Non progredi est regredi

„Ne napredovati znači nazadovati“
Na ovaj citat me je podsetila gospođa, koja je prošle noći pozvala broj 94,radi saveta, zbog visokog pritiska. Posle datog saveta, javila se ponovo, bilo joj je bolje. Nastavila je razgovor sa rečima : „ Da li znate, da ste mi vi mnogo pomogli, pre nekoliko meseci? „ ( prepoznala mi je glas ).„ Zvala sam vas i požalila se da mi je pritisak stalno visok, a nijedan lek mi ne deluje. Promenula sam tri kardiologa i velik broj lekova, ali niko mi nije pomogao. Tada ste vi zaćutali, zamislili se i posavetovali me da sutra ( to je bila noć ) kupim šumeće tablete Magnezijuma, i da počnem redovno uz ostalu terapiju da pijem i magnezijum. Poslušala sam vas i od tada se dobro osećam, a lekovi su počeli da deluju. Pohvalila sam vas i prof. dr Bencu-kardiologu, a čudila sam se, kako se ni jedan od kardiologa, kojima sam se obraćala, nije setio toga i prepisao mi magnezijum uz diuretike. „
Preplavio me je osećaj ponosa i sreće, zbog pohvale i zadovoljstvo, što sam gospođi pomogla samo lepom reči, razumevanjem i pravim savetom. Te večeri (pre nekoliko meseci), sam se setila predavanja sa jednog od stručnih sastanaka.
Nekoliko reči o Mg. Magnezijum je mineral neophodan za funkcije svake ćelije, učestvuje u brojnim enzimskim reakcijama. Bitan je za pravilno funkcionisanje nervnog i kardiovaskularnog sistema. Relaksirajuće deluje na skeletnu muskulaturu. Važan je za realizaciju funkcija drugih minerala u organizmu (Na, K, Ca). Ima aktivnu ulogu u metabolizmu proteina i masti. Simptomi deficita Mg su brzo umaranje, grčevi u listovima, nervna napetost....
Indikacije
- Stanja akutnog i hroničnog stresa
- Sportistima
- Kod grčeva u listovima i menstrualnih grčeva
- Trudnoća (posebno II i III semestar)
- Kao zaštita i dodatna terapija bolesti srca
- Loša glikoregulacija
- Kod neumerenog konzumiranja alkohola
- Osobama preko 60 godina
- kao dodatak th. diureticima i laksativima
Doziranje i nacin primene::
Efervetu Mg rastvoriti u 2 dl vode.
U skladu sa RDA za Mg (300-420 mg), preporučuje se 1 do 2 efervete na dan.
Hipermagneziemija nastaje retko, udružena sa bubrežnom insuficijencijom.
Deficit Mg zbog svega ovoga dovodi i do toga da se na ćelijskom nivou, lek ne iskoristi. Pa se desi kao kod pacijentkinje, da joj ni jedan lek ne pomogne, a ona postane razočarana i u medicinu i u lekare. www.lekoteka.com/Metabolizam_i_Vitamini-Preparati_Magnezijuma.html
Sve rečeno do sada samo dokazuje da treba redovno posećivati stručna predavanja i pratiti nova saznanja . www.exatest.com/index.html .Da završimo ovaj tekst sa još jednom Latinskom izrekom
"Non scholae, sed vitae discimus. " - Ne učimo za školu, nego za život. - Seneka

Nesuglasice

Ponekad kolege iz Kliničkog centra sa Neurologije, vode mali rat sa kardiolozima iz Kamenice. Pacijenti boluju od bolesti srca i krvnih sudova, kod nekih je više ispoljeno oboljenje srca a kod drugih, krvnih sudova mozga.Postoji jedna izreka koja slikovito govori o tome kako je nama, zaposlenima u HMP Novog Sada i pacijentima, zajedno sa rodbinom, kad se nađemo u njihovoj unakrsnoj vatri, „ Tukla se braća preko magarca, pa sve po magarcu „. Nažalost, ova situacija, nije ni prva, ni jedina, ovaj slučaj nije jedinstven, već je taj problem prisutan već duže vreme :
Prošle noći smo za jednu istu pacijentkinu angažovali ČETIRI razne ekipe,( a druga dva pacijenta smo samo tri puta vozili gore-dole i konačno kući- ali nije angažovana urgentna ekipa, sa lekarom već su to uradili vozači transporta). Na uspaničen poziv sinova brzo je poslata ekipa HMP u kuću, kod bolesnice koja je bila bez svesti, ta ekipa ju je posle pregleda i ukazivanja pomoći, odvezla na neurologiju.Dežurni specijalista, neurolog, je tražio da se ona preveze u Kamenicu, kod kardiologa i da u pratnji bude i lekar HMP,pošto je pacijetkinji loše ( poslata je druga lekarska ekipa ). Posle toga su kolege iz Kamenice, tražile da se pacijentkinja vrati nazad na neurologiju, takođe uz pratnju lekara, jer je navodno bolesnica u komi. ( poslali smo trećeg lekara ). Posle te vožnje i maltretiranja i nas i same bolesnice,a uplašeni i zabrinuti sinovi su išli za našim kolima i nadali se da će neko od dežurnih specijalista učiniti nešto više i zadržati njihovu mamu u bolnici da bi se lečila, konačno su dežurni sa neurologije pozvali transportna kola da se ista bolesnica, vrati kući . Na moje pitanje kako mogu da vrate kući bolesnika u komi, dobila sam odgovor da nije ni bila u komi !!!! Hvala kolegama što su nam omogućili da toliko radimo te noći, (od 20h do 23h su bile angažovane , zauzete, 7 urgentnih ekipa, od ukupno 8) koje rade na na teritoriji opštine Novi Sad, tj grad i sva okolna sela, a žao mi je bolesnice i njene rodbine, koji su se posle svega, razočarani i izmoreni vratili kući. Ovde su lekari u svom neslaganju „ istukli „ dva „ magarca „, jedan smo mi- radnici HMP, a drugi su bolesni ljudi. Nažalost pacijenti to ne znaju, misle da je hitna pomoć u sklopu bolnice i nas krive što su se izmaltretirali i što smo ih vratili kući, pa nas zovu telefonom i grubo nam prebacuju " Vi ste nas vratili kući, a njoj nije dobro" .

Noćna smena

Prošle noći, kao i obično, HMP Novog Sada je imala preko 40 ( a ponekad bude i preko 50-60 ) izlaza na teren. Većinom su bili hronični bolesnici, koji čekaju noć da pozovu lekare u kućnu posetu, a ne urgentni, vitalno ugroženi pacijenti. Nadam se da će Posebna radna grupa za urgentnu medicinu Ministarstva zdravlja do 2007.godine,završiti izradu vodiča za urgentna stanja, da ćemo konačno imati usaglašene stavove u svim urgentnim situacijama. www.danas.co.yu/20061003/hronika1.html#7
Možda bi nam bilo malo lakše, ako bi nas kolege razumele. Koleginica iz opšte prakse je savetovala rodbinu stare bake, svoje pacijentkinje, da sačekaju noć pa da pozovu ekipu HMP, da je vozi na hirurgiju, da bi se plasirao kateter, iako baka ne može da mokri ceo dan, a i dan pre toga je imala iste smetnje. Problem te pacijentkinje se lepo mogao rešiti u toku dana, a ne u 20h noću, samo da je doktorka otišla u kućnu posetu i dala nalog terenskoj službi ili pozvala transportnu ekipu HMP , ali zašto bi se ona mučila da ide u kućnu posetu, piše nalog i brine se o svojoj pacijentkinji, kad smo tu mi,da uradimo njen posao.Kod druge bolesnice smo bili tri puta za 24h,dan ranije, sledeću noć,ponovo sledećeg dana-tad su je odvezli na hirurgiju (rana posle operacije, nije dobro zarasla), vraćena je kući, i konačno četvrti put, u toku noći , ponovo je vraćena na hirurgiju. Tek tada je ostala u bolnici. Naravno da takvo ponašanje, ne uliva poverenje i razumevanje za zdravstvene radnike.

Miholjsko leto

Miholjsko leto

krajem oktobra,
prijatna toplota sunca obradovala je mlade i mališane ali sudeći po broju poziva Hitnoj pomoći,nije prijala starijim i srčanim bolesnicima.
Juče su se usijali točkovi naših automobila, jureći od jedne do druge adrese, takođe više pacijenata je transportovano u bolnicu, Institut za Kardiovaskularne bolesti, u Sremskoj Kamenici i Institut za Neurologiju, Kliničkog centra u Novom Sadu. Nije neuobičejeno da se javi tri do pet pacijenata u isto vreme, sa srčanim tegobama i akutnim pogoršanjem već ranije dijagnostikovane bolesti srca i krvnih sudova, ali juče je u toku pre podneva od 09h do 11h bilo tri puta više tih bolesnika, i svi u Novom Sadu.
Sreća naša, da su neki od bolesnika već bili u raznim zdravstvenim ustanovama, Domu Zdravlja i na klinikama, pa su tu pregledani, data im je početna terapija, pomoglo im se u tom prvom hitnom stanju a potom je pozvana ekipa HMP da ih preveze do odgovarajuće bolnice.
Kasnije se situacija malo smirila, ali i dalje su se javljali pacijenti i kolege iz Doma Zdravlja te je dan završen, tako da su svih 30 do 40 veoma ozbiljno bolesnih ljudi zbrinuti.Ostali pacijenti nisu spadali u vitalno ugrožene, ali nisu dozvolili zaposlenima u Hitnoj pomoći da predahnu i malo se odmore. Hitnjaci su doručkovali tek negde posle 13h, ili i kasnije ( izašli smo na teren preko 60 puta ). Kako je bilo kolegama na hitnom prijemu u Kamenici i Neurologiji, ne znam, ali pretpostavljam da ni oni nisu stali sa poslom celo pre podne.
Srećom nije bilo saobraćajnih nesreća ( sem jedne i to posle podne ) , inače nikako ne bi smo uspeli da ovako dobro i efikasno završimo jučerašnju dnevnu smenu. Sudbina !

Da li imamo status službenih lica

Ponovo napad na zdravstvene radnike!!!
10.oktobra 2006 godine u popodnevnim časovima prebijena medicinska sestra u Somborskoj bolnici. Pacijentkinja je primljena u bolnicu 02.10. sa dijagnostikovanim ponovljenim infarktom srca ( prvi je bio 2002.godine ), 07.10. je došlo do komplikacija razvio se šlog, i pacijentkinja je pala u komu. 10.10. je sin prvi put došao da obiđe majku. Dozvoljeno mu je da je poseti i pored toga što je vreme za posete prošlo.Tada je nasrnuo na jednu od medicinskih sestara, a kako list Dnevik 12.10.2006 piše : „Nakon nekoliko šamara sestra je pala, a sin pacijentkinje Z. D. je nastavio da je šutira. Kolege su pokušale da je zaštite, ali je on nasrnuo i na njih. Pozvana je policija, koja je ovo lice lišila slobode i odvela van kruga bolnice. Povređena medicinska sestra je u teškom psihičkom stanju, a stepen njenih fizičkih povreda, “puka sreća kako nije mrtva”.
“ Da li ste ikada čuli da je neki lekar prebio kasirku u samoposluzi zato što mu je mala plata? “
“Majka preminula, sin u pritvoru “, sinu pacijentkinje Z. D. je određen pritvor u trajanju do 30 dana, na osnovu krivične prijave somborskog SUP za “napad na službeno lice tokom vršenja službene delatnosti”. Pročitajte tekst na stranici www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=15306
A ovo su neke od interesantnih stranica iz naših novina o temi :
Šta zdravstveni radnici misle o inicijativi Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo da se zdravstvenim radnicima da status službenog lica
Takav status, primera radi, imaju policajci, pripadnici vojske, poreske policije i carinici.
List Danas četvrtak, 17. avgust 2006. www.danas.co.yu/20060817/terazije1.html#0
Najčešće u delikatnoj poziciji: Hitna pomoć.
List Politika istog dana piše : “– Свуда у свету лекари и сестре су на радном месту заштићени. “, a ja bih dodala i mnogo, bolje plaćeni. Već sam pomenula kako nas štiti
МИНИСТАР ЗДРАВЉА ТОМИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ
„Бићу отворен и јасан: ја не кажем да сам против ове иницијативе, али не сматрам да ће давање таквог статуса решити тај проблем у нашем здравству. Морамо бити свесни да је наш посао, у суштини, жртвовање и давање, па и медицински радници, с друге стране, треба тако да схвате своју улогу. Као лекар сматрам да је сувише отуђености између лекара и пацијената. “
Kad je ministar zadnji put radio kao lekar i došao u direktan kontakt sa pacijentima? Tačno je da je suviše otuđenosti između lekara i pacijenata ali i između samih zdravstvenih radnika kao i između ministra i nas.
www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=4090&y=2006&m=8&d=17
“Вербални напади су код нас као „добар дан”, али сада су учестали и физички напади, каже др Бранислава Планчак “. dr Branislava Plančak je Predsednica Sindikata ZZSZS
“Малтретирањима су посебно изложене медицинске сестре, које раде на шалтерима. Као да су оне криве за све промене и незадовољства пацијената. Разумем и бес пацијената, јер су до сада навикли да све буде бесплатно, а и стално слушају уверавања да нема гужви, листа чекања, док је то у пракси мало другачије. Међутим, прописе и правила не доносе лекари и сестре или чистачице, а на радном месту не сме нико да их угрожава и закон од таквих напада мора да их штити – оценила је др Планчак.”
Sindikat zdravstva ima svoju web stranicu
www.zdravko.org.yu
Pismo upućeno 13.10.2006 Ministarstvu zdravlja
ZDRAVSTVENI RADNICI PONOVO NA METI

