
ili su u napitom stanju, ili su u pitanju psihičke promene,neuroze,
lake povrede i druga stanja koja ne spadaju u urgentno zbrinjavanje.
Zdravstveni radnici Londona, a i mi se pitamo da li za Humanost
isključivo zadužena HMP, zar nije ljudski dodati čoveku čašu vode, pitati ga kakve tegobe ima,pozvati taxi ili rodbinu napitoj osobi,uvesti nepoznatog u prodavnicu,radnju,ulaz zgrade, dvorište ili neku drugu prostoriju da se ugreje zimi ili rashladi leti.
Londonci razmišljaju o CPR-tehnike oživljavanja, koje će nadam se uskoro i naši sugrađani učiti a u cilju većeg i boljeg preživljavanja, kao što i piše u svim
knjigama i prospektima koje se bave proučavanjem Lanca Preživljavanja i sprečavanja
naprasne smrti. Za sada smo prezadovoljni ako nam osoba koja je pozvala
odgovara koncizno na postavljena pitanja,
sačeka nas na licu mesta i prihvati dati savet do dolaska ekipe.

Sneg u Novom Sadu

Naš lepi grad je osvanuo u snegu iako je polovina marta.
Ulice se čiste ali i pored toga kretanje je otežano.
Naravno da i kola HMP ne mogu juriti na zadatu adresu.
Nadam se da naši sugrađani mogu da uvaže naše žaljenje što
ne možemo stići brže do njih i pomoći im u datoj situaciji.

Doživljaji iz života

Bio je vikend.
Broj 94 je pozvan preko 200 puta u toku noći
sve četiri linije su očekivale da se jedan od dva dispečera javi i posavetuje ili što brže pošalje ekipu na mesto sa kog je poziv došao,bez obzira da li je to stan ili se radi o nekom javnom mestu.

Gde prvo poslati ekipu šta je hitno,po život opasno?

Primljeno je 10 raznih adresa a samo su 4 ekipe u gradu. Da li je ozbiljniji slučaj deteta koje se napilo, ili čoveka koji ima bolove u grudima i guši se?
Ekipa se šalje prvo na mesto gde je dete, na ulici. Loše mu je. I šta se dešava. Njega nema na datoj adresi. Ipak mu nije bilo toliko loše pa su ga odveli kući. Posle toga se odlazi kod srčanog bolesnika. Srećom ni tu nije bilo ništa ozbiljno, ali moglo je biti i možda je nekad u nekoj drugoj sličnoj situaciji već bilo ili će biti. Retki su ljudi koji nazovu 94 i jave da je osoba za koji su prijavili odvežena na drugu adresu ili joj je bolje te nije potrebno slati ekipu, jer možda je nekom potrebnija u tom trenutku.