Lažni pozivi i uznemiravanja službe Hitne Medicinske Pomoći

Raditi kao dispečer je bilo izuzetno teško, još teže nego sada, sve dok nismo dobili identifikator poziva.
Nažalost , na broj 94, osim osoba koje su tražile pomoć ili savet od zdravstvenih radnika, postojao je velik broj poziva koji su uznemiravali zdravstvene radnike, a ujedno blokirali telefone službe Urgentne medicine i na taj način onemogućili bolesnim ljudima da se obrate lekaru. Takvih poziva ima i sada, ali ih je manje, osim toga, sad imamo 4 linije i 4 telefona, vidimo da je to broj koji nas uznemirava i na njega se ne javljamo a na ostala tri telefona primamo pozive.
Tih poziva ima više vrsta;
- poziva od strane dece koja zbijaju šale :
primer : dete- Halo
dispečer - Izvolite, Hitna med. Pomoć . Kako mogu da vam pomognem ?
dete- Da li je to mlekara ?
dispečer - Ne, pogrešili ste broj .
dete - Otkud onda krava na telefonu ! Ha! Ha ! Ha ! i slični pozivi .
- poziva od strane mladih nekulturnih i zlonamernih osoba :
primer : pozivalac - Halo, Hitna, ovde se desila nesreća, ( ili čovek pao bez svesti , ne diše )
dispečer - Izvolite, Hitna med. Pomoć . Kako mogu da vam pomognem ? Gde se desila nesreća?
pozivalac - daje odgovor i locira neko opšte poznato mesto ili konkretnu ulicu
dispečer - sa kog broja telefona zovete, ostanite na vezi, kako se zovete? Odmah šaljemo ekipu .
Na to on ili ona prekida vezu. Da li slati ekipu ili je povući ? Da li je poziv lažan ? Da li se stvarno desila nesreća ? To su pitanja, u toj sekundi , koje dispečer rešava u datom trenutku na različite načine, više po osećaju i iskustvu, boji glasa pozivaoca i naglasku. Što naravno moze dovesti do grešaka.
Pozivalac, ponovni poziv - da li ste poslali ekipu na adresu?
Dispečer - kazite br. tel. i ostanite na vezi . Šaljemo ekipu ( odmah šalje ili preusmerava ekipu ), a pozivalac daje br. tel . ( koji nije tačan, ili ne postoji ) i dalje ostaje na vezi dajući lažne podatke i lažno ime, potom opet prekida vezu.
Ekipa dolazi na lice mesta i ne nalazi unesrećene, niti znake da je bilo nesreće. Proverava se dati br. tel. i zaključuje se, da sa njega nije upućen poziv ili da ne postoji. Za to vreme može se desiti da unesrećen ili bolestan čovek u žutoj zoni indeksa čeka da ekipa bude slobodna i pređe u crvenu zonu i slično. Sad imamo identifikator i odmah proverimo broj kod poziva koji su nam sumnjivi. Nažalost , baš zbog ovakvih poziva, ne primamo ni jedan poziv sa javnih govornica, već isključivo sa brojeva koje možemo proveriti ponovnim pozivanjem.
- poziva od strane „ psihički promenjenih osoba „ koje koriste besplatnu 94 liniju za svoje „bolesno“ iživljavanje kao Hot-line liniju i govore opscene reči uz pokušaj podsticanja svog polnog uzbuđenja ili uz uzdisanje i čulno-psihopatsko dahtanje . Te osobe to ne kriju, nego naprotiv , često ponavljaju poziv , ponekad uz „molbu“ „ Nemoj prekinuti liniju, sačekaj da svršim , !!!“ i slično.
Sluzba HMP Novog Sada ranije je imala izuzetno velik broj poziva ove vrste, posebno kad je dispečer žena , naročito noću . Poslednjih meseci pozivi te vrste su retki i manje uporni, ali su i dalje prisutni, a kolege prijavljuju da su se pojavili i novi pozivaoci , homoseksualci, koji traže muški glas.
- poziva od strane nacionalista iz raznih krajeva zemlje , sa naglašenim albanskim akcentom ili pričaju na albanskom, uz izražavanje vulgarnim rečima začinjeni sa obiljem psovki i vređanja . Nekad čak i kažu odakle zovu. I ovih poziva je sada manje ali su i dalje prisutni.

Meni lično se pre nekoliko godina desilo da je psihopata dahtao i blokirao telefone od 23h do 05h. Zvao je svakih 2-10 sekundi. Posle sat vremena, više se nisam odazivala, već sam spuštala slušalicu onog trena čim sam čula duboko disanje. Posle dva sata sam se toliko razljutila , da sam mu rekla , da je manijak i još po koju etiketu, sa upozorenjem da neko od bolesnih ljudi te noći može da umre zbog njega i njegovog iživljavanja. Međutim efekta nije bilo i pozivi su se nastavili istim intenzitetom još 3 sata. Epilog cele situacije je za mene bio strašan. Oko 6h ujutu, baš kad su prestali ti pozivi, zazvonio je telefon i sa druge strane žice se čuo uzemiren glas, starijeg čoveka. Gospodin se predstavio i izjavio da će me tužiti. Rekao mi je, da je on star i bolestan od hroničnoh bronhitisa, a da sam mu ja TRI PUTA SPUSTILA SLUŠALICU u toku noći, kad je zvao i imao gušenje, osim toga najgore od svega je što sam mu rekla neke uvredljive reči , da je manijak ...i time ga uvredila. U tom trenu mi se zavrtela cela soba, shvatila sam da je taj, jedini put,kad sam ljuto odreagovala (na jedan od 5000 dahtanja te noći ) bio, ne psihopata, već bolestan čovek. Narednih pola sata sam mu se izvinjavala i objašnjavala razlog mog postupka i reči, uz napomenu da je sve ružno što sam mu izgovorila snimljeno na registrofonu, da on ima dokaz, ako želi da me tuži, ali i da je to sve upućeno osobi koja me je ponižavala cele noći i zbog koje sam i naglasila da bolesni ljudi ne mogu dobiti vezu. Nažalost tada nismo imali identifikator, a deka koji se gušio nije ni jedan od tri puta, kad je dobio vezu izgovorio bilo koju reč. Gospodin je prihvatio moje izvinjenje. To jutro sam se odmah obratila , tadašnjem načelniku, dr Saravolcu, i iznela mu neprijatnu situaciju koja mi se desila. On je odmah pronašao broj telefona bolesnog Gospodina, ( sa obzirom da se on često obraćao HMP i mi smo dolazili kod njega ) pozvao ga i još jedan put, kao načelnik službe, mu objasnio celu situaciju uz dodatno izvinjenje. Deka me nije tužio. Ovom prilikom se zahvaljujem i dr Saravolcu, time što nas je uvek saslušao i zaštitio, kad nismo bili krivi, ali i opomenuo i kaznio, kad je bilo propusta u radu i odnosima prema pacijentima ili kolegama.
Drugi psihopata koji je bio naročito neprijatan, uznemirio je sve doktorke HMP Novog Sada, jer je na neki način saznao naša imena i tražio nas lično, po imenu , predstavljajući se kao prijatelj ili kum. Priču je obično počinjao normalno, traženjem saveta za bolesno dete,koje ima temperaturu, a posle toga, kad bi smo mu dali savet, on bi dalje razvio svoju bolesnu, pedofilsku fantaziju, na različite načine. Posle desetak dana, od kako smo, zahvaljujući donaciji grada
dobili identifikator, saznali smo broj mobilnog sa kog je zvao, i da pozivi nisu iz Novog Sada, već iz mesta dosta udaljenog od našeg grada. Isti dan smo ga prijavili načelniku dr Stevanoviću, sa molbom da se osim prijave telekomu, odmah pošalje prijava i Policiji, zbog sumnje na pedofiliju. Poziva od strane tog lica, sa tog broja telefona, više nema.
Problem je prisutan i u susednim zemljama
u Rumuniji- članak u listu Dnevnik NEDELJA, 23. JUN 2002. GODINE
/www.dnevnik.co.yu/arhiva/23-06-2002/Strane/svet.htm
Ispitivanja lista “Adevarul” pokazuju da se svi ovi pozivi mogu grupisati u tri kategorije: javljanja čudaka, manijaka i šaljivdžije.
Dispečer vatrogasaca žalio se na neozbiljnost građana i molio štampu za pomoć da urazume one koji zbijaju šale na račun ove službe. Požari nisu stvar za igru, jer dok cisterne pune vode jure za lažnim pozivom, dotle se na drugom kraju grada zaista može dogoditi nesreća. Tragom ovog apela tiražni dnevnik, “Adevarul”, (Istina) sproveo je opširna istraživanja i konstatovao da svaki vatrogasac za 24 sata dežurstva ,,popije” do 3.000 psovki, vređanja i drugih vidova maltretiranja. Specijalnost novijeg datuma su seksi razgovori. Takvi razgovori ometaju rad službe i otežavaju prijavljivanje istinskih požara.
U Hrvatskoj-23.11.2005. tekst u Hrvatskim novinama : Više od 10.000 telefonskih poziva u 36 sati upućeno je na dežurne telefone 94 Hitne medicinske pomoći u Zadru.
članak napisan 24.11.2005. u novinama Glas Slavonije
www.glas-slavonije.hr/trazi2.asp?ID=49364
članak u Jutarnjem hr.napisan 27.03.2006.
www.jutarnji.hr/dogadjaji_dana/clanak/art-2006,3,27,halo_manijaci,18836.jl
kao i drugim službama HMP širom naše zemlje
na primer: U listu Danas objavljen tekst u petak, 25. jun 2004.
Vulgarni pozivi blokirali rad Hitne pomoći
"Dom zdravlja u Rožaju zbog čestih uznemiravanja bio primoran da menja broj telefona 24 časa uznemiravali osoblje Hitne službe, a samim tim onemogućavali građane kojima je stvarno bila potrebna intervencija lekara da dođu do pomoći."

U zemljama Evropske unije, takvih poziva nema. Možda će neko pomisliti da je razlog isključivo u kulturi, odnosno nekulturi Balkanskih zemalja, ali mislim da nije. Razlog je i u načinu kako se kažnjavaju te osobe. Na nekom od sajtova Hitne pomoći zemlje članice EU piše, da se osobe koje lažno prijavljuju poziv hitnoj pomoći prijavljuju Policiji i podnosi se krivična tužba za pokušaj ubistva , uz objašnjenje da su ugrozili život jednog ili više bolesnih ljudi koji su čekali urgentnu ekipu.

Kad komšije zovu

Kad komšije ili slučajni prolaznici pozovu Hitnu pomoć, retko se stanje na terenu i dispečerska anamneza slažu. Obično je situacija blaža i bezazlenija, od one koja je prijavljena. Najčešće su razlozi pozivanja socijalne prirode. O starim, bespomoćnim licima se ne vodi dovoljno brige, a na ulici se viđaju pijane osobe, koje leže na travi i betonu. Pozivi upućeni od tih, trećih lica nemaju u sebi dovoljnu notu zabrinutosti, niti bilo kakvih podataka o dotadašnjem zdravlju te osobe. “ Ja sam vas obavestio, a vaša je dužnost da dođete i da vidite “, je jedan od čestih završetka takve prijave.
Pre neki dan je bilo slično, a drugačije. Ono što je prijavljeno od strane komšija : “ Komšinici nije dobro, loše se oseća, jedva je došla do vrata i tražila pomoć” nije upućivalo na urgentno i po život opasno stanje. Prva slobodna ekipa je ipak poslata, a na terenu su videli mlađu ženu, koja je imala jake bolove u stomaku.Neobjašnjivo, teže opšte stanje. Tek posle upornog insistiranja, lekar je saznao da se radilo o nasilju u porodici i povredama u predelu trbuha. Odnešena je na Urgentnu hirurgiju i odmah prebačena u salu zbog teških telesnih povreda. Sličan slučaj se desio i na ulici. Prijavljeno je od strane građana, da žena leži na betonu, a jedan mladić je i prišao i konstatovao da njoj i nije loše “ Lepo joj je “.
Moj zaključak je bio da je pijana. Osim njega i drugi prolaznici su pozvali za istu osobu , a ona nije odlazila sa date adrese. Poslali smo ekipu. Lekar pri pregledu nije osetio alkohol, ali je video povrede na glavi, siromašne i nesretne žene. Tada je ona dala podatak da su je NN osobe istukle. U kolima je osetila mučninu, povraćala i osim opšte slabosti imala i poremećaj svesti. I ona je odvežena na hirurgiju, sa uputnom Dg potresa mozga .

Srčani bolesnici

Teži srčani bolesnici često pozivaju lekare HMP, i može se reći da su po pravilu najkorektniji pacijenti, sa najviše razumevanja za naš rad, uvek spremni da saslušaju savet, pa čak i otkažu dolazak ekipe, čim im se stanje popravi. „ Sad mi je bolje, ako mi bude lošije, zvaću vas pa će te onda doći. Hvala vam, ali za sada ne morate dolaziti. „ .Lekari HMP , i kao dispečeri , a i na terenu, posebnu pažnju poklanjaju baš bolestima srca i krvnih sudova. Jedan od naših lekara, specijalista urgentne medicine, po znanju i umećima iz oblasti kardiologije, može se meriti i sa najboljim kardiolozima u zemlji ( ko poznaje lekare HMP Novog Sada , tačno zna , o kom lekaru je reč ). Ostali će u skladu sa svojim znanjem, učiniti sve da se pacijent oseća sigurno, a ako je samo stanje nedovoljno definisano , kamenički Institut nam je blizu pa ćemo, za svaki slučaj pacijenta odvesti do specijaliste kardiologa, ili u „Dom Zdravlja „ do dispanzera za kardiologiju.
Ali kao što obično biva , postoji neki izuzetak. Pre neko veče, koleginica me je zamolila da radim na terenu, a ona će raditi kao dispečer-konsultant, prehladila se i leđa su joj se ukočila,na bolovanje nije otišla, za to veče drugu zamenu ne može naći, te i pored toga što ni to nije adekvatno, lakše joj je fizički sedeti i primati pozive. ( najmanje mislimo na svoje zdravlje, a dešava se da je lekar ili tehničar bolesniji od pacijenta kod kog odemo na teren ). Odmah po dolasku na posao, dispečer iz predhodne smene, hitno nas šalje na adresu gde je prijavljeno jako gušenje starijeg čoveka koji je operisao srce. Odmah sedamo u kola i krećemo. Dolazimo do kuće i zatičemo unuka, koji ne zna da je deda bolestan, proverava kod bake i pušta nas u kuću, sa rečima da se deda napio i ukočila su ga leđa. Ulazimo u sobu, i uzimam anamnezu od dede. Time saznajemo da je unuk u pravu. U alkoholisanom stanju, vidno neprijatan i svađalački raspoložen, pacijent nam se obraća „ Kosio sam travu posle podne i ukočilo me je „ Na pitanja o gušenju i srčanim tegobama, pokazuje stari operativni rez na grudima . Na pitanje zbog čega je zvao HMP, osorno odgovara „ Pa da mi date injekciju. Ja već dugo imam problema sa leđima. Ovo je kuća, treba mnogo da se radi. Meni pomaže samo injekcija, vitamini B6, B1, B12 , to sam ranije dobijao." Prišla sam mu, palpirala stomak, izmerila pritisak, i u toku pregleda osetila miris alkohola. Pitala sam ga da li je popio neku tabletu protiv bolova i savetovala ga da popije neki od antireumatika i sedativ kad se otrezni. Iz kuće smo ispraćeni rečima „ Nisam vas zvao da mi popujete, već da mi date injekciju. Marš, đubre jedno" i još po koja reč „zahvalnosti“.

Every human being is the author of his own health or disease. - Buddha

Posle ovako “prijatnog” ispraćaja, dispečer nas šalje kod bake, sa naznakom da se ne radi o hitnom stanju. Dolazimo na datu adresu, te zatičemo siromašnu, bolesnu ženu u hodniku zgrade, spremila se da je vozimo u bolnicu. Uzimamo anamnezu, te saznajemo da tegobe traju već dva meseca, da je na neke preglede išla, i da su joj rekli da treba da obavi još pregleda,ali je njena penzija toliko mala da na žalost nema para da plati, čak ni participaciju. Pošto ništa do tada rečeno nije ukazivalo na urgentno stanje, odvodimo je nazad u sobu. Pregledam je. Glavne tegobe su joj problemi sa trbuhom, želudac, proliv i povraćanje, kao i temperatura, a celo telo joj treperi, uz to u nalazimo vidimo da se leči i kod neuropsihijatra. Pokušavam da joj izmerim pritisak i tada čujem izraženo ubrzan rad srca sa čestim preskakanjima. Tražim nalaz od kardiologa, ali ga ona nema ( predložen joj je i taj pregled, no nije imala para da ga plati ). Uradili smo joj EKG, dali joj terapiju, napravili kontrolni EKG. Bilo joj je bolje, telo joj više nije treperilo. Posavetovali smo je da se sutra obrati svom lekaru, sa EKG snimcima i da joj se prepiše terapija i za srce. Bilo mi je žao žene, ne može adekvatno da se leči, zbog siromaštva , a zbog psihijatriske dijagnoze do tada joj se nije ni verovalo kad se žalila na slične tegobe. Ni ovaj slučaj nije bio urgentan, ali je bio hitan i mnogo ozbiljniji od prethodnog.

Dispečeri

Godišnji odmor mi se završava. Ponovo na posao. Provela sam ga kod kuće
( nažalost nisam imala mogućnosti- novca da bilo gde otputujem ). Sin je krenuo u prvi razred srednje škole. Drago mi je što nisam radila proteklih dana zbog negativnog stava ljudi i medija prema Hitnoj. Na rasporedu sam, za ovaj mesec dispečer-lekar konsultant.
Zašto želim da radim kao dispečer?
Moram vam naglasiti da je mišljenje većine zaposlenih u HMP Novog Sada, a i moj lični stav da je posao dipečera najteži. Psihički je najnaporniji. Potrebno je 12h biti skoncentrisan, razgovarati, uzeti pravilno anamnezu, poslati najbližu ekipu do stana pacijenta ili mesta nesreće. Osim toga smiriti osobe koje su u panici i prećutati uvrede, kletve i ponekad veoma ružne reči , upućene meni kao lekaru-nepravedno, primitivno i nekulturno. U martu sam napisala tekst Zloupotreba službe HMP. Na mestu dispečera su do sada bile samo dve osobe-lekar i tehničar, koji treba da se jave i na najbolji mogući način reše poziv na šest telefona, četiri na liniji 94 i druga dva , službena telefona, predviđena za transportne izlaze i pozive od strane osoblja i rukovodstva. Ako nas dvoje ponesemo i naše lične mobilne telefone, to je znači osam telefona u prostoriji, na koje se javljaju dve osobe. Osim toga, tu je i radio stanica, odnosno veza sa osam ekipa na terenu ( četiri u gradu i četiri van grada ) .Najčešće se dešava da zvone bar tri do četiri telefona u isto vreme i da su minimum četiri ekipe na terenu. Većina posetilaca dispečerskog centra, uključujući i kolege i osobe koje nisu zdravstveni radnici, izlaze iz dispečerskog centra sa pitanjem „ Kako vi ovde izdržavate ?„
Za tih 12 sati moramo otići i do toaleta, i nešto pojesti, popiti kafu ili čaj, vodu, sok, a ne postoji vreme pauze, niti razumevanja od strane osoba koje pozivaju 94. Čak je jedna osoba, prokometarisala,“ Samo se žalite da su vam male plate, a kad god zovem, čuje se da nešto žvaćete „.
Pa zbog čega onda ja i nekoliko mojih kolega uporno radimo kao dispečeri ?
Moji razlozi su sledeći : Fizička kondicija mi nije najbolja. Sve mi je teže
da se penjem na treći, četrvrti, ...sedmi ili više spratove peške. Pregledi pacijenata i intervencije koje se vrše, a naročito ako je potrebna reanimacija su često u skučenim, pretrpanim stanovima ili na raznim mestima gde se treba savijati , leći na pod, podvući se pod kamion ( desilo mi se kod saobraćajne nesreće ). Osim toga, čak i posle toliko godina rada na ovako tužnom i stresnom poslu mi se desilo i dešava mi se , da se rastužim do suza, kad se na terenu susretnem sa nekom tragičnom situacijom. Više puta su me kolege tešile , kad se rasplačem. U stanu, ili na terenu, uglavnom uspevam da sakrijem suze , ali čim uđem u kola HMP vadim maramicu i brišem lice. Koleginica, sa kojom sam razgovarala o ovoj temi i objašnjavala joj da je i ovo razlog , zašto prihvatam , čak i tražim, da radim kao dipečer, je konstatovala „ ali ovako si u kontaktu sa svim nesrećama i tugom tog dana, a kad si na terenu, samo sa onim situacijama, gde te pošalje dispečer „.
To je tačno, međutim, ja sam vizuelni tip.
Strašno mi je kad čujem da je na primer : povređeno dete, ili da je umrla mlada osoba , da je poginula cela porodica u saobraćajnoj nesreći i slično, ali kao dispečer to ne vidim, rastuži me, ali nema slike, koja mi ostaje danima, a nekad i mesecima u mislima. No, onog trena , kad prestanem da saosećam , treba da napustim ovaj posao i medicinu.
Sa druge strane, pošto nemamo GPRS, niti vremena stalno gledati u mapu grada, gde je koja ulica, ja kao lekar koji je dugo radio samostalno ( bez tehničara i vozača ) dobro poznajem grad, pa čak i okolinu te mogu da povežem izlaze jedne ekipe koja je u blizini, što skraćuje vreme dolaska ali i olakšava vožnju i štedi gorivo. Volim da pričam te mi nije teško da saslušam i posavetujem pacijente ( ponekad čak i preteram, pa sledeći poziv čeka duže ).
Nadam se da su „ klinke „ koje su mesecima zivkale i uznemiravale , zvale su po 100 puta u toku smene sa dva mobilna telefona ( imamo identifikator poziva ), a predstavljale se kao Milijana i Ana, opomenute ili su kažnjene i na drugi način, od strane telekoma mts- 064, jer nam takvi pozivi izuzetno otežavaju posao i izazivaju nepotreban , dodatni stres i ljutnju.
Ranije je takvih osoba i poziva bilo mnogo-mnogo više. Zahvaljujući rukovodstvu Doma Zdravlja, poslat je zvanični dopis telekomu , sa njihovim brojevima i oni su kažnjeni, više ne zovu.

Mitologija

u Leksikonu stranih reči i izraza Vujaklija- nalazimo da je to grčka reč i označava naziv za mnogobožačke religije, učenje o bogovima i herojima, naročito Staroga veka: grčko-rimska, germanska, slovenska mitologija. Možemo u šali koristiti isti izraz za još jednu pojavu prisutnu u svim društvima i državama- širom sveta. Sa upoznavanjem, istraživanjem i praktičnom primenom te nauke upoznaju se svi, još od malih nogu, preko osnovne, srednje škole a i kasnije je prisutna, na svim Fakultetima pa i dalje u nastavku školovanja i rada.
Što je društvo siromašnije i primitivnije to se ona više raširi i razgrana u sve pore, kao rak-rana.
U ovom „ šaljivom „ značenju je ona pogrdana nauka i izučava primanje, otimanje, iznuđivanje mita , a usko je povezana sa Korupcijom i Kriminalom.
Korupcija (lat. corruptio) = pokvarenost, kvarnost,
izopačenost, razvrat, potkupljivanje, podmićivanje, potkupljenje,
podmićenje; kvarenje, ukvarivanje, truljenje, raspadanje;
krivotvorenje (spisa, mere, tega i sl.).
Kriminal (lat. criminalis ) = krivični, kazneni, zločinački, zlikovački
O korupciji u društvu ,a posebno u zdravstvu je napisan velik broj tekstova
vršena su istraživanja, osnovat je Antikorupcijski savet .
Istraživanje MBI ("Marten bord internešenela" (MBI) 22.jula 2004. pokazuje da su u zdravstvu najzastupljeniji mito i korupcija (22,6 odsto ispitanika se izjasnilo za tu opciju) a zdravstvo je izuzetno osetljiva oblast, jer kako se u narodu kaže
“ zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu i to da ozdravi “
onda je sasvim jasno da pacijenti pokušavaju na sve načine da dođu do lekara, pa makar i davanjem mita. Običan gradjanin korupciju ne posmatra kao negativnu pojavu koju treba iskoreniti, ona je za njega postala lakši, a nekad i jedini način da dodje do željenog cilja te je prisutan visok nivo spremnosti građana da učestvuju u korupciji. Tako se iz jednog relativno zdravog stanja prelazi u bolesno stanje odnosa između pacijenta i lekara, gubi se poverenje i to rezultira krajnje nepovoljnom situacijom u zdravstvu. Neka od istraživanja su pokazala da je 95 odsto lekara časno, ali da zbog malog procenta onih koji su korumpirani ljudi gube poverenje u profesiju. Trenutno su u zdravstvu mala primanja, neefikasan je sistem zdravstvene zaštite, prošli smo razne nestašice lekova, medicinske opreme, dijagnostičkih aparata ,pa su u zdravstvu svi počeli da primaju mito - od portira, higijeničara, sestara, lekara do direktora bolnica. Ipak, korupcija nije od juče, to traje godinama. Korupcije u zdravstvu ima u svim zemljama, a što je ona siromašnija korupcije je više. Zdravstveni radnici su poneli velik teret, socijalni mir se čuvao i čuva se i dalje preko zdravstva. Takođe, treba znati i da je raširenost fame o korupciji uvek veća nego stvarna korupcija. U svakom slučaju, najveća korupcija je tamo gde su javne nabavke, u slučaju zdravstva - lekova i opreme, a ne toliko na individualnom nivou . (Cinično rečeno, krilatica "Quo dicet Jovi, non dicet bovi"
se postepeno jednostavno obrnula: "ako mogu oni, što ne bismo mogli i mi"). Konsekvenca je bila dalekosežna: prećutni konsenzus (oko kršenja svih mogućih moralnih i profesionalnih
normi) postao je prećutna norma: "patološko" je postalo "normalno", svakodnevno, i obrnuto. I svi zadovoljni, "dobro shvaćeni" uzajamni "privatni" interesi na delu. Uz "mali deficit" - javnog interesa, odnosno zajedničkog dobra. Sklonost direktora zdravstvenih ustanova da mnoge poslove obavljaju na nelegalan način, prenela se i na ostale zaposlene. Tako je došlo do uspostavljanja mreže onih koji su skloni reketiranju pacijenata. Po spirali koja je uspostavljena razmišljanjem "ako može direktor mogu i ja, ako može načelnik mogu i ja, ako može kolega mogu i ja, ako može sestra mogu i ja", nivo korupcije se produbio i uspostavljeni su precizni tarifni sistemi koji omogućavaju da se svi koji su korumpirani drže međusobno u nekonkurentskom odnosu i povezanosti koja rezultira svojevrsnom zaverom ćutanja kada se priča o mitu pokrene.
Novi zakoni, naročito zakon o komorama zdravstvenih radnika, biće od velike koristi kada je reč o rešavanju problema korupcije. Komora će imati stručno telo koje će obavljati stalni monitoring nad radom lekara. Uvodi se i izdavanje licenci, a njih će dobiti lekari koji ispunjavaju određene uslove, a ako prekrše pravila profesije ili etičke norme, predviđene su kazne kao što su oduzimanje licence i suspenzija sa posla. Generalno, svi lekari su ogorčeni što se pod kapu korumpiranosti stavlja profesija, jer, bez obzira što ima onih koji putem plavih koverti naplaćuju svoje usluge, najveći deo zdravstvenih radnika pošteno radi svoj posao. Lekari su pogođeni ovakvim izjavama pošto to shvataju kao atak na dostojanstvo profesije. Naročito su pogođeni oni koji skromno žive od svojih zarada, a koji se ovakvim generalnim napadima stavljaju na stub srama. U izjavi ministra zdravlja dr Tomice Milosavljevića koju je jednom prilikom dao, kaže se da korupcije u zdravstvu ima više nego što lekari žele da priznaju, a manje nego što se priča među građanima. U kriznom sistemu koji traje više od deset godina ima različitih načina veće ili manje korupcije, koje su kao voda, "koju ne možete zaustaviti".” Građani moraju da shvate da ako hoćemo da se borimo protiv korupcije, moraju da budu samosvesni i da se trude da ostvare svoja prava “ – kaže dr Milosavljević. Korupciju još nije niko iskorenio, važno je za narod i državu da se ona svede na podnošljivi nivo. Do tog nivoa može da se dođe samo ako se svaki pojedinac, bio on obični građanin ili visoki funkcioner, potrudi da pošteno odradi svoj posao i da nepravilnosti prijavi nadležnim službama.
12.09.2006. u listu Blic www.blic.co.yu/ pojavio se članak :
Mito boljka lekara
Svakoga dana Zdravstvenoj inspekciji Ministarstva zdravlja požali se bar šest nezadovoljnih pacijenata. Od početka godine ukupno se žalilo 1.780 ljudi i to najčešće zbog nedovoljnog ili pogrešnog lečenja, dugog čekanja na zakazani pregled, pogrešno naplaćene zdravstvene usluge, ali i zbog lošeg ponašanje lekara. Jedan deo prijava, nažalost, još ukazuju na mito, odnosno uzimanje novca od pacijenata. Te prijave su najčešće vezane za ginekologiju, ortopediju i hirurgiju. tekst je napisala Sonja Todorović
22.09.2006. takođe u listu Blic se mogao pročitati drugi članak, koji su pisali S. Todorović - I. Mišković : I za kupus bi se prodali
ali taj članak ne odgovara istini, no novinari se nisu potrudili da saznaju pravu informaciju već su u velikoj želji da se još više baca ljaga na lekare Hitne medicinske pomoći objavili neproverene podatke. U tekstu objašnajavaju kako im Boban Veljković iz Novog Sada priča o tome kako lekari Hitne pomoći ucenjuju pacijente onda kada im je pomoć najpotrebnija. Njegov otac bio je nepokretan, polomio je kuk i imao je pravo da ga Hitna preveze iz bolnice do kuće. Otac mu je ležao je u KBC Bežanijska kosa i 2. aprila 2005. oko 18 sati je došao po njega. Medicinska sestra pozvala je Hitnu pomoć, ali rekli su da su zauzeti i da po nas mogu da dođu tek za osam sati. Šokiran time, pitao je da li može da ih časti.Iste sekunde rekli su da stižu za 20 minuta. Lekar iz Hitne pomoći rekao je da je cena 1.500 dinara i to sve preko službenog telefona. Kada su ih dovezli kući, nastavlja Boban, lekar iz Hitne pomoći, pored ugovorenih 1.500 dinara, tražio je još neki novac za čast. I dobio je dodatnih 500 dinara. Iznude lekara iz Hitne pomoći tu se ne završavaju. Pošto je Bobanov otac morao da ide na kontrole, ekipe Hitne pomoći su bile u obavezi da ga ponovo prevoze od kuće do bolnice. - I tako ih ja ponovo pozovem. Dođe druga ekipa i odveze nas do bolnice. Međutim, tada mi kažu da ćemo za povratak morati da se strpimo od šest do osam sati, jer imaju posla. Kada sam im rekao da sam prošlu ekipu častio sa 1.000 dinara, to su oberučke prihvatili. Shvatio sam da oni nemaju određeni cenovnik, već bi prihvatili i kupus kada bi im to ponudili - ljutito kaže Boban.
Objašnjenje podvučenih navoda. Kao prvo nije precizirano gde je njegov otac vožen kući , da li u Beograd ili u Novi Sad, ali je rečeno da je Boban iz Novog Sada, pa možemo pomisliti da je oca vozila Hitna pomoć iz Novog Sada, a da je on ležao u Bolnici u Beogradu.
Ako je pacijent osiguranik Novog Sada, on ima pravo da ga Hitna preveze iz bolnice do kuće, kao i da ga vozi na zakazane kontrole. Hitna pomoć Novog Sada to i radi. Da bi se obezbedila transportna kola, koja će ići van grada treba imati overen uput i nalog za kola, od strane lekarske komisije i prijaviti taj transport jedan dan ranije. Znači u 18h nikako se ne mogu poslati kola za otpust iz Beograda do Novog Sada, osim ako rodbina ne traži vanstandardnu uslugu i to plati , punu cenu- po važećem cenovniku, a za to dobije priznanicu. Od Novog Sada do Beograda teško se može stići za 20 minuta. Transporte pacijenata koji nisu vitalno ugroženi pa se prebacuju u drugu bolnicu zbog nastavka lečenja, ne dogovara niti na bilo koji način u prevozu dalje učestvuje ni jedan lekar HMP Novog Sada. Znači da Boban ni jedan put, ni pri dogovorima ni pri prevozu, niti kasnije u narednim transportima, zbog kontrola, nije razgovarao, niti je video lekara HMP. Transportne ekipe čine isključivo vozači sa ili bez tehničara. Naravno da osuđujem tehničara i vozača Hitne ukoliko su uzeli novac, a nisu dali priznanicu- mito, a za onih 500 dinara koje je Boban dao za " čast ", mogu reći da se nadam da mene nikad niko neće tako častiti. Lično, kad častim frizerku ili majstora koji mi popravi neki uređaj, ne smatram da sam mu dala mito, niti to posle prebacujem. I da zaključimo
EX AUDITIS REFERRE FERME MENTITIR EST. Iznositi ono što si čuo znači lagati.

Maratonci trče počasan krug

Tekstovi koji su ovih dana prepune dnevne novine se odnose na dešavanja u HMP Beograda. Na internet stranicama se pojavio ogroman broj članaka i još više komentara ljudi na te članke.
Neću vam prenositi šta je tamo napisano. Ako vas interesuje pročitajte.
vesti : Sreda, 20. Septembar 2006.
http://www.naslovi.net/tema/24768
Četvrtak, 21. Septembar 2006.
http://www.naslovi.net/tema/24851
Petak, 22. Septembar 2006.
http://www.naslovi.net/tema/24938
a lično preporučujem tekstove koje su pisali novinari Politike
( profesionalno, moralno, objektivno ) za razliku od nekih drugih novina
kojima je senzacija važnija od istine .
Ukratko možemo reći ovo :
Direktor HMP Beograda dr Borko Josifovski je 18.09. na konferenciji za štampu optužio grupu lekara HMP ( dva lekara je imenovao )
da pojedinim pacijentima nisu pokušali i uradili reanimaciju i tako ih pustili da umru, a u cilju sticanja materijalne koristi time što će za smrt tog „ pacijenta „ dojaviti nekom od privatnih pogrebnih preduzeća ,koje će za tu informaciju, platiti između 50 do 200 euro.
Već 19. septembar 2006. Da li postoje "trgovci mrtvima"
objavljeno na B 92 “ Direktor Hitne pomoći u Beogradu Borko Josifovski negira da je dvojicu lekara optužio za smrt 49 ljudi od aprila ove godine. On kaže da je samo istakao povredu etike njihovom saradnjom sa privatnim pogrebnim preduzećima. “
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=09&dd=19&nav_category=12&nav_id=212315
a na taj tekst je poslato od strane čitaoca Broj komentara: 70 ,
koji uglavnom optužuju sve bele mantile, retki su oni koji smatraju da treba tek ispitati navode i istinitost tvrdnji. Stvorena je medijska kampanja, koja liči na “ lov na veštice “ i poziv na linč.
Isti dan “Ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević je izjavio da su i rukovodioci i predstavnici sindikata u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, koji su razmenili optužbe, 'prešli crtu dozvoljenog i moralnog'. “
http://www.rts.co.yu/jedna_vest.asp?belong=&IDNews=161462
Posle toga 20. septembar 2006. osim ostalih tekstova koje možete pročitati obratite pažnju na ovaj koji prenosi B 92 Direktor Hitne pomoći, dr Borko Josifovski, razrešen je te dužnosti, nakon jučerašnjih nedoumica oko dešavanja u toj ustanovi.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?nav_category=12&dd=20&mm=9&yyyy=2006
Broj komentara: 26 , već je manji ali sa dodatkom i optuživanjima ministra, pa je jedan od tih kometara ovakav “Gospodine Ministre, zar se ne stidite samog sebe ? Ako skoro svi gradjani znaju kakvo je korupcionasko stanje u Zdravstvu, kako da vi kao ministar to ne znate ? U ovom slucaju se na zalost desilo, dva losa ubise Milosa ! Sramota ! Imate li bar malo ljudskosti u sebi ?
(Ilija kocic, 21. septembar 2006 01:56)”
i naravno na tekst poslat 19.09.2006 “ Provizija za mrtve pacijente! “ koji je preneo list Dnevnik
http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=14456
gde novinarka LJ. Petrović , kao i novinari politike, na jedan odgovoran i profesionalan način, prenosi situaciju u Novom Sadu uz apel : Potrebna „mrtvozorna služba” Načelnik novosadske hitne pomoći dr Đorđe Stevanović smatra da bi u većim gradovima, pa i u Novom Sadu, trebalo da postoji “mrtvozorna služba”, koja bi bila pri Medicinskom fakultetu, kancelariji matičara, sudskoj medicini ili patologiji – Taj posao bi moglo da radi pet lekara, a izlazili bi na teren po pozivu. S leđa hitne pomoći bi u tom slučaju bio skinut veliki teret. Pošto takva služba ne postoji, svako je odgovoran za svoje postupke, ali treba da razmisli o tome da li su takvi postupci etički. Ukoliko je neko zloupotrebio položaj, morao bi biti krivično gonjen – navodi dr Stevanović. “ Svi zaposleni u HMP Novog Sada podržavaju ovaj apel.
Lično sam kao lekar- konsultant,
dispečer više puta imala neprijatnosti i nerazumevanja
od strane rodbine ali i kolega iz Opšte medicine, kad sam pokušala
da odbijem tj. prebacim utvrđivanje smrti i pisanje umrlice sa leđa HMP,
na lekara iz nadležne ambulante Opšte prakse.
Naravno ukoliko neko nije gledao emisiju POLIGRAF na B 92 20. septembar 2006.
Trgovina smrću
Gost: Dr Borko Josifovski, bivši direktor Hitne pomoći u Beogradu
Voditelj: Jugoslav Ćosić
može pročitati transkript emisije na http://www.b92.net/info/emisije/poligraf.php?yyyy=2006&mm=09&nav_id=212614
a pred sam kraj emisije, novinar B92 konstatuje : “ Znate, nekako ostavljate utisak kao čovek koji je otvorio Pandorinu kutiju i onda se iz nekih razloga zaustavio i povukao i evo, to je na kraju rezultiralo Vašom smenom. “
Od tekstova i kometara 21.09. bih izdvojila reči našeg načelnika, koje su objavljene na stranicama Večernjih novosti “ AFERA u beogradskom Zavodu za hitnu medicinsku pomoć, prema rečima dr Đorđa Stevanovića, načelnika iste službe koja brine o Novosađanima, predstavlja “blaćenje profesije, jer se optužbe ne mogu bazirati na sumnjama, već na dokazima”. kao i jedan od komentara
“Bogdan,Dr.de
21. septembar 2006 14:57
18 meseci rada na intenzivnoj +kurs hitne pomoci(550€,10 dana nastave) + 10 intervencija u kojima si spasao zivot je uslov da dobijes lizencu za lekara hitne(Notarzt) u nemackoj. Ucestvuje se pored osnovnog zanimanja(kardiologija,hirurgija itd) i placa se 80€ po odlasku na poziv,bez obzira koliko je intervencija trajala i sta je uradjeno.Naravno Bruto. znaci ako ste imali 10 intevencija za jednu noc imate 800€ Bruto,znaci ostaje vam oko 480€ u dzepu posle jedne noci dezurstva. ako se takvi uslovi steknu u srbiji,Pretpostavljam da se vracam kuci istog sekunda “
Pođimo od početka:
Prvi tekst sa naslovom : GROBARSKI DIL
Pojedini lekari Hitne pomoći od privatnih pogrebnika dobijaju po 100 evra za dojavu smrtnog slučaja
je bio još u Petak 15. IX 2006, u dnevnim novinama Press
http://www.novinepress.co.yu/vesti_dana/2006-09-15#2684
a ovo je deo tog teksta
„Doktor Nebojša Mihajlović iz Hitne pomoći kaže, međutim, da se retko dešava da neko od njih zove pogrebnike.
- Privatna pogrebna preduzeća rade legalno kao i državno preduzeće. Članovi porodice uglavnom nas pitaju kakva je dalja procedura, ali oni odlučuju koga će da pozovu. Naravno, neželjenih slučajeva ima, i to strogo osuđujemo, jer je to kaljanje ugleda profesije - kaže Mihajlović.
On dodaje da je direktor Hitne pomoći dr Borko Josifovski sklopio ugovor sa JKP "Pogrebne usluge" da samo oni obavljaju sahrane, a da zauzvrat na račun Hitne pomoći uplaćuju određenu svotu novca.
- Visina te sume nije precizirana i mi ne znamo kako se taj novac troši. Video sam priznanicu na 150.000 dinara koje su "Pogrebne usluge" uplatile na naš račun. Za smrtni slučaj, međutim, znaju i radnici našeg kol-centra, policija, načelnik smene Hitne pomoći, dispečeri... i svako od njih je mogao da pozove privatnike, ali sumnja uvek pada na lekare koji su došli u kuću - zaključuje Mihajlović.
S. GAVRIĆ
Novčane kazne za lekare
Doktor Borko Josifovski, direktor Hitne pomoći, kaže da se na ovakve slučajeve reaguje po prijavama građana koji se žale inspekciji Ministarstva zdravlja.
- Ove godine je daleko manji broj prijava u odnosu na ranije godine. Takvo ponašanje lekara se sankcioniše. Prvi put nesavesni lekar biva opomenut, sledeći put kažnjavamo ga smanjenjem plate za 10 odsto i svaki sledeći put sve većom novčanom kaznom - ističe Josifovski.”
Sem ovog teksta koji je direktno vezan za aferu, treba obratiti pažnju i na dešavanja koja su mu predhodila a nemaju direktnu vezu, ali se u odbranama i komentarima prozvanih lekara pojavljuju. Ministar osuđuje i ta istupanja rečima : „Ne priliči lekarskoj profesiji da se preko novina rešavaju stručna pitanja. To je nedopustivo. U beogradskoj Hitnoj pomoći, vidno je izražena namera sindikata da se bavi politikom Zavoda. Imam utisak da su i jedni i drugi, prešli crtu moralnosti.”
Šta je to uradio sindikat ?
Četvrtak 10. VIII 2006 u Dnevnim novinama Press se mogao pročitati članak
FRKA U HITNOJ
Deo zaposlenih u Hitnoj pomoći zatražio smenu direktora Borka Josifovskog, optužujući ga za nestručan i nesavestan rad
Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), Sindikat lekara i farmaceuta, Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti i Sindikat medicinskih sestara i tehničara su podržali zahtev za ostavku dr Josifovskog, a dr Svetlana Marković-Klipa, Pomoćnik direktora Hitne medicinske pomoć je demantovala sve optužbe o finansijskim malverzacijama na račun direktora i rukovodstva.
Četvrtak 17. VIII 2006
POMOĆ ZA HITNU
Više od polovine zaposlenih u ovom zavodu i dalje se čvrsto drži odluke da se smeni sadašnji direktor doktor Borko Josifovski, kao i njegov pomoćnik dr Svetlana Marković-Klipa, zbog smanjenog broja lekarskih ekipa na terenu, finansijskih malverzacija i kažnjavanja i šikaniranja radnika.
Da su optužbe na račun aktuelnog rukovodstva tačne potvrdio nam je i Upravni odbor Hitne pomoći.
- U više navrata Upravni odbor je upozoravao Ministarstvo zdravlja na dešavanja u Hitnoj pomoći, ali ni do danas nije održan nijedan sastanak na kome bi došlo do rešenja tih problema, niti smo dobili bilo kakav odgovor od Ministarstva.
Subota 09. IX 2006
SMRT FAŠIZMU!
Borko Josifovski, direktor Hitne pomoći, uputio pismo zaposlenima koji su za njegovu smenu - uz stari partizanski pozdrav
“Alarmantna situacija u Gradskom zavodu za Hitnu medicinsku pomoć tek se razbuktava, iako je prošlo skoro mesec dana otkako je deo zaposlenih zatražio smenu rukovodstva. Direktor zavoda Borko Josifovski je uputio nekoliko dopisa sindikatima ove ustanove, a jedan od njih završio pomalo zaboravljenim i provokativnim sloganom "Smrt fašizmu". Doktor Nebojša Mihajlović, predsednik ASNS-a, kaže za Press da je previranje u Hitnoj pomoći neizdrživo, a stanje sve teže. Naš sindikat će protiv direktora podneti krivične prijave zbog pretnje i uvreda u pismu koje nam je dostavio. Za direktora mi smo "fašistička partija i romantični junaci, za koje ne važe sudovi, osim noćnih", zato što imamo hrabrosti da se suprotstavimo diktaturi i da zatražimo zaštitu prava i dostojanstva ljudi u Hitnoj pomoći - kaže dr Mihajlović.”
Utorak 19. 9. 2006. u novinama Glas-javnosti
Direktor Hitne pomoći odbacio optužbe Granskog sindikata
Za sada je situacija takva i jedino nam preostaje da naporno radimo - nastavio je direktor Hitne pomoći.
Posle toga je postupio po onoj latinskoj izreci
“ Qui non est mecum, contra me est “ ( Ko nije sa mnom taj je protiv mene )
SINDIKAT lekara i farmaceuta Srbije saopštio je da su optužbe koje je dr Borko Josifovski proizvoljno i bez argumenata izneo na račun dvojice lekara, najgrublja kleveta nedolična jednog lekara.
SLD: Odgovornost lekara lična, a ne kolektivna
"Svaki lekar na radnom mestu je službeno lice koje posao treba da obavlja pridržavajući se najsavremenijih stručnih i etičkih normi, a odgovornost za eventualne propuste je lična, a ne institucionalizovana i kolektivna", upozorilo je Predsedništvo Sekcije urgentne medicine Srpskog lekarskog društva.
Prema njihovoj oceni, "izjava dr Josifovskog baca sumnju na kvalitet rada lekara u službama urgentne medicine", pri čemu najveći deo njih posao obavlja odgovorno i požrtvovano, spasavajući ljudske živote.
"Smatramo da i najmanju sumnju u stručnost i etičnost rada lekara u službi urgentne medicine treba da se rešava na nivou Etičkog komiteta, a ne putem medija", saopstilo je Predsedništvo Sekcije.
Epilog svih dešavanja je objavljen u nekoliko dnevnih listova 22. i 23.09.2006 godine
Predsednik ASNS Hitna pomoć dr Nebojša Mihailović upozorio je da je u javnosti stvorena 'atmosfera medijskog linča, koji bi mogao da preraste i u fizički', jer su zaposleni Hitne pomoći juče u više navrata 'doživeli sukobe, ružne reči i vrlo neprijatne situacije' sa gradjanima na terenu, jednu ekipu je napala grupa građana, a pojedinci pozivaju broj 94 i nazivaju lekare “ ubicama “
Predstavnici ASNS su apelovali na javnost da sve lekare i osoblje Hitne pomoći 'ne stavljaju u isti koš' i da se sačeka kraj istrage, koja će pokazati da li je bilo pojedinaca koji su zloupotrebili radno mesto.
Građani se sada prema nama odnose kao prema ubicama. Oni kojima je bila potrebna naša pomoć pretili su nam da, ukoliko ne prihvatimo poziv, sve će javiti novinarima. Neki su nas optuživali da smo direktno odgovorni za smrt njihovih bližnjih. Pod ovakvim okolnostima užasno je raditi. Ipak, činjenica je da ima lekara koji diluju sa privatnim pogrebnicima, ali smatram da je mnogo više nas koji pošteno i profesionalno radimo lekarski posao. Učinjena je velika šteta lekarima koji to ne zaslužuju - rekla je jedna od dežurnih lekarki iz Hitne pomoći.

Niko ne pominje da Hitna pomoć u toku godine više stotina ljudi iz smrti vrati u život. Samo jedan takav slučaj opravdava naše postojanje.To je pretežak posao, ljudi koji rade u Hitnoj pomoći su stalno između života i smrti.

Kad bih imala smrtni slučaj u porodici,
(i kad sam imala pre nekoliko godina)
znam koje bih pogrebno preduzeće u Novom Sadu pozvala ali vama neću da kažem.
Optužićete me da su mi platili, da imam DIL sa njima
samo da bi ih reklamirala na Internet stranicama.
Morala sam vam napisti ovako dugačak članak o ovoj temi, jer
Qui tacet , consetire videtur. ( Ćutanje je znak odobravanja ).

Šuga

Krajem avgusta, pozvana je HMP da izađe na teren, u jedno od okolnih mesta Novog Sada. Kao što znate, okolna mesta su pokrivena sa po jednom ekipom na određenom terenu. Poziv je upućen od strane komšinice : „ Moja komšinica, baka, ne oseća se dobro već nekoliko dana, ona je sama sa sinom, a nemaju telefon , siromašni su pa su zamolili mene da pozovem lekara. Ona je teško pokretna, imala je šlog. Zvala sam našu ambulantu, ali je doktorka sama , pa ne može da stigne i na teren. „ Na konstataciju da je i naša ekipa, samo jedna , za veću teritoriju od tog jednog mesta i da sve do sada rečeno ne spada u urgentno stanje“ čula se uljudna i kulturna molba, „ Molim vas , vi dođite kad stignete, stvarno joj nije dobro „. Posle nekoliko sati, kad je ekipa bila slobodna ( u međuvremenu , nije bilo ni jednog novog poziva sa date adrese ), ekipa je poslata da pregleda baku. Baka je za to vreme zaspala, pa je dežurna doktorka iz ekipe HMP morala da je probudi. Posle pregleda, ustanovljeno je da baka, koja ne živi u higijenski i socijalno adekvatnim uslovima, boluje od šuge, ali se zbog prljavštine i neobraćanja, na vreme , lekaru opšte prakse u ambulanti sela, bolest proširila i baki stvarno nije bilo dobro, svrbelo je i mnogo se češala .
HMP iz Zaječara je uradila i izdala izvanrednu studiju o korelaciji između anamneze dispečera i nalaza na terenu. Njihovi rezultati su da je (24,01%) izlazaka na teren bilo neopravdano , koja odslikava značajnu grešku dispečera pri trijaži, ali je i objašnjeno zašto zbog toga dolazi : namerna laž pozivaoca ; nesaradnja pozivaoca sa dispečerom (loše iznošenje simptoma, panika, direktan zahtev za intervencijom, pretnja).“ Smatramo da bi mere kao što su dodatna edukacija osoblja SHMP za rad u dispečerskoj jedinici, edukacija građanstva, oštrija trijaža i oštrije sankcionisanje zloupotrebe ove službe doprinelo rasterećenju i efikasnijem radu SHMP Zaječar u situacijama kada je to zaista potrebno “.Pročitajte ceo tekst sa nazivom : “Problemi u dispečerskom radu u službe hitne medicinske pomoći u Zaječaru “ na veb strani : www.tmg.org.yu/v290402.htm
Načelnik HMP Novog Sada dr Stevanović navodi : “Vreme ukazivanja pomoći smanjeno je prošle godine sa 20 na 16 minuta, a planiramo da ovo vreme još smanjimo do 10 minuta, jer je vreme najvažniji faktor. Ono što će morati da se reši je transformacija svesti, ponašanja i pristupa poslu zaposlenih, jer ćemo imati precizno određene protokole trijaže, prijema poziva i izlazaka na teren . “ Hitna pomoć iz Zaječara je i o ovoj temi dala značajan doprinos : www.tmg.org.yu/v290401.htm
Izlazak Hitne u Londonu se meri vremenom do 8 minuta kod poziva prvog reda hitnosti , a ostali mogu da čekaju ili se i ne izlazi na teren. Nadam se da će tako biti i u Novom Sadu, po novim protokolima trijaže ( za šugu nije bilo potrebno poslati ekipu ).

Šta nas ljuti?

Pre nekoliko godina ( po priči lekara i tehničara, koji su bili na datoj adresi ) , posle poziva iz okoline Novog Sada, da je pacijent pao, bez svesti je , u teškom stanju, a najbliža ekipa je zauzeta, dispečer hitno šalje prvu slobodnu ekipu iz grada. Oni sedaju u auto, jure, prolaze kroz crveno svetlo na semaforu, jedva uspevajući da izbegnu sopsveno povređivanje i saobraćajnu nesreću, za koji bi vozač HMP bio odgovoran, jer žure da spasu čoveka koji još diše.
Stižu na zadatu adresu, u kuću ulaze sva tri člana ekipe, sa punom opremom za reanimaciju : defibrilator, set za reanimacije, aspirator, i redovna tašna lekara i tašna tehničara. Zatiču mirnu situaciju u kući, bez panike, a na pitanje gde je pacijent, dolaze do mlađeg čoveka koji je pri svesti, leži mirno u krevetu ? Lekar postavlja pitanje „ Šta se desilo? O čemu se radi ? Na šta se žalite ? „ Dobijaju odgovor da čoveka jako bole leđa jer se ušinuo, popio je neku tabletu , ali mu bol ne popušta. „ Na dalju proveru zatečenog stanja i pitanje „ Zašto ste prijavili, da je pacijent bez svesti, u teškom stanju ? „ Rođak koji je pozvao ekipu im lakonski odgovara : „ Pa tako će te brže stići, kad su mene bolela leđa, poslali ste lekara, ali sam čekao tri sata. „
Istog trena su sva trojica izašla iz stana, poniženi i uvređeni, svesni, da su pre samo nekoliko minuta ugrozili svoje živote i živote ostalih učesnika u saobraćaju i materijalna dobra- automobile HMP i eventualno nekog drugog nesretnika koji bi se tu zadesio. A zašto ?! Čoveka bole leđa i boleće ga još oko 7 dana, i sa tabletama i sa injekcijama. Da li znate neki lek, koji će trenutno i sigurno otkloniti bol kod ishialgije , bez opasnosti od sekundarnih komplikacija
( RTG kičme i NMR , nisu urađene ) ?
Lekar je otišao do tadašnjeg načelnika službe HMP i požalio se na nekorektne odnose, neodgovarajuću prijavu postojećeg zdravstvenog stanja, uz napomenu da su ugrozili svoje živote .
Pacijenti imaju svog zaštitnika prava, a zdravstveni radnici ?
Jednom prilikom sam pitala ;

Ko nas štiti ? Kome se mi možemo požaliti, na ovakve i druge situacije, i kako kazniti one koji nas ugrožavaju, vređaju, psuju, fizički napadaju itd. ?

Znate li šta je bio odgovor ? „ Vas štiti vaš ministar za zdravstvo„.
Da li nas štiti ? Znate li šta je odgovoreno iz Ministarstva zdravlja na inicijativu zdravstvenih radnika da se uvede obezbeđenje u zdravstvene ustanove ? Nema dovoljno novca za to, a napadi su , rizik posla zdravstvenih radnika. Pročitajte tekst i komentare na www.b92.net info, vesti, od 01.avgusta 2006 god. , sa ove veb stranice www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=08&dd=01&nav_id=206501
Još jedan tekst zaslužuje našu pažnju, nalazi se na www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=6155 , politika on line, a naslov teksta je : Glas lekara iz Čačka
Ubeđivanje revolverom
Zdravstveni radnici progovorili o teškim trenucima na poslu

Gde živi gospođa Dragana ?

Čitam tekstove o maloletničkoj delikvenciji ( već sam vam napisala da sam majka dečaka od 15 godina ) , jer viđam i susrećem se sa tim problemom svakodnevno u svom radu ( pročitajte tekst Novi Sad - siguran grad ) , koji sam napisala pre nego što sam naišla na ove sajtove www.glas-javnosti.co.yu , arhiva od 25.08.2005; www.radio021.info , od 27.08.2005 i 22.02.2006 ; www.mps.sr.gov.yu -Aktuelnosti od 22.08.2006 ; i www.B92.net - B 92 _ Vesti od 21.06.2006 i 22.06.2006, a svi su dati na internet adresi www.e-dnevnik.org . i moram da odreagujem na komentar koji je dala Dragana na jedan tekst - vesti- o nasilju u školama sa B 92 . Ovo je taj komentar , uz napomenu da B 92 ne dozvoljava komentarisanje komentara :
“ Potpuna podrska skoli i uciteljima.
Kada dodje do nasilja u skoli,roditelji ce se pitati odakle to i verovatno su ucitelji krivi.VErovatno agresivnost dolazi iz kuce, jer po ovome sto ovde pise,deca su vise na ulici, nego nad knjigom i svojom buducnosti.Posle ce verovatno neko drugi da bude kriv,ali sta da se radi Srbija je to.I to nije problem od juce,ko zna koliko maminih i tatinih sinova postaju lekari,posto je to najunosnije,pa nas ti isti i lece.Strasno!
(Dragana, 21. jun 2006 21:12) “
Slažem se sa podrškom školi i učiteljima i nastavnicima i profesorima, ali se pitam zašto je Dragana pomenula lekare, kao najunosnije zanimanje ?! Dovoljno bi bilo da se samo malo informiše o stvarnim primanjima lekara ( a da ne pominjem srednji medicinski kadar ) . Plate lekara su čak i nešto malo manje nego plate prosvetnih radnika- mada su i one “ sramotno “ male. Govorim o velikoj većini zdravstvenih radnika- lekara , a ne o onom malom broju lekara koji vređaju celu profesiju i uzimaju mito. Postoje i lekari koji rade privatno uz svoj redovan posao, ne zato što to žele , već što moraju nekako da prežive i plate račune , a drugih prihoda nemaju , te svoje slobodno vreme za odmor ili druženje sa svojom decom , tako koriste.
„ Zarada medicinske sestre skočiće s decembarskih 15.273 na 21.414 dinara, lekara s 25.532 na 35.852 dinara. Specijalista, koji je u decembru primio 29.573 dinara, u novembru će dobiti platu od 41.548 dinara, a zarada supspecijaliste će narasti s 33.202 na 46.349 dinara. Branislava Plančak kaže da trenutno samo plate lekara omogućavaju pokrivanje potrošačke korpe, što rečito govori o položaju sestara i nemedicinara.” objavljeno u listu Dnevnik , 14.06.2006 a pokazuju plate koje će imati medicinski radnici posle povećanja od 40,5 %. U Novom Sadu su se 06.07.2006 okupili poniženi zdravstveni radnici iz cele Srbije koji rade težak i odgovoran javni posao, a gotovo su najmanje plaćeni.
Ovaj drugi komentar pokazuje , kako je teško biti nastavnik u Srbiji i u potpunosti se slažem sa Tanjom , jer je i većina prosvetnih radnika predana svom poslu i radu, a maliciozni komentari koji se odnose na nastavnike koji su loši ili dolaze u školu pijani , ili uzimaju mito , su isti kao i komentari na račun lekara.
“ Biti nastavnik u Srbiji je danas vrlo tesko. Radila sam u prosveti 4 godine i nagledala se i naslusala svega i svacega. Da ima bezobrazne dece/ tinejdzera, ima! Da ima nerazumnih roditelja, ima! Da ima nastavnog kadra koji nije dorastao svojoj profesiji, ima! Svaka vrsta nasilja je za osudu. Ono na sta zelim da ukazem je velika nemotivisanost nasih nastavnika. Pa koliko puta se u poslednjih 10-tak godina krenulo u razne skolske reforme pa se stane?! Nasa deca uce da bubaju a ne da misle svojom glavom. Muka me hvata od komentara da smo bez premca u svetu po obrazovanju, jer je to daleko od istine. Ako zelimo bolju buducnost nasoj deci, onda treba reformisati skolski sistem i dodatno edukovati nastavni kadar putem seminara. Ono sto roditelji treba da shvate je da se vaspitanje prvo stice u kuci pa tek onda u skoli. Niko nije rodjen vaspitan i obrazovan- to se stice vremenom.
(Tanja, 22. jun 2006 20:46) “
Njen tekst bi mogao glasiti i ovako , sa izmenama za zdravstvene radnike :
“ Biti lekar i medicinska sestra u Srbiji je danas vrlo teško. Radim u zdravstvu 13 godina i nagledala sam se i naslušala svega i svačega. Da ima bezobraznih ljudi i dece , ima ! Da ima nerazumnih pacijenata, ima ! Da ima zdravstvenih radnika koji nisu dorasli svojoj profesiji , ima ! Svaka vrsta nasilja je za osudu . Ono na šta želim da ukažem je velika nemotivisanost zdravstvenih radnika . Pa koliko puta se u poslednjih 10- tak godina krenulo u razne reforme zdravstva pa se stane ?! Većina naših građana nema osnovno zdravstveno vaspitanje i kulturu. Muka me hvata od komentara da smo bez premca u svetu u zdravstvu i zdravstvenoj zaštiti , jer je to daleko od istine . Ako želimo bolju budućnost svim građanima, onda treba reformisati zdravstveni sistem i dodatno edukovati zdravstvene radnike. Ono što svi treba da shvate je da je najvažnija preventiva i čuvanje svog zdravlja. Ako do bolesti ipak dođe treba poštovati savete lekara i pridržavati se propisane terapije. “

Kolegijalnost

Većina lekara i medicinskih sestara, koji rade u Kliničkom centru i Institutu u Sremskoj Kamenici, su kolegijalni, u smislu da ako dođemo mi radnici iz HMP, ili dovedemo nekog od naše bliže rodbine, na neki od pregleda u Specijalističku ambulantu, ili u bolnicu, na neki od hitnih prijema, prime nas bez dužeg čekanja, zakazivanja i naplaćivanja usluga, ili sa nekim popustom, ako ti pregledi spadaju u domen usluga koje se naplaćuju. Takođe su i lekari i tehničari HMP, kolegijalni prema svim kolegama, pa na poziv i molbu da ekipa dođe kod nekog od njihovih rođaka ili prijatelja, šaljemo ekipu u stan, na teren, što je pre moguće, uzimajući u obzir i stepen urgentnost date situacije, zbog trenutne zauzetosti naše službe. Tad pravimo izuzetak pa primimo i poziv za izlazak i pored toga što taj pacijent ni po jednom kriterijumu ne spada u domen urgentnog izlaska i vitalne ugoženosti.
Ali kako se kaže „ U svakom žitu ima i kukolja „, tako sam i ja prošla nekoliko puta, kad mi je trebala pomoć, za svoju rodbinu, mamu, blisku rođaku, tatu, supruga i sina.
Na veoma korektne i kolegijalne odnose sam naišla od strane, nekoliko lekara sa Instituta za Radiologiju, Hirurgiju, Neurologiju, Psihijatriju, Instituta u Sremskoj Kamenici, a opet, desilo mi se takođe da mi je jedan od lekara, pre mnogu godina tražio novac „ čitaj = mito „ za neki od pregleda koji su bili potrebni rođaci koju sam dovela do hirurgije i radiologije, ista rođaka nije primljena u bolnicu na operaciju, „ jer nema mesta na odeljenju „ a ja nisam ni pomislila da je trebalo tada nešto i platiti. Rođaka je primljena i operisana, kad sam otišla sa njom u civilu i nisam se predstavila, a slučajno su nas pomešali sa drugom pacijentkinjom, za koju je bilo spremljeno mesto u bolnici, jer je imala bolje veze ili više novca.
Ista rođaka je posle godinu dana doživela akutni IVC, Šlog , a kolege iz HMP su nas prevezle do prijemne ambulante Instituta za Neurologiju, gde se slučajno našao, jedan od profesora sa Neurologije, te ne pregledajući pacijentkinju, a ne znajući da sam lekar iz HMP- opet sam bila u civilu, prokometarisao „ Ovo je dovela Hitna, šta opet oni hoće, oni nemaju pojma“, verovatno mu je sestra signalizirala da ja radim u Hitnoj, te je otišao sa rečima „ ma šta se ja mešam, nisam ni dežuran „.
Mamu sam vodila nekoliko puta na Urgentnu hirurgiju, zbog jakih bolova u stomaku uzrokovanih kamenčićima u žučnoj kesi, ali smo svaki put vraćeni kući, sve dok nisam naišla na prijatelja, hirurga, koji ju je primio i sredio da se operiše, bez plaćanja. Takođe sam vodila mamu na kontrolu u specijalističku polikliniku, kod ortopeda, posle preloma ključne kosti, iako sam se predstavila i bila u uniformi, ostavljena sam da čekam na pregled, od strane medicinskih sestara koje su tada radile, oko 4 sata, čak su neki drugi pacijenti ušli pre nas, preko reda - oni su imali veze. Na Pedijatriju sam vodila sina, jer je tražen neki pregled, zbog sumnje na endokrinološku ili kardiološku bolest, jer je pre nekoliko godina, kod deteta, na sistematskom pregledu otkriven visok pritisak . Doktorka i sestra na dečijoj kardilogiji su nas primili preko reda i uradili neophodne analize i pregled, srećom sve je bilo u redu, a na šalteru za zakazivanje kod endokrinologa smo ispraćeni rečima, „ Javite se početkom sledećeg meseca da bi smo vam zakazali termin, za pregled „ . Nikad nismo otišli, na taj pregled, već sam sličnu službu i savetovalište, našla i u Domu Zdravlja i tamo odvela dete.
Nijednom nisam naišla na bilo kakvu nekorektnost ili nekolegijalnost, bilo kog lekara ili medicinske sestre iz Doma Zdravlja, sa Instituta za Interne bolesti, Klimike za Infektivne bolesti a nadam se da će tako i ostati i pored toga što se Služba HMP, odvaja iz Doma Zdravlja i postaje samostalna. Možda će i one kolege koje su bile nekolegijalne promeniti stav, a možda su samo tada i bili tako negativno raspoloženi prema meni ili razočarani u nekog iz službe HMP, jer ni svi mi nismo baš uvek idealni, i u našoj službi se desi da neki radnici ne izađu u susret kolegama ili se ponašaju bahato, neprijateljski ili nekorektno prema nekom iz Kliničkog centra ili Instituta u Sremskoj Kamenici. Odnosno, pokušavam da opravdam sve date situacije, osim lekara koji mi je tražio mito, jer je to po novom zakonu i krivično delo.
Do sada su Privatne ordinacije, laboratorije i dijagnostika, i pored toga što imaju zvanične cenovnike, i samo to im je izvor prihoda, izlazile u susret kolegama, te naplaćivale samo utrošen materijal, a svoj rad i vreme išlo je „ pro bono „. Pošto lično imam nekih zdravstvenih problema, i treba da obavim neke preglede, a neću ni da pokušavam da to uradim u bolnici, već ću pozajmiti novac i platiti nekoj privatnoj ordinaciji, javiću vam, posle pregleda, krajem septembra, da li je i dalje tako, ili se zbog opšte besparice i siromaštva i taj odnos promenio.

Verovali ili ne

Neki pozivi kao i izlasci na teren službe HMP Novog Sada se graniče sa naučnom fantastikom, podacima za Riplija.Ovaj tekst se može nazvati “Verovali ili ne”, a može i “ Brigo moja, pređi na drugoga “.
Verovali ili ne ti pozivi su upućeni od strane kolega, iz Kliničkog centra, bolnice iz Novog Sada, a ponekad i iz Dečije bolnice, Pedijatrijske klinike.
Najčudiniji i najčešći su pozivi iz Instituta za Psihijatriju “ Dođite da prevezete i po potrebi reanimirate vitalno ugroženog pacijenta, do Urgentne hirurgije, tj Klinike za reanimaciju i anesteziju” , možda vama to ne zvuči čudno, ali Klinički centar i služma HMP su dve potpuno odvojene ustanove, HMP je do sada bila deo Doma Zdravlja Novi Sad, a uskoro će postati poseban Zavod za Urgentu medicinu. Osnivač Doma Zdravlja je grad Novi Sad, a osnivač Kliničkog centra, jer je to pokrajinska bolnica je Pokrajina. U sklopu Kliničkog centra, u krugu Pokrajinske bolnice je Klinika za anesteziju i reanimaciju, a ipak lekari sa Instituta za Psihijatriju, pa i Instituta za Neurologiju ne pozivaju u pomoć svoje kolege koji su nadležni i bliži, trebalo bi i stručniji, veštiji i bolje opremljeni od ekipe službe HMP, već ipak pozivaju HMP, koja u tom trenutku može biti ili zauzeta ili veoma daleko od njih. Ne znam zašto je to, ali se svaki put čudim i dolazim u konflikt sa kolegama, jer naš posao i rešavanje problema je na ulici, u kući, na drugim javnim mestima, i verujte mi to uopšte nije lako. Stalno smo na očima javnosti, građana, reanimiramo u blatu, pored obora za životinje, u javnom toaletu ( WC-u ) ,na kiši, suncu.
U stanu nas dočekaju ljuti, namrgođeni, nezadovoljni, pijani, prljavi, neuredni ljudi, koji znaju i da odgovore “ Izlazite napolje, ja sam u mojoj kuću “ ili da nas napadnu, pa povremeno i povrede, udare, pocepaju nam uniformu i slične situacije. Drugačija je situacija na klinici, osoblje je zaštićeno on pogleda prolaznika, svaka agresija je nedopustiva ( dešavalo se samo na prijemnom odeljnju Urgentne hirurgije, a tamo su zaposleni čuvari ), a mi ne možemo zaposliti po jednog čuvara za svaku ekipu, a nikad se ne zna na šta će mo naići, i kakav će odnos prema ekipi biti u tom trenutku. Pre nekoliko meseci je mladić kome je mama umrla od neizlečive bolesti- karcinoma, napao ekipu HMP koja je došla i nije joj mogla pomoći, a on je osim stresa bio i pod uticajem narkotika, osim toga je razlupao staklo na kolima, pre toga je druga ekipa napadnuta u Sremskim Karlovcima, a interesantno je da je prošle nedelje, isti čovek koji je pijan napao doktorku i tehničara, opet zvao HMP, ali ovaj put, u pomoć za trudnu suprugu. Takvih i sličnih situacija ima dosta. Pokušavamo da se zaštitimo tako što kad pri prijavi poziva, dobijemo podatak o agresivnosti, pozivamo službu SUP-a i na teren izlazimo sa njima, no u ova dva slučaja i u pregršt drugih , takvog podatka nije bilo.
Odgovornost lekara HMP za pacijenta je od trenutka prijema poziva , pa do dolaska na prijemno odeljenje nekog od Instituta. Tu se takođe dešavaju neobične i nedopustive situacije, da na prijemnom nema nikoga, da se dežurne sestre i lekari čekaju po 10- 15 minuta, i nama ekipa bespotrebno gubi vreme, i time je onemogućena da pruži pomoć drugom pacijentu, ili da se malo odmori, okrepi, pre sledećeg izlaska na teren.
Svakodnevi prevozi vitalno ugroženih pacijenata od Kliničkog centra do Instituta u Sremskoj Kamenici, su nam uobičajeni, i tad se traži pratnja lekara, jer Verovali ili ne , ni Klinički cetar, ni Institut u Sremskoj Kamenici, nemaju ni jedan auto za prevoz nepokretnih i vitalno ugroženih pacijenata. Njihova vozila su za prevoz, robe, veša, lekova, lekara i pokretnih pacijetata - na konzilijarne preglede.
Pre nekoliko godina je bilo 2 do 3 poziva i iz Pedijatrijske klinike “ Dođite da pregledate baku, ili mamu, kojoj je pozlilo, u čekaonici , ili je mama primljena na odeljenje u pratnji deteta” a na pitanje gde je lekar- Pedijatar, i o čemu se radi, čuo se odgovor medicinske sestre sa druge strane žice “ Mi radimo sa decom, a vi dođite da pregledate odrasle “, tad sam se pitala , da li je taj pedijatar završio medicinu, ili je preskočio šest godina studija i odmah upisao specijalizaciju.
Još jedna vrsta poziva spada u kategoriju Verovali ili ne, to su pozivi za transportne ekipe, kad se pacijenti vraćaju kući, sa pregleda ili kontrole. Sestre prijavljuju prevoz i urgiraju da se što pre dođe po pacijenta “ Jako je loše, umreće tu u čekaonici dok vi dođete “. Zar takvog pacijenta treba vratiti kući da umre, ili da umre u kolima HMP? Zar nije dovežen u bolnicu baš zato što rodbina nije mogla ili želela da gleda umiranje svog dragog-oca, brata, sina, majku...iako boluju od neizlečive bolesti.
Jednom je kolega stavio u auto HMP čoveka koji je umirao od karcinoma i vozio se sa njim okolo, ulicama grada sve dok nije umro, jer nije želeo da tom činu prisustvuje maloletni sin , koji se do tada, sam brinuo o ocu, a u Novom Sadu ne postoji odeljenje za teško bolesne, neizlečive pacijente, ne postoji mesto gde bi ih smestili i pružili im potrebnu medicinski negu i pažnju do trenutka smrti, koja je neminovna. Teško je gledati i osećati hladan dah smrti u vazduhu, bilo kog čoveka, a posebno, nekog koje je tvoj najbliži.
Ernest Hemingvej se na početku romana Za kim zvona zvone poslužio pesmom Džona Dona iz 17. veka: "Smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer i ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom".

Vozači HMP= Paramedikusi

Jutro 6h, Vozač HMP je odvezao pacijente na dijalizu, pri povratku u garažu, nailazi na saobraćajnu nesreću, i kao humana osoba, ali i kao radnik službe HMP, on je stao, pomogao povređenom, uz pomoć prolaznika ga stavio na nosila i prevezao do Urgentne hirurgije. Neki vozači sami rade, bez pomoći medicinskog tehničara,neki sa tehničarom, i svakodnevo dolaze u kontakt sa teško bolesnim ljudima, a drugi su u Urgentoj ekipi, te tada učestvuju u imobilizaciji povređenih, transportu bolesnih,a takođe i u toku reanimacije.
Apelujem na ministarstvo zdravlja, sve političare, upravnike, rukovodioce, da isprave nepravdu koja je naneta našim vozačima, novim pravilnikom i reorganizacijom zdravstva, pri kojoj su oni kategorisani kao nemedicinsko osoblje Zdravstvene ustanove i uskraćeni za povećanje plate. Tačno je da nisu završili medicinsku školu, ali su skoro svi obučeni za pomoć bolesnom i povređenom, neki su završili kurs iz BLS i AED, poneki znaju da daju parenteralnu terapiju ( injekcije ), a poneki čak imaju i znanja u dijagnostici i terapiji mnogih bolesti.
Od kako radim u HMP, bilo je nekoliko težih, masovnijih nesreća, a u tim trenucima vozači transportnih ekipa, opremljeni nosilima, sa ili bez zavojnog materijala, sa ili bez ličnih zaštitnih sredstava ( uniforma i rukavice ), ali sa velikom dozom humanosti i požrtvovanja su sedali u automobile i jurili na lice mesta da bi pomogli urgentim ekipama i zdravstvenim radnicima u zbrinjavanju i prenošenju povređenih do bolnice. Nije bilo potrebno da ih dispečer proziva i šalje, ako su bili bez pacijenta u kolima, sami su se prijavili i otišli u pomoć.
Zbog svega toga pravilnije bi bilo nazvati ih paramedikusi i adekvatno ih nagraditi, jer nemedicinsko osoblje Zdravstvene ustanove, ne dolazi u kontakt sa akutno obolelim i povređenim pacijentima.

Bolest ili bolest zdravstva

Petak veče, žurke su svuda u gradu, a maloletnici konzumiraju alkohol.
U klubu RST dve devojčice su se jako napile, pa su pozvali HMP da im pomognemo u trežnjenju. Roditelji, pazite na svoju decu, a devojčicama objasnite da alkohol kod njih deluje, brže, jače i sa više negativnih efekata nego kod dečaka.
Oko 4h ujutru je zvao jedan pacijent, pun gorčine, ljutnje i razočarenja u društvo, zdravstvo i sve zdravstvene radnike. Trebalo mu je da nekog izgrdi, zato što mu je pregled kod neurologa zakazan za 20 dana. Nije važno to što on glavobolju na koju se žali, oseća već 5 meseci, ali se nije obraćao za pomoć, nije važno ni to što mu se izašlo u susret i odmah je pregledan kod lekara OM. Ne mogu vam preneti ceo njegov monolog,koji je trajao oko 10 do 15 minuta, i pored mog pokušaja da ga zaustavim i zamolim da prekine dalje omalovažavanje svih zdravstvenih radnika naše države, i pored toga što je telefon 94 zvonio i neko od pacijenata tražio HMP zbog akutnih, urgentnih tegoba, ne on je i dalje nastavio sa svojim monologom. Najkraće preneseno je otprilike ovo: sve bolnice treba zatvoriti, nijedan zdravstveni radnik ne radi kako treba, upravnici, načelnici i direktori ne rade svoj posao već idu po banketima, a najgori od svih je ministar zdravlja, koji baš ništa ne radi ili ovo što radi, ne radi dobro. Zdravstveni radnici ne treba da dobijaju platu za svoj rad, već je njihova obaveza da leče i rade samo volonterski , iz isključivo humanih razloga, i nemaju pravo da traže veće i bolje plate.Ljutio se što sam ga prekinula u toku razgovora da bih se javila i poslala ekipu, kod mladića koji se loše osećao, a zabrinuta majka je tražila pomoć, i prebacio mi je da nemam strpljenja u 4h ujutru da ga saslušam zbog njegovih tegoba koje kao što sam vam rekla traju 5 meseci.Verujte mi da je bilo potrebno jako mnogo strpljenja i velika doza samokontrole da se izdrži toliko nerealnih i neprimerenih komentara u to doba noći. Bolest promeni ponašanje i stav ljudi. Sećam se pacijenta koji je u početku svoje teške i nažalost neizlečive bolesti krvi( jedna vrsta leukemije ) ležao u bolnici, i poneo se prema meni, učeniku u to vreme, veoma grubo, izvređao me , psovao, sprečio mu da mu pružim pomoć. Posle nekoliko godina sam ga ponovo videla na istom odeljenju, nažalost, bolest je naravno uznapredovala i on je tad bio teško bolestan, ali potpuno drugačijeg stava i ponašanja, pun ljubavi i zahvalnosti prema svim zdravstvenim radnicima, jer su ga lečili i trudili se da mu olakšaju tegobe i produže život koliko god je to moguće. Nadam se da moj sagovornik od jutros, ipak nema neko tako teško i neizlečivo oboljenje i da će i dalje biti nezadovoljan zdravstvom, ali izlečen i bez većih tegoba.

Blog i internet

Pozdravljam i ujedno se izvinjavam svim posetiocima ovog bloga, što nije bilo novih tekstova i zanimljivosti, još od marta meseca. Mogla bih vam objašnjavati i davati razne razloge, ali najvažnije je to da sam imala drugih obaveza, u porodici, sa jedne strane a sa druge je razočarenje u tome što nisam podržana u pisanju bloga.
To što nije bilo tekstova naravno ne znači da nije bilo raznih interesantnih situacija, naprotiv, utisci su svaki dan novi, a i previranja u SHM su ogromna.
Za ovih nekoliko meseci sam radila i na terenu, kao lekar jedne od urgentnih ekipa, a i na prijemu poziva, kao dispečer, tj lekar konsultant na 94. Sa obzirom da svaki dan u proseku urgencije HMP izađu na teren na oko 100 primljenih poziva, a dispećeri se jave na telefon bar 500 do 600 puta, sigurno je da ima mnogo slučajeva o kojima bi mogli nešto napisati.
U toku je izdvajanje službe HMP od Doma Zdravlja"Novi Sad" i formiranje Zavoda za urgentnu medicinu, kao samostalne zdravstvene ustanove. O tome ne znam ništa više, a kad se završi sa organizovanjem i formiranjem novog Zavoda, možda ću vam napisati nešto novo o organizaciji. U svakom slučaju, informacije će biti i u sredstvima javnog informisanja, novinama i televiziji.Nadam se da će rukovodstvo zavoda podržati pisanje bloga, a još važnije je da će napraviti zvanični sajt Zavoda za urgentnu medicinu, koji će biti redovno ažuriran sa svim bitnim informacijama za službu i naš lepi grad, jer kako je napisao jedan od blogera- u današnje vreme ako te nema na internetu, to je kao i da ne postojiš. Na žalost , ta izreka u našoj zemlji još nije primenjiva, jer osim mog bloga i velik broj zvaničnih sajtova je sa zastarelim informacijama, nedovoljno ažuriran i loše organizovan, a kad kreneš da se raspituješ o podatku do kog si došao putem interneta, sa druge strane telefonske žice čuješ pitanje" Odakle vam ta informacija?", a na odgovor da si to našao na internetu, čuješ komentar u stilu " Pa,... nemojte da gledate na internetu", jer internet je kod nas još u povoju, ali se razvija i biće sve više zastupljen, a ovakvih odgovora i komentara će biti sve manje.

Novi Sad - Siguran grad

Broj tuča i na taj način zadobijenih povreda, zbog čega se osim policije poziva i služba HMP je veći u našem gradu u odnosu na pre nekoliko godina. Naročito je povećan broj za vreme leta. Policiji i HMP se obraćaju, slučajni prolaznici, povređeni ili sami učesnici u tuči.
Naša deca ( vidim i po mom sinu-pubertetliji ) su prepuna agresivnosti i nezadovoljstva. U toku školske godine im je zabava na odmoru i posle škole, da se tuku i udaraju jedni druge, a za vreme raspusta, kad "kočnice" uz sadejstvo alkohola i/ili narkotika popuste, dešava se da dođe i do težih povreda. Ne prođe veče u hitnoj a da nema bar nekoliko izlazaka na teren zbog povreda zadobijenih u tučama u gradu i okolini. Najčešća mesta odakle dolaze pozivi su oko Futoške pijace, u okolini Spensa i deo prema keju, okolina studentskih domova A i B na Limanu IV i Novo Naselje, takođe ima poziva i iz samog centra, ali ih tada uputimo da se obrate u našu ambulantu u Njegoševoj ulici, gde je u blizini i Pedijatrijska dežurna služba Doma zdravlja. Starost te dece i mladih ljudi je od 16-17 godina pa do 20-25, a retko su učesnici stariji, osim ako nisu žrtve, grupe, pijanih, obesnih "klinaca" i "klinki", koji stoje na ulici, pričaju i predlože da "za zabavu" te večeri pretuku nekog od prolaznika. Pri tome nema razbojništva, otimanja mobilnih ili novca. Razbojništva uz napad, obično izvrši jedna ili dve osobe, najčešce narkomani, kojima nedostaju pare za drogu. Dešavalo se , da prevozimo povređene do Urgentne hirurgije, i/ili Dečije hirurgije, a oni u kolima HMP ugovaraju nastavak tuče za sutra uveče.
Ne opravdavam, ali pokušavam da razumem tu decu, koja su odrasla uz ratove, bombardovanje i opštu nemaštinu, siromaštvo, izbeglištvo, bez negovanja pravih ljudskih vrednosti, uz filmove i kompjuterske igrice pune agresije. Upoznali su nove bogataše, sticanje novca uz krađe i otimačine, i kako su naši roditelji u vreme socijalizma smislili krilaticu koja je dovela do opšteg propadanja ekonomije " Ne mogu me oni tako malo platiti, koliko ja malo mogu raditi ", jer je tad bio zaštićen i radnik i neradnik, tako naša deca kažu
" Ko uči- znaće, a ko krade-imaće ".
Šta im odgovoriti na to, kad nastavnici, lekari, profesori " štrajkuju ", a samo oni koji imaju dovoljno novca,ili su izuzetni daci- pa dobiju neku od stipendija, odlaze u inostranstvo, da nastave školovanje, gde se vrednuje i rad i znanje.
U "glasu-javnosti" 27.oktobra 2001.god. je objavljen tekst,: Novosađani podržali akciju "Novi Sad - bezbedan grad" Milion maraka za veću bezbednost, i jedan deo teksta vam prenosim " novac uplaćuju gotovo svi, od penzionera i radnika do privatnih firmi, banaka i osiguravajućih društava.", a možete pogledati i forum Krstarice gde se raspravlja o ovoj istoj temi, a započela je devojka, koja je videla jednu od tuča.
Zavod za izgradnju grada je 2003.godine izdvojio 10 miliona dinara da bi se uredila i opremila dečija igrališta, koja su bila zapuštena, oštećena i bez opreme, ali deca su u međuvremena porasla, na takvim igralištima, i sad i ono što je izgrađeno lome i ruše,ljubomorni na nove klince koji bi trebalo da imaju ono što oni nisu imali dok su rasli.
Ne propagrajući ni jednu stranku, pošto sam lično van svih političkih partija i
angažovanja,prenosim vam veoma lepo rečeno izvod iz Šestog kongresa Socijalističke Partije Srbije, održan januara 2003.godine:
Borba protiv kriminala i korupcije - Za bezbednost ljudi i njihove imovine

Kriminal danas predstavlja jedan od najtežih društvenih problema sa kojima smo suočeni.
Porast kriminala u Srbiji posledica je povećanja socijalnih razlika, ne brige o mladima, smanjene dostupnosti obrazovanju i zaposlenju.
Socijalisti smatraju da se kriminalu, korupciji i ugrožavanju javne i lične bezbednosti mora najodlučnije suprostaviti.
Socijalisti smatraju da problem kriminala nije stranačko pitanje već problem čitavog društva i da se prema njemu tako treba i odnositi.
Jednakost pred zakonom važi za sve, osnovno je zalaganje socijalista. Niko ne može biti iznad zakona. Poreklo, bogatstvo i funkcija nikog ne može amnestirati za učinjena dela.
Socijalistička partija insistira na donošenju novog krivičnog zakona.
Garantovanje bezbednosti ljudi i njihove imovine zadatak je i odgovornost države.
Borba protiv kriminala i korupcije podrazumeva i preventivne mere: suzbijanje
nezaposlenosti, efikasnu socijalnu zaštitu, uspešno obrazovanje, angažovanje mladih i otvaranje njima sigurne budućnosti.
Socijalisti smatraju da je važna predpostavka za uspešnu borbu protiv kriminala i to da se zaposlenima u policiji i drugim upravnim organima i specijalizovanim službama - profesionalnim nosiocima borbe protiv kriminala - obezbedi bolji materijalni status i pristojne zarade u skladu sa opasnostima i svim rizicima koje nosi borba sa ovim velikim društvenim zlom.

Pre ove deklaracije, a ni posle nje, nismo se baš pridržavali tih reči, kao ni donetih zakona pa je Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, organizovao 10. jula 2006. godine panel raspravu pod nazivom: Unapređivanje ljudske bezbednosti u Srbiji.Pročitajte nešto o fondu na WEB: www.fosserbia.org.
Kao što vidite mnogo reči je rečeno o bezbednosti, ali bi trebalo, da konačno pređemo sa reči na dela.Pozdravljam vas u nadi da ćemo ubuduće, kao nekad-kad sam ja bila mlađa, slobodno šetati ulicama, bez straha da će nas ili našu decu neko napasti i povrediti.